Sveštenik Nenad Ilić: Zašto će moj sin Baka Prase učiniti više za ovaj narod nego ja

Kada su „unuci“ Baka Praseta zbog velike gužve i guranja kako bi se slikali sa najpopularnijim jutjuberom izazvali haos u Tržnom centru u Novom Sadu, zbog čega je stradalo i nekoliko izloga i štandova i na kraju morala da interveniše i policija a događaj prekinut, jedan deo kritika bio je upućen i na račun njegovih roditelja – kako su to dete vaspitali i da je trebalo više da ga mlate jer taj mali sad kvari njihovu decu.

Njegov otac, sveštenik Nenad Ilić, za mlađe generacije poznatiji kao otac Baka Praseta koji se i pojavljuje u njegovim klipovima, za starije, sveštenik Srpske pravoslavne crkve trenutno na službi u Amsterdamu, pisac, reditelj, privatno otac četvoro dece koju ima sa glumicom Anastasijom Vesnom Ilić, odlučio je da reaguje otvorenim pismom javnosti preko Fejsbuka.

Negde na putu između Srbije i Holandije odgovarao je na pitanja Nedeljnika upravo o „slučaju“ sina Bogdana, ali i o vaspitanju dece, crkvi, veri, patrijarhu Pavlu, podršci protestima, vlasti i izborima, ali i o glumcima i danima kada je režirao predstave.

U kom trenutku ste odlučili da reagujete i stanete u zaštitu sina pismom koje ste objavili na Fejsbuku, odnosno šta je bila „kap koja je prelila čašu“?

Odbacivanje odgovornosti za sopstveni udeo u onome u čemu se sada nalazimo, postalo je opšti manir. Kad ministar kulture krene u napad na rijaliti – niko ga ne podržava. Bolje ipak da se nešto, makar šta, stalno vrti na TV. Kad neko kupuje na kioscima novine sa skarednim naslovima i čita tekstove koji šire glupost i zlobu – tu nema odgovornosti. Kad nekontrolisano prepušta decu od malih nogu internetu – nema odgovornosti. Bogdana su počeli poneki ljudi koji se smatraju verujućima da zbog toga što je postao senzacija posle ogromne gužve u tržnom centru osuđuju kao predstavnika celokupnog Jutjuba koji ne razumeju, ali i ne mogu da se s tim fenomenom izbore. A mene prozivaju kao nekog ko nije uštrojio svog sina ili ga, još bolje, spalio na Terazijama za primer ostalima, kao svečanu žrtvu koja će zaustaviti procese savremene kulture-nekulture. Ali bojim se da to ne bi zaustavilo ni Jutjub ni internet čiji su sadržaji deci neprekidno dostupni.

U duhu kulture komunikacije kojoj nas uče današnji mediji i vlast, poneseni senzacionalistički naglo i selektivno pokrenutom odgovornošću ljudi često koriste u svojim napadima na društvenim mrežama grozan rečnik, laži, zlobne poluistine, skaredne izmišljotine, a bune se protiv zapravo manje poganog rečnika i blažih skarednosti. Jeste smešno, ali od svega toga čoveku može da pripadne muka. Pritom Bogdanu i ne treba nikakva zaštita. On se u tome odlično snalazi. Potrebna je zaštita elementarnom zdravom razumu i smirivanje onih ljudi koji su pod dugim napadom tabloidne svesti i sami postali hodajući tabloidi.

Ne sviđaju mi se psovke i skarednosti, pa sina opominjem kad vidim da pravi pesme koje kao da su skinute sa vrata školskog WC-a. Ali to je stil njegove karijere komunikatora koji govori jezikom kojim deca govore u društvu i u školskom dvorištu. A ume da bude duhovit i veoma zabavan

Šta ste vi zaključili iz svih komentara, uvreda, napada na račun Bogdana ili Baka Praseta – da stariji ne razumeju mlade, da postoje jake predrasude… – jer upravo je veliki deo komentara bio upućen i na račun jutjubera, ali i na jezik i interesovanja mladih koja se etiketiraju kao „gluposti“, pa i to kako ste vi vaspitali sina?

Ne radi se više o tome. Stari kroz celu istoriju ne razumeju mlade, kao i obrnuto. Ja lično nisam neki ljubitelj Jutjub scene. Ali njen uticaj je činjenica koja ne može da se preskoči. I koju roditelji moraju da pokušaju da razumeju. Nekad su se roditelji zgražali zbog rok muzike i muzičara. Danas se zgražaju zbog jutjubera. Nikako ne mislim da je svaki razvoj dobar. Ali šta mogu da imam od toga ako samo kiselo osuđujem stvari koje mi se ne sviđaju? Osećaj sopstvene pravednosti? Jutjub je pun ispraznih sadržaja, ali treba usporiti i sagledati fenomen. Kao što se muzika uprostila do onog hipnotičkog bubonjanja koje čujemo iz automobila koji zastanu na semaforu, tako je i komunikacija jutjubera i njihove publike svedena na elementarno. Na komunikaciju samu. Komunikaciju u kojoj jutjuber predstavlja najšire želje i očekivanja publike, čiji je zapravo on i deo, a istovremeno kreiranje lika koji je nešto zabavniji od onih koje mlada publika svakodnevno sreće. Kad sam se pozabavio jednom kritikovanom prostačkom Bogdanovom pesmom – saznao sam da je nastajala „onlajn“. Deca su ubacivala svoje reči i zajedno sa Bogdanom kao moderatorom su pravili prostačke stihove. Nešto kao narodne erotske (pornografske) pesme iz čuvene zbirke „Crven ban“ Vuka Karadžića, samo u savremenom obliku. Zbog mogućnosti komentara i razgovora, bliskost jutjubera sa publikom je veća nego bliskost rok zvezde sa njegovom publikom. Snažna želja za pripadanjem grupi lako se pretvara u odano praćenje života Jutjub zvezde kao predstavnika grupe. Jutjuber pravi svoju publiku – publika jutjubera. Realna i proverljiva interakcija.

Često su to zaista čudno banalni sadržaji, a ceo taj fenomen ipak zaslužuje ozbiljnu analizu. Teško je pratiti brzinu promena u oblasti komunikacije i zabave. Veoma je složen odnos razvoja tehnologije i komunikacija, ekonomije i kulture s druge strane. Ugrožavanje ljudskosti za račun nekakvih hipotetičkih humano-tehnoloških hibrida budućnosti. Razumem ljude koji su pred tim zabrinuti. I sam donekle spadam među njih. Ne sviđaju mi se psovke i skarednosti, pa sina opominjem kad vidim da pravi pesme koje kao da su skinute sa vrata školskog WC-a. Ali to je stil njegove karijere komunikatora koji govori jezikom kojim deca govore u društvu i u školskom dvorištu. A ume da bude duhovit i veoma zabavan. Deca mu zbog toga veruju i on može da im prenese i neke poruke koje od nas starijih ne bi slušali. Ne pušite, ne pijte, ne drogirajte se, vodite zdrav život, budite dobronamerni… Baš da vidim kako bi prošli svi ti zabrinuti dušebrižnici kad bi pokušali da se obrate deci sa tim porukama. Bili bi ismejani ili ignorisani.

A što se vaspitanja tiče – kao otac četvoro dece mogu samo da prenesem svoje iskustvo. Nema pravila u vaspitanju. Svako dete je različito, nesaglediv kosmos za onoga preko puta, pa i za roditelje. Roditelj naravno ima obavezu da svedoči svoj vrednosni sistem i da se ne prepušta opštoj relativizaciji vrednosti. Ali danas, u eri razlivenog šuma komunikacija nametanje svog sistema može da bude veoma kontraproduktivno. Inače mislim da deca ne slušaju šta govorimo. Oni gledaju ono što je zaista u nama. Pa ono dobro prihvataju, ono loše odbacuju. Po svojoj slobodnoj volji. Ako ne živim kako treba, to dete vidi. Lično verujem da ako nečeg dobrog ima u meni moje dete će to prihvatiti i iskoristiti u svom životu kad se suoči sa ozbiljnim problemima. Najveća odgovornost u vaspitanju je ono što pred decom učinimo sa svojim sopstvenim životom.

Rekli ste i da verujete da će Baka Prase učiniti više za ovaj narod nego vi. Da li vam se čini da su mladi danas previše pod lupom i izloženi kritikama, i zašto vi verujete u njih i to da su deca pametnija od nas?

Iskreno poredim svoju decu sa sobom u njihovim godinama. U nekim oblastima sam možda bio zreliji, ali oni su u nekim drugim oblastima zreliji od mene tad, možda i sada. Što se Bogdana tiče, dobrota i dobronamernost koju pokazuje u svakodnevnoj komunikaciji sa ljudima koje sreće je veća od moje dobrote tada. Naravno, koristi i neke svađalačke forme rvanja pred publikom koje će uvek biti popularne, ali siguran sam da deca u njemu prepoznaju upravo tu blesavu i neopterećenu dobronamernost i zbog toga ga prate u tolikom broju. Talentovan je, a širi dobru volju i u životu i na javnoj sceni. Ima mnogo tačaka u kojima se ne slažemo, ali vidim da on sa mnogo manjim obrazovanjem nego što sam ja imao u njegovim godinama, brže uči. Deca danas brže uče. Zamka su proteze u obliku mobilnih telefona i računara koje ih ostavljaju potencijalno bespomoćnima pred sistemom. S druge strane – ta neophodnost srastanja sa tehnologijom je zakon vremena. Voleli mi to ili ne.

Kad kažem nekom od svoje dece neku reč koju ne razumeju, oni odmah potegnu telefon i Gugl. Ne uzbuđuju se što to ne znaju. Lako je saznati. Naravno da me to brine, ta njihova potencijalna bespomoćnost pred sistemom. S druge strane – tako su ipak brži od mene. Dok su otvoreni za Boga, ni ta tehnika ih neće udaljiti od ljubavi prema ljudima. A i kad imaju svoje sumnje, trudim se da ih uvek podsetim na najvažnije. Odavno sam prestao da imam želje šta bi moja deca trebalo da budu i kako bi trebalo da žive – sem želje da budu dobri ljudi. I molim se za njih. Patrijarh Pavle nije imao mnogo originalnih teoloških misli, ali je vidovito ostavio poruku – „budimo ljudi“, koliko god to bilo teško. Ta poslednja linija odbrane postala je i najviše postignuće danas. Verujem ili želim da verujem da se ne završava sve sa nama i da će moja deca i sva deca biti bolja od nas koji smo upropastili zemlju koju nam je Bog dao i zatrovali međusobne odnose do nepodnošljivog.

Kod Dobrice Ćosića bilo je mnogo toga o drami sukoba očeva i sinova, govorili ste jednom o tome. Kome je teže odrastanje – očevima ili sinovima?

Dobro pitanje. Ima u Novom zavetu ona čuvena priča o Bludnom sinu. Mlađi sin uzme svoj deo nasledstva i spiska ga sa sumnjivim ženama i lošim društvom u neodgovornom i raskalašnom životu. Kad načisto propadne, dopuzi nazad ocu i moli ga da ga ovaj primi. I otac ga s iskrenom ljubavlju primi, srećan što se izgubljeni sin vratio i – napravi veliko slavlje. A stariji brat ljubomorno prebacuje ocu što ga je slušao i verno služio porodici, a za njega nikad nije priredio nikakvo slavlje. Otac mu kaže, otprilike – zašto si smračen, sve što je moje je i tvoje, a evo ovog izgubljenog smo pronašli, zar ne treba da se radujemo. U životu se očevi često postavljaju umesto u ulogu oca, u ulogu starijeg brata. Budu posesivni ili ljubomorni… Svaki otac treba pažljivo da gleda prvo – da li u sinu vidi samo svoj produžetak, deo sebe koji nema pravo da se ponaša drugačije nego što otac želi, ili je možda ljubomoran na nešto što njemu nije bilo dopušteno, a što sin olako čini.

Patrijarh ne vidi korist za narod od protesta. Dobro. On je naš deda, čovek u ozbiljnim godinama, i ne mora nužno dobro da vidi sve oko njega

Pomenuli ste i da je licemerje na našim prostorima dostiglo neviđen stepen – smeta Baka Prase ali ne smetaju rijaliti programi. Koliko je licemerja među onima koji se izdaju za vernike, pa i medu ljudima koji su predstavnici crkve?

Uh… To je već sasvim bolno. Da li od početka ili je istorijski uslovljena, tek – crkvenost našeg naroda je tanka. Zatim, nasleđe samoupravljanja i bukvalno shvatanje tuđeg sistema stranačke demokratije i slobode izražavanja, pogrešna, naopaka slika srpske srednjovekovne sabornosti – kao rezultat imaju nepoznavanje autoriteta, prostakluk i bahatost, nekontrolisanu zlobu i zavist, pa kad te tome još neprekidno uče kroz medije i primerom s vrha države… Posezanje za pravoslavljem kao identitetskom osnovom ali ne kroz Svetu tajnu – liturgiju je zapravo daleko od vere, sve to zajedno dovelo je do potpuno necrkvenog doživljaja Crkve kod mnogih ljudi. Stranačka i sumorna sektaška logika dramatično ugrožavaju naš doživljaj Crkve. Očas posla neko nekog optužuje da je jeretik, otpadnik, nepoverenje i neljubav odbijaju i one koji pokušavaju da priđu Crkvi.

Ponekad se čovek zapita – gde smo sakrili Hrista? Onog Hrista koji je došao grešnicima i bludnicama a ne samozaljubljenim pravednicima? Gde smo usput izgubili Hrista – Ljubav? Žrtvu, dubinu razumevanja i iskrenu želju da svi ljudi budu Bogočovekovi? Otkuda baš ovolika navala fariseja i zakonika?

Veliki je u našem narodu osećaj ugroženosti, mnogo je strahova koji nas izjedaju, malo je radosne vere u pobedu Života nad smrću, u vaskrsenje koje nam je Bogočovek obećao, ako smo ljubavlju s njim u nerazdeljivoj zajednici. Kompleksi nas, putem nekoliko pravila koja izolujemo i trudimo se da ih slepo primenjujemo, dovode u ulogu pravednih sudija – prevarni način da prevaziđemo sopstvene nagomilane frustracije, a zapravo udaljavanje od Hrista. Bespomoćni, umesto da se saberemo, branimo se zlobom. Kao da je pukla žuč i raširila se kroz ceo organizam. Vlast nema čega da se plaši za svoj opstanak – poješćemo jedni druge, i ne gledajući one od kojih veliki deo problema i odgovornost za njihovo rešavanje polazi. Daj Bože samo da ne napravimo glupost sa Kosovom. Prezir i mržnju koju bismo tada osećali jedni prema drugima ne bismo mogli kao narod da preživimo.

Crkva je često kritikovana zbog toga – pre svega zbog neskromnosti pojedinih predstavnika (čuveni vozni park), a nedavno je pred sudom u Londonu podneto više tužbi zbog pedofilije, dok prigovori idu i zbog toga što se SPC meša u pitanja države. Da li bi Crkva trebalo da istrpi kritike i da nauči da se nosi sa njima?

Crkva je Hristos na zemlji, Hristos u istoriji. Bogočovečanski organizam, bliski susret Boga i čoveka. Ali Crkva je i institucija koja ume da oboli od bolesti od kojih institucije pobolevaju. Ljudski deo ponekad u njoj prevagne. Može u nekim periodima da se posveti samoodržanju. Da se izoluje od sveta. Da postane rezervat i opravdanje mediokritetstva. U naglom oslobađanju crkve kod nas početkom devedesetih godina, nismo razumeli da je veći deo naše nove slobode zamagljen instrumentalizacijom od strane vlasti.

Posle propasti Jugoslavije nova vlast nije imala drugi izbor u izgradnji novog nacionalnog identiteta sem posezanja za onim nesumnjivo važnim u tom identitetu – hrišćanskoj pravoslavnoj veri. Desilo se brzo i nismo stigli da uspostavimo sigurnost svedočenja vere, nego još uvek, pre svega, samo nepoverenje prema svetu i čuvanje naglo stečene povoljnije pozicije nego pod komunizmom. Uz koju ide i popravljanje materijalnog stanja sveštenstva, naravno ne sveg sveštenstva, već samo u većim centrima. Problemima koji se pojavljuju u našim redovima često ne pristupamo otvoreno, većinu sakrivamo, nesigurni zbog toga što, ubrzano instrumentalizovani, novi temelj delovanja u svetu nismo osigurali kako treba. Naravno da bi trebalo istrpeti kritike, pa čak i one nepravedne, one kakve je trpeo sam Hristos do krsta i na krstu. I naravno da bi trebalo s ljubavlju rešavati probleme i lečiti one koji ne deluju po Hristu. Daj Bože da ojačamo u tome.

Kakva je uloga SPC danas u Srbiji – da li ima mesto koje joj pripada?

Mnogi će reći da Crkva ima mesto koje ne zaslužuje. Neki – da ima preveliki značaj u sekularnoj državi koja je odvojena od Crkve, drugi – da nedovoljno utiče na savremeni život i da je ipak rezervatski izolovana od strane vlasti i sekularne inteligencije. Jedini odgovor je na to – naše autentično, radosno, pojačano svedočenje vere u vaskrslog Hrista Bogočoveka. Prevođenje privlačnosti Hristove ljubavi i istine i ljudima koji nisu u najužem krugu Crkve. Da se kao Crkva izborimo za mesto koje Hristu i njegovoj večnoj lepoti pripada u ovom iščašenom svetu.

Patrijarh Irinej je kritikovao proteste u Beogradu („ne vidim koristi za narod od podsticanja na takve proteste u Beogradu“). Pokojni patrijarh Pavle je sa studentima „probio“ kordon tokom protesta 1997. Kakvo značenje za vas imaju ovi protesti, podržavate li ih?

Od kad sam posle trideset i četiri godine života stupio u Crkvu „punom nogom“ i srcem, doživljavam je kao porodicu, familiju. Možemo da se razlikujemo u mišljenjima, da se raspravljamo, pa čak i žučno, ali ostajemo familija. Ostajemo bliski i kad se uvredimo zbog nekog od naših. Patrijarh ne vidi korist za narod od protesta. Dobro. On je naš deda, čovek u ozbiljnim godinama, i ne mora nužno dobro da vidi sve oko njega. Pogotovo ako ga skole obećanjima i lažima neki van familije, a moćni. Možemo s njim da se slažemo ili ne, njegovo mišljenje moramo ozbiljno da prihvatamo, ali možemo i sinovski da se sporimo. Mnogi, pa i ja među njima, mislimo da protesti imaju smisla. Da kad vlast koja nije baš hrišćanska i ne čini dobro, zatvori normalne kanale komunikacije, mora i na ulicu da se izađe i da se bude i malo glasniji. Ne samo da ne podržavam nijednu posebnu stranku, ne podržavam ni ovakav stranački sistem u celini. Ali nije mi jasno odakle mogu da se pojave ti novi ljudi koje mnogi priželjkuju, ako se nezadovoljstvo ne zatalasa i želja dobije aktivnije oblike.

Dobro, to je tema za posebnu priču. Ali ubeđen sam da narod kojem je raznim manipulacijama oduzeta mogućnost da izrazi nezadovoljstvo vlastima koje bi trebalo da služe narodu, ima pravo da se oglasi. Nismo svi u našoj crkvi jedinstveni u tome. Ima različitih mišljenja – ali to ne znači da ona mogu da ugroze našu porodičnu slogu. Važnije od dešavanja u bilo kojoj državi u kojoj živimo jeste održavanje dvojnog državljanstva, u kojem Carstvo Božije ima prvenstvo.

Imate li utisak da je vera postala pomalo pomodarstvo, da je sve više onih koji se krste kad prođu pored crkve, a ne žive hrišćanski?

Pre bih rekao da vera izlazi iz mode. To o čemu govorite je pre trag sujeverja nego pomodnosti. A živeti hrišćanski nije lako ni za one koji to pokušavaju punom snagom. Nije lako. Otuda i nesklonost današnjih ljudi, zaslepljenih sobom, nespremnih na bilo kakvu žrtvu i dobrovoljno odricanje, da nepojamnog Boga i veru u Boga, Bogočoveka, Hrista, postave kao nešto najvažnije u svom životu.

Kao neko ko je završio FDU i bavio se pozorišnom režijom, kako vidite ulogu glumaca, od kojih ste i sa mnogima sarađivali, kao što je Mirjana Karanović, koji su se pored profesora, aktivirali u aktuelnim protestima?

Glumci su učestvovali u mnogim političkim događajima ovde. To je i normalno. Publika traži junake koji će artikulisati njene želje, dileme. U svom najboljem obliku pozorište je uvek bilo laboratorija za ispitivanje slobode. Pošto se danas takva uloga pozorišta ne nalazi često, pozornica se izmešta van pozorišnih zgrada. Ja lično sam počeo pozorištem da se bavim u vreme ranih osamdesetih. Vreme klimanja komunizma. Disidenti, preispitivanja. Uživao sam u tome da sa publikom probijamo granice dotadašnje slobode. Posle mi je to nedostajalo, kad se stvar slegla i politika nadjahala kulturu i umetnost. Po instinktu, glumci se i danas ubacuju u te situacije javnog preispitivanja slobode. Neki sa većim, neki sa manjim uspehom. Oni koje u toj uličnoj laboratoriji slobode proguta bilo koja ideologija, ulaze u tendencioznost, u promašene uloge.

Kad smo kod glumaca, sarađivali ste sa legendama našeg glumišta, između ostalih sa Batom Stojkovićem, sa Sonjom Savić, o kojima danas slušamo urbane legende i gledamo ih u „remasterizovanim“ filmovima. Kako pamtite Batu, a kako Sonju?

Da, sa Batom Stojkovićem sam u Ateljeu 212 radio predstavu po Pekićevom tekstu i Mihizovoj dramatizaciji „Zakleti spasilac davljenika“. Bio je težak za saradnju, i prilično je nervirao i mene i sve ostale učesnike u predstavi, ali svi smo prema njemu imali iskreno poštovanje. Veliki glumac. Čovek posvećen pozorištu. Ništa mu nije bilo važno osim glume. Za mene, saradnja sa njim – veliko iskustvo. Sa Sonjom nisam radio nijednu predstavu, ali smo se poznavali i svakodnevno mimoilazili na fakultetu. Bila je deo jedne neobično talentovane glumačke klase kod profesora Minje Dedića. Kud su se i na koji način svi oni raspršili, to je za film. A ona je uspela da za kratko vreme ubaci u film i pozorište svoju duhovitu poludistanciranu varijantu balkanske nesavršene Grete Garbo na tadašnju medijsku scenu. I da fascinira mnoge. Uradila je to svojim talentom brzo i uspešno, možda i prebrzo, i prebrzo se od svega toga i umorila. Pokoj joj duši.

Kad god se vratim u Srbiju, sve mi je teže da shvatim zbog čega ne želimo da se izvučemo iz boleštine samouništenja

Poslednjih godinu dana ste na službi u Amsterdamu. Kako vam odande izgleda trenutno stanje društva, politike i kulture u Srbiji?

Ove godine sam bio malo u Amsterdamu, malo u Srbiji. Nezgodno iskustvo. Osnovno je da sam shvatio koliko smo mi u Srbiji pod stalnim opterećenjem. Koliki teret vučemo svakodnevno na leđima, a da toga i nismo zaista svesni. Umnogome teglimo pretežak, možda i pogrešan krst, zbog mesta koje nam je u istoriji i geografiji zadato, ali često i bespotrebno, svojom krivicom – samo zbog neodgovornosti i nečinjenja. Kad se iz tog stalnog treninga makar i načas izađe – teško je podneti sav taj teret. Dosadna, nepojamno tolerantna Holandija, kad dođem u nju, počinje da mi izgleda kao odmor, ali pošto radim praktično samo sa Srbima, kao da i nisam iz Srbije odlazio. Mi smo ipak organizam koji svugde funkcioniše slično. Prilagođavamo se sredini, možemo da budemo i uspešni, ali kad se sakupimo – mi smo Srbi. Da smo za sve ove godine našeg napuštanja Srbije i razlivanja u dijaspori uspeli da makar delić onih pozitivnih tuđih iskustava prenesemo u maticu – gde bi nam kraj bio. Ne kažem da mi duži boravak u Holandiji neće dosaditi, kao i mnogim Srbima ovde. Ali matica ne nudi ništa nikome. Ni unutar granica, ni dijaspori.

Kad god se vratim u Srbiju, sve mi je teže da shvatim zbog čega ne želimo da se izvučemo iz boleštine samouništenja. Ne kažem da je lako, ima tu mnogo toga čime su nas opteretile te bahate zapadne zemlje iskusne u ceđenju kolonija, ali praktično i ne pokušavamo. Apatično smo se predali lokalnim manipulatorima, kolonijalnim upraviteljima, pa i samoj i neuspešnoj kopiji zapadnoevropske demokratije. Kao da je sve to neizbežni usud.

Prognozirali ste da će ciljna grupa na predstojećim izborima biti žene i penzioneri i zato ste pozvali „prave žene da se probude“. Čini li vam se da bi neki predstavnici Crkve trebalo da koriguju odnos prema ženi, posebno kada govore o „ulozi žene u društvu“?

Nezgodno je što previše toga u životu Crkve diktira muško monaštvo. Muškarac u našoj realnosti osim Hrista ima mnogo likova, a žena osim Bogorodice premalo. Crkva je od početka uspostavila odnos prema ženi koji je pobeda nad socijalnim ograničenjima starog sveta. Ali u istoriji se ono staro i „pobeđeno“ uvek lako prikrada. Taman koliko i crkvenost biva često prigušena silom sveta i pale prirode. Istinsko uspostavljanje poštovanja žene kao majke je test obnavljanja snage nekog društva, ali i poštovanja žene kao žene. Kao dela neraskidivog para koji je Bog dao. Nije žena samo majka. Ona je i duhovni učitelj muža, kao što je i muž duhovni učitelj žene – ako im je oboma Hristova ljubav zakon. Bez obzira na to da li imaju dece ili ne. I ljubav nema jedini smisao u rađanju. Velika, nedovoljno u crkvi podvučena tajna.

Važite za jednog od „liberalnijih“ sveštenika, odnosno nikada niste imali problem da javno izrazite svoje mišljenje, pa ste tako pohvalili predstavu „Olimp“ koja je ovde izazvala zgražavanje i podelila javnost. Da li je cena slobode izražavanja mišljenja postala skuplja poslednjih godina?

Znao sam da će se mnogi sablazniti, ali nisam mogao a da ne budem iskren i iskažem svoje poštovanje prema velikom i profesionalno uspešnom trudu ekipe tog famoznog „Olimpa“. Bio sam fasciniran iskrenošću i trudom s kojim su pristalice neopaganizma, u pobuni protiv savremene nehumane civilizacije, obradile grčke mitove. Poželeo sam da mi hrišćani nešto slično kao naš odgovor, sa sličnim darom, trošenjem snage i energijom uradimo u kulturi. I onda sablazan od strane „mojih“. Neki su čak tražili od patrijarha da mi uvede određene sankcije zbog sablažnjavanja vernika. Napisao sam Njegovoj svetosti jedan manji esej sa obrazloženjem svog stava i time smo zaključili nepotrebne nesporazume.

Kad me neko pita šta mislim o problemu sa vakcinama, ja ga uputim na lekare vernike. Mislio sam da je prirodno da bi meni mogli da poveruju kad se radi o kulturi, pozorištu… Ali ne lezi vraže. U svakom slučaju to je za nama. Do sledećeg slučaja uspešnog umetničkog dela koje nema hrišćanski sadržaj, ali može da pobudi na hrišćanski odgovor. Svet je željniji Hrista nego što to mi u Crkvi obično vidimo. A ta želja može da se izražava na način koji nam se ne čini doličan. Hvala Bogu, te Crkva ne može biti leglo malograđanštine, sem u sporednim manifestacijama povremenih institucionalnih oboljenja.

Kako Crkva gleda na vaš pristup, na vaš način približavanja vernicima koji uključuje sve prednosti savremenih tehnologija kao što su društvene mreže? Trpite li zbog toga?

Da li trpim zbog toga? Ne znam. Ima dovoljno prijatelja i dovoljno pametnih ljudi koji me podržavaju, pa čak i ljubavlju prinuđavaju da sa tim nastavim, tako da ne osećam da nešto mnogo trpim. Odavno sam to počeo da smatram za svoju dodatnu službu. A u službi valjda mora ponešto i da se trpi, da se iz ljubavi podnese i poneka žrtva. Ponekad te neko opljune, ponekad neko pokušava na tebi da isproba svoju moć… Ali sve je to u roku službe.

Da li bi urna Nikole Tesle trebalo da bude položena u Hram Svetog Save?

Ne znam. Čudno mi je sve to. Šta će urna sa pepelom u hrišćanskoj crkvi? S druge strane – još je gluplje da sedi u muzeju. Kao da se radi o marketinškom sukobu za prisvajanje Teslinog nasleđa. Genije, sin pravoslavnog srpskog sveštenika i darovite majke Srpkinje – praktično marsovac, čovek koji pripada čovečanstvu. Teško je njega bilo gde smestiti. Volimo da se njim hvalimo a da nas ne obavezuje. Kao što bi trebalo da nas obavezuju i mnogi drugi pravoslavni Srbi. A ne da u našoj katastrofalnoj situaciji samo pumpamo restlove gordosti. Hvala Bogu za njega! Utoliko bi možda trebalo negde ispred hrama, u nekoj posebnoj arhitektonskoj konstrukciji da dobije mesto. Da se organizuje nekakva vidljivost inspiracije i podsećanja.

Da li bi patrijarh Pavle trebalo da bude proglašen za sveca?

To će vreme pokazati. Koliko ostane živ među nama i možda bude još življi. On nije bio nikakav supermen i čovek bez mana i grešaka, ali sigurno je da je ceo svoj život prema svojim darovima u potpunosti posvetio službi Hristu i svedočenju Jevanđelja. Inspirisao je mnoge. Koliko je Crkva sigurna da je u tome zaista uspeo, znaćemo kad dođe vreme. Svetost se ne proglašava, ona se samo na osnovu živog iskustva Crkve potvrđuje.