Svest o Pikasovoj mizoginiji je mejnstrim: Da li je moguće odvojiti umetnika od njegovog dela?

Iako je preminuo pre 50 godina, slavni slikar Pablo Pikaso (Pablo Picasso) „suočava“ se sa posledicama svog mizoginog ponašanja, na koje pažnju skreće Me Too pokret.

No, da li je to razlog da delo velikog umetnika mladi danas „izbegavaju“, – tim pitanjem su se bavile vodeće britanske novine The Telegraph.

„Nekoliko milja istočno od Eks an Provansa na jugu Francuske, u krugu utvrđenog dvorca na obroncima planine Sainte-Victoire, nalazi se skromna travnata humka. Ovo skromno mesto je poslednje počivalište Pabla Pikasa, koji je preminuo na jučerašnji dan pre pre 50 godina u 91 godini. Kako bi obeležili datum, moguće je da su se njegovi potomci okupili u zamku Vauvenargues, koji ostaje u porodičnom nasledstvu. Drugde, ljudi će možda plesati na njegovom grobu. Zašto? Bronzana skulptura žene velikih grudi, koja izgleda kao praistorijska figura plodnosti, sa vrha njegovog groba pruža odgovor – Inspirisana je njegovom ljubavnicom Mari-Terez Valter, koju je španski umetnik zaveo u četrdesetim godinama, dok je ona bila maloletna“, piše The Telegraph.

Kako prenose, Pikaso je navodno jednom izjavio „postoje samo dve vrste žena – boginje i otirači“. Zato ovih dana njegova reputacija tiranskog, promiskuitetnog, mizoginog oličenja toksične muškosti, nagoni publiku, posebno mlađu, da izbegava njegovu umetnost.

Ako ne verujete, to je razumljivo, jer je pre samo pet godina Pikasova izložba iz 1932. godine u Tejt galeriji privukla više od 500.000 posetilaca. Juče, u znak sećanja na njegovu smrt, francuska i španska vlada postavile su u saradnji program od više od 50 događaja, pod nazivom „Proslava Pikasa 1973-2023“. Pikaso je možda crna ovca istorije, ali je popularniji nego ikad.

– „Napade“ na umetnika, ne samo na društvenim mrežama, pojačalo je delovanje #MeToo pokreta – smatra Sesil Debre, direktorka Pikasovog muzeja u Parizu.

Ona podseća na to da je pre dve godine grupa studenata u majicama sa sloganima „Pikaso, zlostavljač žena“ organizovala protest u Pikasovom muzeju, u Barseloni.

Australijska komičarka i istoričarka umetnosti Hana Gedsbi je tokom Nanette, 69-minutnog nastupa snimljenog uživo u Sidnejskoj operi 2017. opisala umetnika uvredljivim jezikom, i istakla: „Pikaso je patio od mentalne bolesti mizoginije“ i u šali dodala „Ups. Upropastila sam svaku šansu da dobijem posao u galeriji.“

– Svest o mizoginiji umetnika je sada mejnstrim – kaže Elizabet Kauling, stručnjakinja za Pikasovu umetnost. „Generalno“, objašnjava ona, „ vlada mišljenje da je on bio podlo ljudsko biće čije je ophođenje prema ženama bilo odvratno. Sada se uživanje u njegovoj umetnosti shvata kao vid saučesništva u takvom ponašanju. Stoga vlada mišljenje da ga treba izbegavati“, pojašnjava ona trenutna viđenja lika i dela umetnika.

Profesorka istorije umetnosti na Univerzitetu u Edinburgu, Kauling kaže da joj se „više aktivnih predavača na odeljenjima za istoriju umetnosti požalilo da mnogi studenti sada odbijaju da se bave njegovim radom.

Za Debre, direktorku Pikasovog muzeja, ovaj napad moralizacije je „zaista zastrašujući“, iako ne želi da „brani“ njegov lik i prihvata da se Pikso prema ženama odnosio na „problematičan“ način.

– Slažem se da njegovo ponašanje nije prihvatljivo za današnje standarde, međutim, Pikaso pripada drugom periodu“, rođen je krajem 19. veka, u mačo kulturi južne Španije – pojašnjava Debre.

Profesorka Kauling podseća kako je „Pikaso, posle rata postao međunarodno slavna ličnost, sa hedonističkim profilom plejboja u Bretonskoj košulji. Te je napravio veliku grešku paradirajući svojim privatnim životom, hvaleći se svojom seksualnošću”.

Da se debata vrti oko „starog pitanja“: Da li je poželjno, čak i moguće, odvojiti umetnika od njegovog dela? – smatra Debre.

„Složili se s tim ili ne“, kaže Ketrin Moris, kokustos predstojeće izložbe u Bruklinskom muzeju i još jedna od sagovornica lista The Telegraph: „Pikasova biografija i umetnički radovi postali su žarište razgovora koje savremena publika želi da vodi o mnogim herojskim ljudima iz istorije, čije je ponašanje u stvarnom životu dugo zanemarivano.”

Kauling ima drugačije viđenje i ne odobrava biografski stav prema istoriji umetnosti. Za nju je uspostavljanje direktne veze između umetnikovog života i dela nužno „lažno“, jer preterano fokusiranje na biografiju izostavlja razumevanje kreativne mašte umetnika, i samo je vrh ledenog brega nečije stvarne ličnosti.

– Zahvaljujući „zabavnoj“ višetomnoj biografiji Džona Ričardsona, ljudi misle da zaista poznaju Pikasa. A naravno, ne poznaju ga – ukazuje Kauling.

Ili, s druge strane, kako galskim rečima Debre kaže: „Mi nismo u krevetu sa Pikasom. Nikada nećemo saznati istinu.”

Kauling bi podstakla umetnikove „klevetnike“ da razmotre aspekte njegovog rada izvan biografije, kao što su „izvođenje, originalnost, mašta, duhovitost, takve stvari” – kao i „znakove nežnosti i naklonosti” na slikama za koje se često kaže da su mizogini.

Kada se, na primer, prvi put susrela sa Pikasovim Sedećim aktom (1959), koji prikazuje izobličenu ženu koja čuči i otkriva genitalije, Kauling je bila „apsolutno zapanjena njegovom nežnošću“. Kako kaže: „Iz toga je izvirao dirljiv osećaj ljubavi i bila sam jednostavno preplavljena. Veoma neočekivano,” kazala je ona i dodala „Žene u Pikasovoj umetnosti, su „ekspresivno vozilo“ za univerzalne emocije“.

Debre se slaže. Navodeći njegovu čuvenu seriju Žena koja plače, na kojoj je prikazana Pikasova tadašnja ljubavnica, ona ističe „Sada, mladi ljudi koji gledaju ove slike misle ‘Ah, Dora Mar je plakala jer Pikaso nije bio ljubazan prema njoj.’ Ali žena koja plače može biti Žalosna Gospa, ili Španija, ili čak Pikaso, jer u umetničkim delima, objašnjava ona, „imate takvu identifikaciju“.

Za Kauling je jedino iznenađenje to što ovakav tretman Pikasa nije došao ranije, jer ga je očekivala „već 20 godina“.

„Ovakvo ophođenje bi ga konačno moglo ubiti“, kaže ona. „Ali ga neće ubiti na dugo, zato što je on neverovatno originalan umetnik, produktivan na toliko nivoa, neiscrpan. I nikada neće biti potpuno zaboravljen,“, kaže Kauling za The Telegraph.