Od Olmeka do Asteka, preko Maja, narodi iz onog dela Centralne Amerike koji danas nazivamo Meksikom, svoju ishranu su zasnivali na, tadašnjem Zapadu, nepoznatim biljkama: pasulju, bundevi i kukuruzu. Međutim, povrtarska znanja i prakse sticane hiljadama godina uništili su konkvistadori i pokrali američki mešetari.
Ko još pamti da je, nekada davno, Kecalkoatl, mitsko božanstvo u obličju pernate zmije, poklonio grašak precima današnjih Meksikanaca? Odjednom, sav taj tetovac i gradištanac zvuče daleko egzotčnije. Regionalni nazivi često zamagljuju činjenicu da su sve te lokalne sorte potekle od iste tropske puzavice. Ono što zna svako ko je ikada čitao priču o Džeku i čarobnom pasulju, kao i svi baštovani sveta (koje ideja „nepomičnih” biljaka generalno vrlo zabavlja), jeste to da je Phaseolus vulgaris, to jest „obični pasulj”. puzavica, čijoj je stabljici, suviše tankoj da bi se sama pela, potrebno naći oslonac oko kojeg će se ona uvijati penjući se ka svetlu, uvek prateći smer suprotan od kazaljke na satu. Možda bi Rimljani u tome videli loš znak, ali oni nikada nisu ni videli grašak, kao ni bilo koji drugi Evropljanin pre Kristofera Kolumba. Podjednako nepoznati su bili i kukurz i tikva, dva druga dara pernate zmije, koja je želela da pomogne ljudima da se prehrane. Dugo je Kecalkoatl tražio odgovarajući dar. Tražeći, tako, primeti jednog crvenog mrava kako nosi zrno kukuruza. Pratio ga je do planine, gde se mrav zavuče u neku rupu, pa se Kecalkoatl pretvori u crnog mrava kako bi ušao za njim, te unutra nađe ogromnu riznicu sa raznim semenima. Dokopati se ovih semena nije bilo lako, ali Kecalkoatl uspe u svojoj nameri i od tada Meksikanci uživaju u grašku i pasulju.
Istini za volju, u vreme kada su se ovi događaji zbivali – odnosno, kada su se navodno zbivali – nije još bilo ni Asteka, ni Maja, ni Meksika. Nadalje, slutimo da navodna božanska darežljivost nije poštedela prve centralnoameričke zemljoradnike dugog rada na pripitomljavanju prirode, a pre svega, biljaka. Kukurz nije bio isporučen po sistemu „ključ u ruke”: preci Meksikanaca morali su pripitomiti divlje teosinte, trave čije se sitno, kržljavo klasje raspadalo prilikom zrenja. Bilo je potrebno više hiljada godina selekcije kako bi se došlo do kukuruza koji mi poznajemo, i mnogo strpljenja kako bi se loza sa žilavim mahunama pretvorila u pasulj, a potom je trebalo i shvatiti vanserijsku vrednost trojca koji ove dve biljke formiraju sa tikvom. Kecalkoatl je dobro procenio: grašak je mahunarka, ondosno, biljka koja fiksira azot u zemljištu. To predstavlja sjajnu kombinaciju: grašak obogaćuje zemljište, stabljika kukuruza služi kao oslonac, dok listovi tikve prekrivaju tlo, zadržavajući vlagu i štiteći ga od erozije. Osim što čine jedan mali ekosistem, njihovi plodovi ljudima pružaju izbalansiranu ishranu. Grašak u sebi sadrži jedine dve aminokiseline koje nedostaju kukuruzu. Ovaj nesvakidašnji trojac na navatl jeziku naziva se milpa – „ono što se seje u polju”, a njegov uzgoj se progresivno širio Amerikom, omogićavajući prvim zemljoradnicima toplih polja Juga da jedu koliko im duša ište.
Oko 1200. godine pre naše ere, nomadsko pleme lovaca-sakupljača iz sušnih zemalja Severa, nasrnulo je na ove seljake i od njih napravilo oslonac koji hrani celu društvenu piramidu. Iz ovog prisilnog udruživanja uskoro je nastala prva centralnoamerička civilizacija – Olmečka kultura. I tek tad, zapravo, počinje istorija. Međutim, ona nam dobrim delom izmiče. Sedamnaest monumentalnih olmečkih glava od kamena preživele su zub vremena. Njihova misteriozna lica, nalik odojčetu azijskih crta, predstavljaju simbol jedne nepoznate kulture. Pa ipak, Olmeci su ti koji su sagradili prve piramide, urezali simbole u prve stele, obožavali prva božanstva, prineli prve ljudske žrtve, a možda i stvorili osnovu za majansko pismo, i sve to nekoliko vekova pre naše ere, kada je njihova kultura, iz nepoznatih razloga, nestala. Međutim, centralnoameričko ognjište civilizacija se više neće gasiti. Bar ne do dolaska konkvistadora.
Tokom dve hiljade godina, u svakoj ravnici, svakoj dolini, na svakoj visoravni, gradovi su se rađali, cvetali, sukobljavali i izumirali. Oko 650. godine naše ere propali su grad-država Teotihuakan ili Monte Alban, centar kulture Zapoteka; oko 900. godine, kraj je zadesio mrežu gradova Maja. Na nekim mestima nađena su napuštena gradilišta ili murali iscrtani na zidovima palata. Na drugim mestima vide se tragovi požara, nereda, masakra kraljevske porodice. Ponegde se, pak, ne vidi ništa, osim napuštenosti. Napredna civilizacija, kastinsko društvo, vladari otuđeni od naroda, preveliki gradovi, rivalstva, previsoke konstrukcije piramida, sve se to zasniva na radu seljaka prinuđenih na sve intenzivniju poljoprivredu u krhkom okruženju. Uzgajanje milpe na zemljištu dobijenom krčenjem šuma i paljenjem podrazumeva dug ciklus regeneracije zemljišta. Ako se ovaj ciklus intenzivira da bi se hranili gradovi sa desetinama ili stotinama hiljada stanovnika, šuma nestaje, tlo se iscrpljuje i, na kraju, sistem se urušava. Verovatno je zavladala glad, te je došlo do pobune. Lako je moguće da su sušne godine zadale smrtni udarac. Narod se iz gradova vratio u prirodu. Tamo su pronašli organizaciju po ljudskoj meri i ponovo su mogli da do mile volje jedu kukuruz i grašak.
Kraj Asteka lakše je objasniti od propasti Maja. Njihovom padu kumovao je jedan čovek – Ernan Kortes.
Ceo tekst pročitajte na sajtu Le Mond Diplomatique na srpskom, tako što ćete se izabrati jedan od ponuđenim modela pretplate.
Tagovi
