U ovim hladnim, sivim danima često se može čuti da svetlosna terapija pomaže protiv tipične zimske depresije. Da li je to zaista tako ili to sami sebe ubeđujemo? Izgleda da donekle pomaže – ali ne svima, piše DW.
Još je starogrčki lekar Arete savetovao: „Letargične bi trebalo izložiti svetlosti i prepustiti ih njegovom zračenju“. Jer večiti umor – iako se spava više nego inače – bezvoljnost i loše raspoloženje u hladnim zimskim danima, simptomi su koji su poznati i davno pre nego što je to dobilo svoj pomodni naziv Seasonal Affective Disorder (SAD). Običnim rečnikom rečeno, to je zimska depresija. I nije malo ljudi koji bi se najradije kao medved zavukli negde i spavali sve do lepših dana.
A ne greše ni oni koji u ovim danima spontano posežu za (toplom?) čokoladom: u njoj se nalazi prilična količina aminokiseline triptofana, koji se u našem mozgu pak pretvara u serotonin, takozvani „hormon sreće“. Taj hormon i inače nastaje sunčanih dana, zbog obilja svetla.
Henrik Oster sa Instituta za neurobiologiju univerziteta Libek ukazuje da je problem između ostalog i to što mi silom prilika zimi palimo svetlo i po danu i po noći – i tako narušavamo unutrašnji ritam našeg tela. „Tada ne funkcioniše sinhronizacija našeg tela s dobom dana. To pokušavamo da korigujemo tim veštačkim svetlosnim signalom u terapiji svetlom“.
Ko još hoće napolje po ovakvom vremenu?
Uobičajena rasveta koju imamo kod kuće ili u kancelariji neće postići taj efekat. Doduše, najbolje bi bilo i po zimi dan provoditi na otvorenom, jer i po tmurnom, zimskom danu zapravo ima dovoljno svetlosti da bismo živnuli. Ali zima je, i ko još hoće da dan provede na hladnoći? Zato se pokazalo da svetlosna terapija pomaže. A reč je o svetlosti i od 10.000 luksa. Inače, ne bi trebalo preterivati: dovoljno je provesti pola sata pod takvom svetlošću i nipošto ne gledati u izvor svetla. Najbolje je takvu terapiju sprovesti ujutro, odmah nakon buđenja. Možda tek „uz put“, na primer uz doručak.
Medicinska istraživanja potvrđuju da se naš unutrašnji sat u velikoj upravlja s dva hormona: prvi je kortizol i on je u stanju naše telo „digne na noge“ – i onda kad smo uzbuđeni, ali i ujutro kad se budimo. Drugi je melatonin, „hormon spavanja“ – a on je već i hemijski osetljiv na svetlost. „Kad ustanemo po noći i upalimo svetlo, onda se i naš nivo melatonina veoma smanjuje, već za nekoliko sekundi“, objašnjava Oster. Zato je važno da nam noću ne smeta svetlo. A svetlosnom terapijom se na gotovo prirodan način upravlja i tim hormonima.
Iako „zimska depresija“ bez ikakve sumnje pogađa i mlade, istina je da ovi dani posebno teško padaju starijima. Često je njihov čitav „unutrašnji sat“ problematičan, a njihov noćni san često je isprekidan. „Fragmentiran“, kako kaže Oster. Rezultat je utisak da im nikada nije dovoljno sna, bez obzira koliko vremena proveli u krevetu.
Ne za sve, ali za većinu nas…
I tu svetlosna terapija može da pomogne: medicinari su postavili takve uređaje u više staračkih domova i mnogima je uspelo da poprave taj ritam, odnosno da telo zna kada je dan, a kada noć. Naravno, najgore što tom „unutrašnjem satu“ može da se uradi jeste da se stalno bulji u ekran, bilo televizije ili računara. Terapeuti su se naslušali iskustava osoba koje tvrde da „uz televizor odmah zaspu“. To može da bude tačno s obzirom na televizijski program, ali to neće biti san koji će doneti odmor.
Naravno, terapija svetlom nije lek protiv svega, a za neke može da bude i štetna: na prvom mestu su to oni koji ionako imaju neke probleme s očima, a već po prirodi šećerne bolesti koja može da vodi i do oštećenja vida, dobro je i da takvi bolesnici ipak malo prošetaju po prirodi, pa makar i po sivom, zimskom svetlu. I prilikom uzimanja antibiotika mogu se pojaviti neželjene posledice, a nije preporučljiva ni kod nekih ozbiljnih psihičkih oboljenja.
No u svakom slučaju bi topli zraci sunca – ili bar takvog veštačkog svetla kod depresije – trebalo da budu prvi izbor. To je mnogo bolje nego da se posegne za nekim antidepresivom. Naravno, s izuzetkom čokolade. Samo, setite se: sunce ne deblja.
Tagovi
