Pre samo nekoliko meseci MMF je, sagledavajući perspektive razvoja svetske privrede, iz pozicije umerenog optimizma, predviđao rast svetskog BDP-a od 3,3 odsto u 2020 godini. Pre samo nekoliko nedelja eksperti JP Morgan procenjivali su da će cena nafte padati na 35 dolara po barelu. U aprilskom izveštaju MMF je svoju prognozu rasta BDP-a revidirao naniže za više od šest odsto (na -3), a cena nafte je, prvi put u istoriji, „skliznula“ ispod nule (pridružujući se po predznaku fenomenu na koji smo već skoro navikli, negativnim kamatnim stopama).
Situaciju bez presedana u ekonomskoj istoriji komplikuje činjenica da još ne možemo pouzdano odrediti prirodu, dubinu i trajanje virusne pandemije, što svima koji se bavi predviđanjima i matematičkim modeliranjem budućih scenarija oporavka svetske privrede, čini posao skoro nemogućim. Zato i ne čudi opštepostignuto saglasje da mere ekonomske politike moraju da budu promptne i nekonvencionalno snažne, a da će se o pogrešnom dimenzionisanju i eventualno izazvanim problemima pričati kasnije, kad stručni ljudi proglase kraj pandemije.
Krupno pitanje je da li će ekonomija kao nauka iskoristiti šansu i iz tehnokratskog poimanja (svakako potrebnog) „zaroniti“ u konceptualne dubine u kojima i filozofija, i politika, i kultura, i bihevioristički pristupi, mogu da nam pomognu da bolje razumemo sadašnji trenutak, sadašnje strahove, brige, ponašanje potrošača, biznisa, i ponuditi valjane odgovore i nova razmišljanja?
Slova V, U, W, L, predstavljaju geometrijske oblike mogućih putanja oporavka. Koji oblik će na kraju prevladati svakako je važno pošto se troškovi povećavaju sa dužinom i dinamikom oporavka, ali njegov oblik crta virus sa svojom nepoznatom dužinom trajanja i povezanim posledicama
Uz Veliku krizu 2008. godine paralelno je stvaran novi svet zasnovan na Četvrtoj industrijskoj revoluciji. Da li nove tehnologije danas mogu da nam pomognu u definisanju novih algoritama koji bi ubrzali naš korak ka boljem svetu i da li će memorija čovečanstva po završetku pandemije imati dovoljno „ožiljaka“ koji bi nametnuli toliko neophodnu saradnju na svetskom planu? Jedno je sigurno. Svedoci smo ogromnih izazova pred kojim se našao svet u fantastično kratkom periodu. Teška pitanja koja su se na svetskoj sceni gomilala i pre ove krize, sada su ogoljeno, u argumentovanom obliku, postavljena pred svetske lidere, praćena i novim još težim pitanjima i dilemama.
Naravno da su zdravlje i blagostanje ljudi ključne teme na koje odgovor tražimo u okviru postojećeg modela društvenog i ekonomskog razvoja. Zbog krize pandemijskih razmera već sada smo prinuđeni da tragamo za putem ka „novoj normalnosti“ iako bismo možda mogli da se upitamo da li je i period pre ove krize bio period „normalnog“ razvoja, usmeren ka očuvanju civilizacije, sloboda, demokratije, ljudskih prava, morala. Kako će izgledati ta „nova normalnost“ i kako je dostići, pitanja su koja traže brze i odlučne odgovore. Od ljudske (ne)odgovornosti zavisiće razumevanje prekretnice na kojoj se nalazimo, a potom brzina, snaga i adekvatnost ponuđenih odgovora.
Šta su činjenice, a gde ostajemo u okvirima svakako potrebnih analitičkih nagađanja?
Po mogućim posledicama ova kriza je bez presedana, neuporediva sa skorašnjom krizom iz 2008. i jedino u Velikoj depresiji 1929-1933. možemo da pronađemo komparativnu statistiku sličnih razmera. Godine 1930. u SAD je BDP pao za 8,5 odsto, 1931. godine za 6,4 odsto i 12,9 odsto u 1932. (na bazi procene pada u drugom kvartalu ove godine, sa očekivanjima izlaska iz epidemije krajem drugog kvartala i snažnijim oporavkom u narednim kvartalima, procena je da će na godišnjem nivou BDP u SAD pasti za 6,1 odsto). Nezaposlenost na početku krize 1929. godine bila je 3,2 odsto (3,5 odsto u februaru 2020) da bi 1933. godine, na vrhuncu krize, dostigla 24,9 odsto (za 2020. procenjuje se, iz današnje perspektive, porast nezaposlenosti na 10,4 odsto). Slična paralela postoji i kad se posmatra volatilnost na finansijskim tržištima i snaga prvog impulsa s padom indeksa na berzi. No, moguće su i nove komparacije u zavisnosti od razvoja situacije.
U međuvremenu pokušavaćemo da se odredimo prema mogućim scenarijima razvoja krize u zavisnosti od parametara koje uključujemo i od uverenja kako privreda može da reaguje na arsenal neophodnih mera koje su ipak dale šansu državama da osnaže već ranije osvojen prostor u ekonomskim, ali i ostalim segmentima. Slova V, U, W, L, predstavljaju geometrijske oblike mogućih putanja oporavka. Koji oblik će na kraju prevladati svakako je važno pošto se troškovi povećavaju sa dužinom i dinamikom oporavka, ali njegov oblik crta virus sa svojom nepoznatom dužinom trajanja i povezanim posledicama. Važne su naravno i mere koje se sprovode, ali je bar podjednako važno da li ćemo izvući pouke iz ovih događaja i kao osnovni zadatak postaviti stvaranje boljeg sveta. To uključuje i odnos prema prirodi, ali i odnos prema društvu, prema svrsi poslovanja kompanija, prema korišćenju veštačke inteligencije i drugih novih tehnologija, prema povećanom digitalnom nadzoru kako ga definiše prof. Zuboff sa Harvarda, prema slobodama, prema moralu, prema nejednakostima, prema siromaštvu, a sada pre svega prema zdravlju i opštem blagostanju.
Kriza 2008. godine označila je povratak i prevlast ekonomske misli da država ima ključnu ulogu u reanimiranju agregatne tražnje. To je učinjeno masivnim konvencionalnim i nekonvencionalnim monetarnim i fiskalnim stimulusima, prvo u SAD, a sa zakašnjenjem i u EU. No, tada je već upozoreno da bi usled dimenzija i karaktera sprovedenih mera eventualna buduća kriza morala da iznađe neka nova rešenja. Ova kriza, za razliku od prethodnih, pored problema na strani tražnje ima i problem na strani ponude, a za razliku od Velike krize koju je inicirao nedostatak likvidnosti na finansijskim tržištima, ova podrazumeva i dubinska pitanja nesolventnosti kako kompanija, tako i industrija izvan finansijskog sektora.
U vreme Drugog svetskog rata (a danas su mnogi državnici objavili rat virusu i veći broj zemalja je i uveo vanredno stanje) tadašnji američki predsednik Ruzvelt poslao je jednostavnu poruku da ne želi da vidi da je u SAD nastao makar i jedan novi milioner na ratnoj nesreći
Ono što dodatno komplikuje situaciju jeste činjenica da izolacija, socijalno distanciranje i ostale preko potrebne zdravstvene mere, ograničavaju mobilnost, što dodatno negativno utiče na sektore koji zavise od društvene interakcije (putovanja, transport, turizam, hotelijerstvo). Prekid lanaca snabdevanja, neizvesnost i prateći pad potrošnje, pad prihoda, povećana nezaposlenost, kombinovana sa poremećenim tokovima trgovine i globalnih lanaca vrednosti nameću potrebu za inovativnim pristupom u definisanju mera podrške. Kako povezati ponudu i tražnju u uslovima u kojima dominiraju neizvesnost i briga za zdravlje, koji su prekomponovali tražnju na izuzetno tražena i slabo tražena dobra?
Programi pomoći definisani su u trilionima dolara, evra u cilju ublažavanja rizika kako u finansijskom sistemu, tako i rizika produženog „zamrzavanja“ većih delova realnog sektora. Centralne banke su brzo reagovale direktnim kupovinama državnih, korporativnih hartija od vrednosti i drugih oblika finansijske aktive, otvarajući čak mogućnosti direktnog finansiranja budžetske potrošnje (Bank of England). Fiskalna podrška u celom svetu, obezbeđena u rasponu između pet i 10 odsto BDP-a na nivou pojedinih zemalja, namenjena je podršci likvidnosti, održavanju zaposlenosti, garantnim shemama i podršci SME sektoru. Iskustvo iz prethodnih kriza pokazuje da ne sme da se čeka sa merama podrške pošto su troškovi oporavka bili veći kod onih koji su sporije reagovali.
Iako ovaj trenutak zahteva ekspanzivni fiskalni odgovor, moramo da imamo u vidu da su poslednje decenije zabeležile visok rast ukupnog svetskog duga. Taj rast traje još od osamdesetih godina prošlog veka i dostiže vrhunac neposredno pred Veliku krizu 2008, a potom sa tadašnjim merama za oporavak (dugi period niskih kamatnih stopa) ponovo nastavlja da raste. Procene su da će ukupan javni i privatni dug premašiti 250 triliona dolara 2020. godine, što više od 2,5 puta premašuje svetski BDP! Prognoze dodatno otežavaju nepoznanica dužine trajanja pandemije, pad cena na robnim berzama i izloženost zemalja u razvoju pre svega, produženi „stres“ na finansijskim tržištima i pritisak na investitore da prilagode svoja portfolija. O ovoj temi će se svakako pričati u nekom „danu posle“.
Podsetimo se da je „dan posle“ krize 2008. kao jednu od ekonomskih tema postavio i borbu protiv deflacije (naročito u Evropi), koja se dogodila suprotno očekivanjima da će Fridmanov koncept „novca iz helikoptera“ podstaći rast cena.
Šta ovaj put možemo očekivati od monetarne injekcije i fiskalnih stimulusa? Da li će kao i pre desetak godina veliki deo novca završiti u finansijskom segmentu, akcijama, obveznicama, tržištu nekretnina, enormnom povećanju zaduženosti privatnih ekviti kompanija… pripremajući svet za nove krize raznih oblika?
U vreme Drugog svetskog rata (a danas su mnogi državnici objavili rat virusu i veći broj zemalja je i uveo vanredno stanje) tadašnji američki predsednik Ruzvelt poslao je jednostavnu poruku da ne želi da vidi da je u SAD nastao makar i jedan novi milioner na ratnoj nesreći. A ovo jeste kriza enormnih razmera koja traži empatiju, solidarnost i saradnju i na lokalnom i na svetskom nivou. Svet i svaka zemlja ponaosob danas imaju ozbiljan razlog da promisle o karakteru funkcionisanja celog sistema, o svrsi postojanja i poslovanja, o oslobađanju nove energije i kreativnosti, o novoj metrici funkcionisanja koja će blagostanje ljudi i poštovanje sloboda staviti ispred svega.
Istorija nam govori da 14 odsto kompanija u periodima kriza i recesija nadmašuje svoje rezultate, investirajući u nove poslovne poduhvate. Možda deluje nestvarno u trenutku kada još ne znamo geometriju i dubinu šoka, ali stvarnost nas uverava da je to i u ovakvim uslovima moguće
Situaciju danas možemo da protumačimo i kao egzogeno isforsiranu pauzu u razvoju sveta, verovatno i kao korak nazad, koji nam ipak daju mogućnost da bolje razumemo ovu ogromnu disrupciju koja se desila na svetskom nivou i koja nam crta skice novog sveta. Istorija nam govori da 14 odsto kompanija u periodima kriza i recesija nadmašuje svoje rezultate, investirajući u nove poslovne poduhvate. Možda deluje nestvarno u trenutku kada još ne znamo geometriju i dubinu šoka, ali stvarnost nas uverava da je to i u ovakvim uslovima moguće.
Danas je svet, zahvaljujući razvoju tehnologija, komparativno spremniji da odgovori i na ovakve izazove nego ranije. U nestvarno kratkom vremenu je Zoom (ili Webex ili Teams) postao nova normalnost u komunikaciji, edukaciji, poslovnim sastancima. E-commerce, digitalni kanali, beskontaktno poslovanje, kućne isporuke su nova normalnost kada su u pitanju potrošači.
Da li je neko mogao pre nekoliko nedelja da zamisli obrazovanje u Srbiji u virtuelnoj stvarnosti? Budućnost rada i fleksibilni modaliteti i oblici rada i radnog vremena osvojili su svoje mesto već danas. Različite su pozicije kompanija u ovoj situaciji u zavisnosti od industrija kojima pripadaju, ali i od stvorenog poslovnog modela. Način na koji kompanije u vremenu krize tretiraju svoje potrošače, svoje zaposlene, svoju okolinu… ostaviće trajni trag u memoriji potrošača. Privatni sektor je ključni činilac mogućih promena i šansu će iskoristiti oni koji budu razumeli kako da oslobode svoj kreativni potencijal koristeći postojeće i buduće digitalne tehnologije.
Ipak, pravila igre određivaće država i to je naravno deo svake normalnosti. U „novoj normalnosti“ tipujem na države koje će sadašnju, ponegde tek otkrivenu fascinaciju prema struci i nauci, pretvoriti u dugotrajno odgovoran, respektabilan odnos prema ljudima sa znanjem.
Tipujem na one države koje će prepoznati da posle vanrednih situacija treba povući državni aparat nazad i osloboditi prostor privatnom sektoru.
Tipujem na države koje će hrabro ući u digitalni prostor, vodeći računa o rizicima, ali razumevajući obrise novog sveta.
Tipujem na države čiji će lideri ponuditi nešto novo u politici umesto izolacija, unutrašnjih polarizacija, dezinformacija, tabloidizacija, konspiracija.
Da li je jednostavno preokrenuti putanje i/ili savladati inercije sistema? Naravno da nije, ali po tome se upravo i razlikuju uspešni od manje uspešnih.
Obrisi „nove normale“ se osmišljavaju. Šansa ili eskalacija nagomilanih rizika?
Da li je čista utopija razmišljati da ovo vreme Velike izolacije može da uveri svetske lidere, od čijeg delovanja zavisi budućnost sveta, da nastavak politike manjih ili većih izolacija u „danu posle“ može ponovo da nas dovede do velike izolacije, ali ovog puta bez virusa?
Tagovi
