„Svetlo na kraju našeg tunela je u stvari voz koji nam juri u susret…“

„Jedno nezrelo društvo kome su stalno potrebne vođe (očevi), i koje je svoga premijera filozofa mučki ubilo, neće još dugo imati priliku da sazri i oslobodi se očeve tiranije. Mi, jednostavno, još uvek nismo spremni da živimo civilizovano. Kada donesemo tu odluku i počnemo da gradimo društvo po svojoj meri i dostignućima, videće se izlaz. Ovako, neko je rekao, svetlo na kraju našeg tunela je u stvari voz koji nam juri u susret“, ispričao je u intervjuu za aktuelni broj Nedeljnika naš proslavljeni reditelj Goran Marković.

Marković je, između ostalog, govorio i o tome kako on i njegov kolega sa studija u Pragu Rajko Grlić nisu bili svesni unutrašnjih podela u Jugoslaviji sve do 1987. godine.

„Negde 1987. Osma sednica, ili još ranije. Osetio sam na moru blagu jezu od nekih šovinističkih izjava šefa recepcije hotela ‘Argentina’ u Dubrovniku. Nisam razumeo o čemu se radi, mislio sam da je reč o grešci. Posle pojave Miloševića, sve se ubrzalo i postajalo sve jasnije. Sećam se da sam, kada sam ga na Osmoj sednici ugledao, nazvao Rajka u Zagreb i rekao mu: ‘Ovaj će nam doći glave.’ Ne znam odakle mi to; nisam se bavio, čak ni mnogo zanimao za politiku. Ali osećalo se nešto mrtvačko u celom to skupu“, ispričao je Goran Marković.

On je ispričao i anegdotu o „dobacivanju nagradom“ sa Rajkom Grlićem.

„Ta nagrada je simbol jednog vremena koje se neće ponoviti – 1968. Te godine, između ostalog, u Zagrebu je održan jedan anarhistički festival koji se zvao GEFF. U konkurenciji su bili i profesionalni, amaterski i studentski filmovi. Tema je bila – seks. Rajko i ja smo imali neku ukradenu filmsku traku, pa smo rešili da snimimo film posvećen čuvenom ruskom teoretičaru filma L. V. Kulešovu, ali sa seksualnom konotacijom. Snimili smo jednu našu koleginicu sa glume kako doživljava seksualnu ekstazu i to izmontirali onako kako bi to, možda, uradio Kulešov. Film je u ogromnoj konkurenciji dobio jednu od pet ravnopravnih nagrada i mi smo iz ruku oskarovca Dušana Vukotića dobili skulpturu falusa. Da, predmet u obliku muškog polnog organa, sa potpisom Vukotića, to je bila nagrada. To je jedno vreme stajalo kod mene, pa sam ga predao Rajku, koji ga je, kada se iselio u Ameriku, predao meni u trajno vlasništvo. Ipak, ja sam ga tu skoro ponovo predao Rajku, kao što je red, jer smo koautori. To je ta priča o falusu koji putuje sa kontinenta na kontinent…“

O “praškom proleću” i žudnji za slobodom, o Berlinskom zidu i raspadu Jugoslavije, o Slobodanu Miloševiću i buđenju nacionalizma, o Milanu Kunderi i Janu Palahu, o Danilu Kišu, Vaclavu Havelu i Dobrici Ćosiću… Goran Marković je govorio za aktuelni Nedeljnik, koji se na svim kioscima nalazi od četvrtka 20. februara.

Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici