Svi Stašini muškarci ili „Ne želim više da popravljam tuđe brakove“: Novinska priča u Nedeljniku

Nije ličila na devojku, pre na dete koje je prebrzo izraslo preko 180 cm visine, pogrbljenih ramena i pomalo nezgrapno u hodu. Imala je tada dvadeset godina, ja skoro četrdeset. Radio sam u knjižari i pisao poeziju, dve zbirke, ništa ozbiljno. Veoma uzak krug ljudi je pratio moj rad.

Sačekala me je posle radnog vremena, prišla i predstavila se kao Staša. Želela je da se upoznamo i iz torbe izvukla moju drugu knjigu. Studirala je književnost. Volela je Foknera – Buku i bes. I Blejka. Bila je umilna, lepo vaspitana. Razgovarali smo o poeziji, i to je bilo sve. Rastali smo se posle pola sata. Sutradan je ponovo došla i ostala još duže. Tako je krenula da dolazi prilično redovno.

Teme o kojima smo razgovarali polako su se širile; omiljeni prozni autori, pesnici, prevedena literatura, klasici iz programa za studije. Počeli smo da odlazimo i na kafu kada bih imao pauzu ili nakon radnog vremena. Jednom me je zamolila da je povedem u prostorije radija na kome sam svake nedelje u okviru noćnog programa gostovao u emisiji posvećenoj novim izdanjima knjiga i muzike.

Te noći ostala je do kraja, do odjavne špice u 4, sedeći u jednoj od stolica i uporno odbijala šolju čaja, kafe, soka koje smo obično služili kako bismo te maratonske četvorosatne emisije lakše preživeli. Sledeće nedelje nije dolazila pred lokal, ali je svratila do radija. Donela je jafu i plazma keks i sedela na onoj istoj stolici, sa koje se, takođe, nije pomerala.

Voleo sam njen nenametljivi šarm, lucidna zapažanja, poverenje u književnost. Uhvatio sam sebe kako sve više mislim o njoj, ali nisam želeo vezu, dodatne komplikacije koje bi otežale moj tadašnji ionako prenapregnut život. Živeo sam u stabilnom braku, sa ženom i dve ćerke, kao podstanar s neprestanom brigom o računima, kiriji i devojčicama koje su polako zalazile u pubertet i postajale devojke.

Zbog selidbe knjižare na bolju lokaciju, kao i nezgodnog termina radijske emisije vikendom, tih meseci sam retko bio kod kuće i to me je dodatno pritiskalo.

Staša je čekala na moj prvi korak skoro godinu dana.

Nikada ga nisam načinio.

Iznenada se izgubila iz mog života, verovatno sita moje neodlučnosti. Dve godine nisam čuo ništa o njoj. Blizak poznanik, takođe oženjen, hvalio mi se kako se viđa s nekom klinkom Stašom koja ima „najduže noge u gradu“, jer je na svoja 183 cm visine počela da nosi najviše štikle. Bilo mi je teško da slušam kako imaju seks gde stignu: u prirodi, na haubi kola, u kafiću usred bela dana, u njegovoj kancelariji. Prećutao sam da smo Staša i ja ostali samo na platonskom odnosu. Mogao sam i ja to. Zašto nisam? Zbog razlike u godinama? Svog stabilnog braka?

Prošle su još dve godine, kada sam je slučajno sreo na ulici. Hodala je žustro na svojim vratolomnim štikletinama dok joj se ravna, prirodno plava kosa koja joj je opkoljavala lice njihala u skladu sa krupnim koracima. U međuvremenu se prolepšala, ispravila ramena, podigla bradu puna nekakvog novostečenog samopouzdanja, ni nalik stidljivom derištu kakvo je bila kada smo se upoznali. Pozdravili smo se i razmenili nove brojeve telefona.

Saznao sam da je privremeno odustala od studija zbog porodičnih problema. Morala je da vodi računa o svom depresivnom ocu, koji je posle otkaza u državnoj firmi počeo da se kocka. Rastali smo se uz obećanje da ćemo obnoviti naše razgovore i odlaske na kafu.

Tako smo ponovo počeli da se viđamo, jednom u dva-tri meseca. Seli bismo u neki kafić i, kao stari znanci, ispričali se sat-dva o svemu i svačemu, od njenih zapostavljenih studija, psihičkog stanja njenog oca, do mog pisanja. I njenog ljubavnog života, nove teme u našim razgovorima, za koji se sve više ispostavljalo da je poprilično turbulentan.

Održavali smo kontakt, neredovan i neobavezan. U narednih nekoliko godina ponekad bismo se čuli telefonom, uz njenu uvek istu rečenicu: „Zašto me ne vodiš negde na kafu, zaslužila sam bar toliko.“ Uglavnom je ostajalo na mojim obećanjima. Nešto se u meni lomilo, um mi je govorio da budem što dalje od nje, a opet prijala mi je njena blizina. Odlagao sam naša viđanja i na kraju ipak popuštao.

Kad me je poslednji put pozvala, pristao sam na izlazak u jedan novootvoreni ali zabačeni kafić. Nisam želeo da nas previše ljudi vidi zajedno. Došao sam ranije i prelistavao dnevne novine. Razmišljao sam koliko dugo se već poznajemo. Deset godina? Da, skoro deset godina.

U međuvremenu smo postali prijatelji i na Fejsu. Menjala je profilne fotografije na svakih desetak dana. Kao da je uporno dokazivala da ima sadržajan život. Uvek je u prvi plan isticala svoje duge noge ili usne koje je često pućila. Svaki put kada bih video kako joj muški korisnici ostavljaju srca i komentare, pitao sam se da li je i sa njima bila u šemi. To mi je izazivalo neku čudnu vrstu ljubomore, a istovremeno me je uzbuđivalo.

Pojavila se u crnom dugačkom kaputu nalik na pelerinu. Nosila je naočare za sunce iako je napolju grizao hladan sumoran dan.

 – Izvini što kasnim – sagnula se i poljubila me u obraz.

 Sela je preko puta mene. Mahnuo sam konobarici i naručio kafu za oboje.

 Iz torbice je izvadila ogledalce i prstom počela da prelazi po jagodicama.

 – Jedva sam se izvukla iz kuće – rekla je pomalo odsutno, koncentrisana na popravljanje šminke.

 – Opet si se posvađala s ocem?

 – Opet.

 Podigla je pogled ka meni.

 – Zar ti toliko treba da me vodiš na kafu?

 – U gužvi sam. Posao, žena, deca… i sama znaš…

 – Pričaj mi onda nešto.

 – O čemu želiš da ti pričam?

 – Misliš li nekad na mene?

 – Ponekad.

 Dok je konobarica spuštala porudžbinu na sto, Staša je otvorila svoju glomaznu kožnu torbu i izvadila kutijicu dijetalnog šećera.

 – Hoćeš i ti jednu? – ponudila mi je tableticu.

 Odmahnuo sam.

– Dakle, ipak misliš na mene.

– Da, ponekad. Rekao sam ti već.

– Zašto me onda stalno otkačinješ?

– Jer si plavuša.

 – Ej, šta ti je danas?

 Zazvonio mi je mobilni. S posla su pitali da li se vraćam. Ne vraćam se.

 – Nisi me pozvao kad smo se dogovorili prošlog puta – rekla je Staša.

 – Zaboravio sam.

 – Nepodnošljiv si! – napravila je grimasu. – Ne znam zašto uopšte gubim vreme s tobom.

 Spustila je šoljicu s kafom na tacnu, stavila bradu na dlan i počela da pilji u mene.

 – Dobro izgledaš. Smršao si.

 Mobilni mi je ponovo zazvonio. Opet su zvali s posla, nešto su zaboravili da me pitaju.

 – Mrzim tvoj mobilni! – rekla je nervozno. – Možemo li jednom na miru da razgovaramo?

 – Naravno – rekao sam i isključio ga.

Neprestano je klatila nogom. Delovala je nervozno.

 – Otkačio me je ljubavnik – rekla je iznenada.

 – Oficir sa petoro dece iz tri braka?

 – Taj.

 – Uvek si se muvala s pogrešnim tipovima.

 – Bilo nam je dobro. S njim sam imala najbolji seks u životu.

 – I šta ćeš sad?

 – Upoznala sam jednog zanimljivog tipa. Naišao je dok sam čekala bus. Zaustavio je auto, izašao, otvorio suvozačka vrata i uveo me bez reči. Moraš priznati da ima stila.

Gledao sam u njene naočare za sunce koje je podigla na teme i koje su joj držale dugu plavu kosu. Originalni versaće s grčkim ornamentima na drškama, verovatno poklon nekog od ljubavnika.

– Bespomoćna sam kad me samo tako uzmu za ruku i povedu – nastavila je. – Privlače me bezobrazni muškarci, oni koji ništa ne pitaju. Ne umem da ih odbijem.

Sledećih pola sata pričala je o tim svojim muškarcima, o onima koji ništa ne pitaju. Ćutke sam palio cigaretu za cigaretom i gledao u njene visoko prekrštene noge. Zagledao sam njene sjajne kožne čizme sa visokom sarom i štiklom od 12 centimetara i pitao se da li ispod suknje nosi haltere. Klatila je nogom i tonula sve dublje u fotelju, dok joj se suknja polako povlačila ka sredini butina otkrivajući početak čipke na samodržećim čarapama. Setio sam se njenog tipa sa činovima, tipa sa autom, tipa sa katedre na kojoj studira, tipa iz kancelarije njene mame, njenih muškaraca o kojima me je izveštavala na našim viđanjima.

         Ne znam zašto, iznenada sam ustao i rekao kako moram da idem.

 – Pa, kuda ćeš sad? Ostani bar još 15 minuta.

 – Ne mogu. Zaboravio sam da završim nešto na poslu.

 – Ti me stvarno ne voliš – rekla je kriveći glavu.

Prenemaganje je koristila kao svoj poslednji adut.

– Videćemo se drugi put.

– Stvarno si nepodnošljiv! – besno je ustala, počela da prikuplja svoje stvari i stavlja ih u torbu. – Čitavo jutro sam se spremala za ovaj susret, a ti me ovako otkačinješ.

Obukla je kaput, ne dozvolivši mi da ga pridržim.

 – Muka mi je od tebe, sebe, svega! Ne želim više da popravljam tuđe brakove! – rekla je, okrenula se i otišla bez pozdrava.

         Čitav dan sam mislio na nju. Želeo sam da je pozovem i izvinim se, kažem joj ono što je trebalo još tokom prvih susreta. Uveče sam otišao na njen Fejsbuk. Na profilnoj slici je delovala umiljato i nežno, potpuno drugačije od devojke koja je jutros sedela preko puta mene. Uporno sam ubeđivao sebe kako mi to ne treba u životu, ali što sam duže na fotografiji posmatrao njene duge, prekrštene noge, palac mi se sam od sebe polako vukao prema ikonici srca.