Tašmajdan i okolina, jeste i tragedija i samoubistvo Borine supruge Dragane Đorđević 2007. koja je ispila šaku antidepresiva i alkohola u zajedničkom stanu u Ulici 27. marta nadomak Palilulske pijace. Bora je i Peta gimnazija u koju je došao nakon progona iz svih škola u Čačku i baš je u toj Petoj gimnaziji prvi put video Draganu. Početak i kraj u malom palilulskom prečniku.
I pre ove pesme Bora je opisivao Beograd, ne samo njegov tašmajdanski deo. Taj rani Bora iz rane Riblje čorbe je promena u rok muzici Beograda. Tada je zemljom vladalo Bijelo dugme, iz Zagreba je dolazio Parni valjak, Buldožer iz Ljubljane ustoličiće ono što će biti osnovna karakteristika slovenačkog roka – provokacija.
Beograd je tih sedamdesetih grad u kome Bijelo dugme pravi najveće koncerte i verifikuje status najveće jugoslovenske pojave, tu i tamo gostuju strane zvezde, već je etabliran džez festival sa najvećim svetskim imenima, Dado Topić peva „Cijeli život čekam priliku da pjevam u Beogradu rokenrol…“.
Ali rokenrola nema u Beogradu, nema bitnog beogradskog rok benda, osim YU grupe koja je u nekim pauzama, a Pop mašina ne svira… Onda se u jednom „Nedeljnom popodnevu“ (jugoslovenski televizijski prajm-tajm) pojavljuje Riblja čorba u kojoj peva Bora Đorđević. Pesma je „Lutka sa naslovne strane“, Bora je skroz u crnoj koži.
Meni je to bila zapanjujuća promena jer sam ga neku godinu pre toga gledao u akustičarskom bendu Suncokreti i u sasvim drugom izgledu – kratka kosa. I tekstualna promena. Bora otvara teme. U „Lutki“ je to devojka iz provincije koja trpi na telu ruke producenata, menadžera, u kvantnom skoku sa Lastine stanice, ili štajge, do covera magazina. Uslediće Borini opisi noćnog Beograda: „Zvezda potkrovlja i suterena“ (prva dama iznajmljenih soba), noćni taksiji, dragstor, sve je stvarno i životno u tim ranim radovima. I prvi put prostitutke u velikim hitovima („Ona je servis za umornu dušu“).
Iako smo daleko od političke korektnosti već tada, početkom osamdesetih javlja se struja koja osporava tekstove i u njima vidi mizoginiju i jezivi tretman žena u stihovima koji se pevaju na stadionima širom zemlje. Ali ipak je to do tada zajedničko, muško-žensko „potapanje“ bilo u tašmajdanskom parku gde ljubavnici sa sebe skidaju nataloženo lišće provedene noći, ili odlazak devojke na noćni taksi… Bora uvek ostaje na gajbi ili ide kući pešaka.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. SEPTEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
