“Ne posedujem podatak da li Sergej doručkuje uranijum, ali nije tajna da žestokom energijom i dalje tutnji kroz geografiju, karijeru i život.” Ovo je rečenica iz predgovora Pece Popovića u Sergejevoj knjizi “Stovarište”.
Prva knjiga je zbirka iscepanih odlomaka iz života, kao “biografija” o sebi, što bi rekao Vladislav Bajac.
U dogovoru za ovaj razgovor rekao mi je da pročitam “Stovarište”, ali nismo pričali o odlomcima knjige jer mu je bilo besmisleno da prepričava knjigu kao odgovore. Ali jesmo pričali o zanimljivim epizodama života tako da se neke rečenice mogu skladištiti u “Stovarište 2”.
Da li je na početku bilo ono o čemu piše Peca Popović u predgovoru tvoje knjige kada te Magi iz EKV-a upoznaje tako što si se kao klinac popeo na binu na koncertu u Užicu i redari te skidaju sa stejdža i izbacuju napolje?
Ja sam Pecu Popovića video sedam-osam puta u životu. Pre dve godine mi je neko poslao intervju u kojem Peca priča o Novoj godini 1997. u onom ludilu i euforiji demonstracija gde je sve vrilo.
I kaže on u jednom trenutku tog intervjua: „Najdivniji događaj mi se dogodio kada je na toj Novoj godini negde na Terazijskoj česmi, iz neke mase iskočio Sergej Trifunović, uhvatio me za grudi, poljubio u srce i rekao ‘Ne dam ti da umreš’.“ Gledam to na gajbi i kažem: J..o te život.
I dok sam pisao knjigu, čitao sam Pecinu knjigu pa sam ga zamolio da ako ima vremena pročita moj rukopis. Bio sam u fazonu – ako ovo prođe kod njega, onda sam presrećan, a ako ne prođe, obrisaću sve što sam napisao.
Taj koncert EKV-a u Užicu…
To je bilo ludilo. Znaš šta je neverovatno? Hronologija je sledeća. Imam petnaest godina, kao i ekipa s kojom se družim u Užicu. EKV dolazi u Halu sportova u Užice. Turneja povodom albuma „Ljubav“. Nemamo naravno pare za ufur, ali neko je provalio foru da bendovi obično dolaze oko tri sata po podne u grad i halu da bi se montirala oprema. A uvek treba radna snaga da se utovari oprema i mi se podmetnemo. Neko je poneo flašu vinjaka, bilo je hladno, šikalo se. Uneli smo opremu. U tada praznoj hali pre koncerta, Milan igra basket jedan na jedan sa Grgom menadžerom. Milan nije imao pojma sa basketom, a Grga je bio nešto bolji. Stojim na „ivici šesnaesterca“ ako Srđanu Todoroviću, sinu Bore Todorovića i bratancu Mire Stupice, zatreba ona čuvena cigla za bas bubanj. On je ostvarenje mog sna, čovek koji je u isto vreme i rokenrol i glumac. Sve sam znao o njemu. On se tada zabavljao sa Magi i u jednom momentu obrati mi se: „Ej, izvini, je l’ možeš da mi nađeš…“, a ja: „Znam, kamen“, i odjurim i donesem kamen. Zahvali on.
Ja mu kažem: „Izvini, ti si glumac“, a on odgovori kratko: „Da.“
Onda nastavim: „I ja ću da budem glumac“, a on opet kratko: „Super.“
To sam mu kasnije ispričao na filmskom festivalu u Veneciji 1998. On je bio sa filmom „Crna mačka, beli mačor“ a ja sa „Buretom baruta“. I tada mi je rekao: „Pogledao sam sve tvoje filmove. Ti si tako studiozan.“ A ja mu kažem: „Srđane, da li se sećaš kada sam ti u Užicu doneo kamen za bas bubanj?“
„Ne“…
„E, ja sam taj.“
Fantastično. A da se vratimo na Magi sa tog nastupa?
Mi unosimo pojačala i razglas, oni igraju basket, donosim Žiki kamen i… Kreće koncert. Mi skačemo osokoljeni: EKV-om, vinjakom, atmosferom… I bacamo se u prve redove, a ogromni ćelavi snagatori-redari nas hvataju za vrat i iznose napolje kao kučiće. Sećam se, mi izbačeni stojimo ispred hale, otvorena vrata, gledam tačno u Magi na bini. Na delu pesme u kojem ima solo na klavijaturama, ona prekida svirku, napušta binu, istrčava i urla na obezbeđenje: „Kako vas nije sramota, to su deca koja su nam pomogla.“ I mi se vratimo na koncert.
Kasnije srećem Magi u Beogradu. Tako smo se nasmešili jedno drugom i zagrlili se na ulici. Sledeći put kad smo se sreli, pozvao sam je na kafu kod mene. U jednom trenutku sam joj poklonio mantil iz „Bureta baruta“. Kasnije sam je video par puta u tom mantilu, a neko mi je rekao, ne znam da li je to istina, da je i umrla u tom mantilu.
Sergej Trifunović je za novi Nedeljnik pričao:
O odrastanju, provinciji, malim i velikim gradovima
O patriotizmu, srpstvu, suzama na Kosovu
O Americi i “bad guys from Serbia”
O Gagi, Žiki, Glogiju, Divcu, Željku, Cunetu, Jezdiću, Bregi
O rokenrolu i politici
O tome ko više ne želi (ili ne sme) da se slika s njim
Ceo (životni) intervju objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 23. decembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
