Slučaj je hteo da se istorija ugledne beogradske porodice Popović ukršta sa turbulentnom pričom Mileve Marić i Alberta Ajnštajna, čuvenog naučnika, koji je preminuo na današnji dan 1955. godine.
Tim povodom podsećamo se ove priče iz arhive Nedeljnika koja otkriva nepoznate detalje odnosa Alberta – neretko nazivanog srpskim zetom – i njegove supruge Mileve Marić.
***
Do ove prepiske došli smo preko Bojana Popovića, inače upravnik beogradske Galerije fresaka, vlasnika zbirke od 70 sačuvanih pisama koja su Mileva Marić i Albert Ajnštajn upućivali svojoj prijateljici i poverenici njegovoj Heleni Kaufler, Bojanovoj prababi. Neka Milevina pisma Heleni sadrže Ajnštajnove pozdrave i dopise, a nekoliko od sačuvanih pisama Heleni upućivao je Albert samostalno. Istorijska prepiska počela je 1899, dok su mladi ljudi bili na studijama, i odvijala se intenzivno do 1940, kad ju je prekinuo Drugi svetski rat 1940.
Tokom Drugog svetskog rata, porodičnu kuću Bojana Popovića na Slaviji su u jednom trenutku zauzeli nacisti. Kad se porodica Popović vratila u svoj dom, prepisku su pronašli u podrumu kuće, razbacanu po podu. Vrlo je verovatno da su pojedina pisma iz ovog razloga izgubljena.
Da li je istina da iza genijalne Ajnštajnove teorije relativiteta stoji rad njegove supruge, šta se dogodilo sa vanbračnim detetom koje je Mileva rodila i zbog čega je Albert Milevi u trenutku žučnog razvoda ipak ustupio novac dobijen od Nobelove nagrade, samo su neke od misterija koje više od pola veka intrigiraju istoričare nauke, a posebno takozvane ajnštajnologe. O Albertu Ajnštajnu pisalo se mnogo, a o Milevi Marić se u istoriji nauke zna uglavnom iz pripovedanja biografa njenog supruga Alberta. Samim tim, prepiska koju čuva porodica Popović, prvi put je otkrila pojedine detalje iz života neobičnog bračnog para iz ličnog ugla povučene, ali svakako ozbiljne naučnice Mileve Marić.
Doktor Milan Popović, pokojni otac Bojana Popovića, ugledni beogradski psihijatar i svojevremeno načelnik Zavoda za mentalno zdravlje, za života je sačuvao od zaborava ovu dragocenu prepisku koju je nasledio. Originalna pisma sa nemačkog preveo je na engleski i srpski jezik i zajedno sa porodičnim fotografijama i pričama koje je čuo od svoje majke Julke, Helenine najstarije kćerke, sve objedinio u zbirci „Jedno prijateljstvo, pisma Mileve i Alberta Ajnštajna Heleni Savić“, koju je posvetio svojoj baki Heleni Savić, devojačko Kaufler.
Pored autentičnog pogleda na razvoj događaja iz Milevinog ugla i osporavanja pojedinih tvrdnji Albertovih biografa, zbirka doktora Milana Popovića dragocena je i zato što, kako ističe Prinston University Press, dosta govori i o samom načinu razmišljanja i ponašanja žena iz ovog vremena.
Albert Milevi takođe piše o svojoj majci: „Njeni napori da me preobrati sada su se zasnivali na argumentima kao što su sledeći: ‘Ona je knjiški moljac kao i ti, a tebi treba žena'“
Sve je počelo u Cirihu, aprila 1899. godine. Krajem 19. veka, Univerzitet u Cirihu je na nemačkom govornom području bio prva visoka škola u kojoj su žene mogle da stiču visoko obrazovanje. Milleva Marić, hroma devojka rođena sa luksacijom levog kuka i studentkinja fizike ciriškog Politehnikuma, useljava se u ugledni pansion Englebreht i tu upoznaje prvenstveno Helenu Kaufler studentkinju istorije iz Beča, sa kojom će, kako godine prolaze postati nerazdvojna prijateljica. Helena je nosila ortopedsku cipelu, jedna noga joj je bila kraća, što je dodatno zbližilo dve mlade dame. Svoje buduće muževe Mileva i Helena upoznaju upravo tokom studija u Cirihu: Alberta Ajnštajna, Milevinog kolegu sa fakulteta i budućeg nobelovca, i Milivoja Savića, inženjera hemije rodom iz Užica, budućeg ministra industrije i trgovine Jugoslavije, jednog od stratega privrednog razvoja Kraljevine Jugoslavije. Družili su se, bavili naukom i muzikom. Mileva je svirala na tamburici, kasnije i na klaviru, Helena je svirala klavir, dok je violina bila Albertov instrument.
Znatno kasnije, 6. decembra 1939, Albert Ajnštajn se iz Prinstona u osvit Drugog svetskog rata prisećao perioda studiranja sa setom u pismu Heleni Savić, koje je danas deo arhive porodice Popović u Beogradu: „Kad smo u ono doba studirali u Cirihu, svet je bio tako građanski i lepo sređen da niko ne bi mogao ni sanjati kakve mračne sile dremaju pod površinom i samo čekaju da provale… Ja sam još isto onako uronjen u rad kao i u mladim godinama, mada duhovna elastičnost nije ista kao onda“.
Perioda zajedničkog studiranja, prisećala se i zajednička Helenina i Milevina prijateljica, Milana Bota, u periodu između dva rata u intervjuu koji je dala za jedan srpski list: „U šetnju, na koncerte, zabave, išli smo svi zajedno. Albert nije polagao mnogo na toaletu. Kad god ga sretnete, na njemu nećete videti ni kragnu, ni ispeglane pantalone, ni zakopčan prsluk. Bio je vrlo aljkav, ali je nosio veliku pesničku kosu. Pri dolasku u pansion Albert je, ne znam zbog čega, uvek išao tri koraka ispred Mice i zviždao. Kao da juri nekog, on je preskakao po dve-tri stepenice. Imao je crte lica ironične, voleo je da se smeje na tuđ račun. Kad god nije bio zaposlen, svirao je na violini.“
Tokom zajedničkog studiranja, Milana Bota je iz Ciriha svojim roditeljima pisala i o Milevi: „Mileva nam dolazi često, to je vrlo dobra devojka, ali je suviše ozbiljna i ćutljiva. Ne bi čovek rekao da je tako pametna glava!“ (24. februar 1898.) Nešto kasnije, Milana Bota nešto detaljnije opisuje Milevu Marić: „… vrlo pametna i ozbiljna, mala, sitna, crnomanjasta, ružna, govori kao prava Novosađanka, pomalo hramlje, ali ima vrlo lepo ponašanje, eto, to ti je njena slika“.
Milevu Marić su prijateljice sa fakulteta do starosti iz milošte zvale „Mica“. U svojim pismima Heleni, potpisivala se kao „Tvoja Mica“, (Deine Mica ili Deine Miza). Albert je bio zvaničniji, potpisivao se uglavnom kao „Albert“ ili „A. Ajnštajn“ (A. Einstein).
Veza Helene Kaufler i Milivoja Savića od početka je bila znatno harmoničnija i stabilnija od Milevine i Albertove najviše zato što je porodica Ajnštajn bila oštro protiv Albertovog braka sa Milevom. Sam početak 20. veka za Helenu Kaufler i Milivoja Savića značio je uživanje u ranoj bračnoj harmoniji. Sa druge strane, bukteća ljubav Mileve Marić i Alberta Ajnštajna već tada naišla je na prve prepreke. O tome svedoči zajedničko pismo Mileve i Alberta iz 20. decembra 1900, upućeno Heleni iz Ciriha. Pismo otpočinje Mileva:
„Najdraža moja Helenice,
Jedva ti mogu reći koliko je na mene blagotvorno delovalo tvoje drago pisamce. Utučena kakva sam onda bila, već sam mislila da za mene više ničeg nema na ovom zlom svetu, a onda su došli tvoji reci, koji su mi tako jasno rekli da imam jednu prijateljicu koja me voli i onda kad mi nije naročito dobro. Koliko te volim, draga, dobra moja. Kao što ćeš videti na kraju pisma, Albert je još ovde i ostaće sve dok ne završi svoj doktorski rad, što će verovatno potrajati do Uskrsa, i tek onda će postati beli udovac. Što se moramo rastati, to mi, naravno, veoma teško pada, ali ako sve ovo krene svojim prirodnim putem, ja ću to hrabro podneti. Ali ono što me je toliko potpuno utuklo bilo je to što je do našeg razdvajanja trebalo da dođe tako neprirodno, na osnovu kleveta i spletaka i svega mogućeg. Oh, znaš li, i da ti ceo dan pišem, ne bih ti mogla iskazati šta sam sve prepatila onih dana, a ne manje i Albert. Ali sad se, hvala Bogu, sve sredilo. Iza toga su se malčice nalazili Albertovi roditelji, i možeš zamisliti koliko mi je teško bilo da budem napadnuta s te strane. Ali sad neću da trošim više nijednu rečcu o tome, o tom gadnom, odvratnom svetu. Srećna sam što me on toliko voli, i šta mi još drugo treba. On će preko Božića otići svojima, od čega prosto strepim, ali eto, ne može biti drugačije…
Albert je napisao jednu fizičku raspravu, koja će uskoro verovatno biti objavljena u Fizičkim analima. Možeš zamisliti koliko se ponosim svojim zlatom. To, naime, nije neki svakodnevni rad, nego veoma značajan, iz teorije tečnih tela…“
Nakon Milevinog izveštaja Heleni, pismu se priključuje Albert. Pismo otpočinje sa:
„Draga gospođo Savić (+ 1/9 1)“.U svom maniru, matematički naznačava pretpostavku da je Helena u drugom stanju, tačnije u prvoj devetini trudnoće. Dalje piše: „Čovek se zaista može radovati kad vas dvoje vidi na fotografiji, i mi smo se radovali. Vaša sestrica nam je, naime, poslala sliku, a uz nju i lepo pismo… ali kada ćemo videti originale? Nadamo se, vrlo uskoro, u Cirihu. Ali šta kažete o našem razdvajanju: Devojka je plakala/Što je momak morao da ode/Ali mi smo navikli na to/Nećemo se duriti!
Dakle, mi ostajemo zajedno kao i dosad, u svakom slučaju, do Uskrsa, a i posle njega… Želim Vam svaku sreću… Vas i vašeg starog srdačno pozdravlja vaš Albert.“
Mileva je u vreme pisanja ovog pisma bila izuzetno uzrujana zbog nedvosmislenog negodovanja koje je Albertova majka iskazivala na svaki pomen njihovog braka. Albert je Milevu o svemu obaveštavao, o čemu svedoči njegovo pismo iz Mehtala (leto 1900. godine), do danas sačuvano na Univerzitetu u Prinstonu: „… Došli smo kući i ja sam sa majkom ušao u njenu sobu. Prvo sam joj pričao o ispitima, zatim me je ona naizgled nevino pitala: ‘Tako, a šta će biti sa Dockler?’ ‘Moja žena’, odgovorio sam, na isti način, nevino, ali spreman za pravu scenu. To je sledovalo odmah. Mama se bacila na krevet, zagnjurila glavu u jastuk i plakala kao dete. Pošto se oporavila od neposrednog šoka, odmah je krenula u očajničku ofanzivu. ‘Ti upropašćuješ svoju budućnost i onemogućavaš sebi put u život. Ta žena ne može da uđe u pristojnu porodicu. Ako dobijete dete bićeš u velikoj nevolji…’ Ja sam odbacio njenu sumnju da živimo u grehu svom svojom snagom.“
„Dockler“, deminutiv lutkica, je ime koje je Albertova majka Paulina koristila za Milevu. Nešto kasnije, Albert Milevi takođe piše o svojoj majci: „Njeni napori da me preobrati sada su se zasnivali na argumentima kao što su sledeći: ‘Ona je knjiški moljac kao i ti, a tebi treba žena. Kada ti budeš napunio trideset, ona će biti stara i ružna.’ Pošto je videla da ovim ne postiže ništa sem što me je naljutila, prestala je sa tretmanom bar za neko vreme. Život i ljudi su ovde beznadežno dosadni… Kada bih samo mogao da uskoro budem sa tobom u Cirihu, moja mala najdraža. Hiljadu običnih i kolosalnih poljubaca od tvoga Johanesla.“
Negodovanje Albertovih roditelja, naročito majke Pauline, nije bilo jedina prepreka na putu ka braku mladog naučničkog para. Albert je u pismima naglašavao i da smatra da je žena u životu muškarca luksuz i da njih dvoje treba da se venčaju onda kad Albert bude mogao da im obezbedi ugodan život.
Iako je sa prijateljicom najviše volela da piše o stvarima koje je na nivou svakodnevnog života okupiraju, Mileva je Heleni pisala i o studijama i naučnom radu. Iz Ciriha, Mileva piše: „Mnogo me raduje da ćete opet doći u Cirih. Sećam se naših letošnjih šetnji. Sada ću posle ispita moći češće da vam pišem. Profesor Veber je primio moj predlog za diplomski rad i bio je jako zadovoljan. Puno me raduju istraživanja koja treba da izvršim. Gospodin Ajnštajn je sebi izabrao vrlo interesantnu temu za diplomski rad…“ (mart 1900.)
Sa druge strane, u vreme kada je Mileva pisala o idiličnom odmoru sa Albertom svojoj trudnoj prijateljici Heleni, ona je vrlo verovatno i sama već bila u ranoj trudnoći. U to vreme, to za nevenčanu devojku nije bila nimalo radosna okolnost
Profesor Veber, šef katedre za matematiku i tehničku fiziku na Politehničkom institutu u Cirihu pominje se i u Heleninom pismu koje je, kasnije te godine, uputila svojoj majci Idi iz Ciriha: „Gospođica Marić i gospodin Ajnštajn su sada završili svoje pisane radove. Oni su ih zajedno smislili, ali g. Ajnštajn je onda lepši prepustio gospođici Marić. On će verovatno postati asistent kod svog profesora i ostati ovde. Gospođici Marić je takođe ponuđeno asistentsko mesto na Politehnikumu, ali ona zbog studenata ne želi da ga prihvati nego hoće da konkuriše za upražnjeno mesto bibliotekara na Politehnikumu.“
Ovaj period Milevinog i Albertovog zajedničkog života, iako pun razdvajanja i problema, za Milevu je bio ispunjen ljubavlju. U svom pismu Heleni, u leto 1901, piše: „Silan rad i, moram ti reći, moj dragi, nisu mi dali vremena da ti pišem; (…) Albert je već od početka maja u Vinterturu. 5. maja sam otišla u Komo gde me je čekao raširenih ruku i s lupanjem srca.Moram ti malčice pričati o našem putovanju jer je bilo toliko divno da sam na njemu zaboravila svu svoju tugu. (…) Najmili smo, dakle, jedne sasvim male sanke, kakve se koriste i u kojima ima mesta taman za dvoje koji se vole, a pozadi na jednoj dascistoji kočijaš i zove te sinjora. – Možeš li zamisliti nešto lepše? (…) Kako sam srećna što opetmalčice imam svog najdražeg, pogotovu što sam videla da je i on isto tako srećan! Sada mi dolazi svake nedelje i svaki put mislimo na našu najdražu prijateljicu. Albert bi jako voleo da te vidi i da vidi kako ti prija nošenje. Kad sam mu pokazala tvoje poslednje pismo, bio je duboko dirnut i rekao: I mi ćemo biti tako srećni.“
Iako je bilo izgleda da hoće, Albert nije postao asistent na fakultetu. Mileva nije doktorirala. Bila je besprekoran student, dala je sve ispite, ali nije čak ni diplomirala. Nagađalo se da se Mileva odrekla mesta asistenta zato što je Albert, ušao u konflikt sa profesorom Veberom i sebi osujetio poziciju asistenta. Kao uzrok konflikta navodi se Albertova narav i „oštar jezik“, o kom je Mileva u par navrata pisala Heleni, uglavnom u pravdajućem tonu. Prema nagađanjima, mesto bibliotekara više je odgovaralo nenametljivoj prirodi Mileve Marić. Od samog početka njene vezesa Albertom, uživala je da se ne ističe, bila u senci, čak je i hodala iza njega.
Sa druge strane, u vreme kada je Mileva pisala o idiličnom odmoru sa Albertom svojoj trudnoj prijateljici Heleni, ona je vrlo verovatno i sama već bila u ranoj trudnoći. U to vreme, to za nevenčanu devojku nije bila nimalo radosna okolnost. Tako se Mileva Marić, prirodno povučena i hroma mlada naučnica, vaspitana u patrijarhalnom maniru (na fakultetu je imala nadimak Svetica), našla u situaciji da očekuje vanbračno dete sa svojim izabranikom uoči odbrane diplomskog rada. Ajnštajn nije imao zaposlenje, nije izgledalo kao da će ga pronaći u skorije vreme, budućnost im je visila o koncu, a, povrh svega, njegova porodica nije podnosila Milevu i svim silama se protivila braku. Trudnoću je morala da održava u tajnosti.
U jednom od pisama Heleni Savić, Mileva dosta otvoreno govori o Paulini, Albertovoj majci: „Verujete li da me ona uopšte ne trpi? Da mi se gadno izrugivala? Znate, za trenutak sam sebi izgledala tako bedna, tako potpuno bedna, ali onda sam se ipak utešila, jer glavna ličnost je, kao što znamo, drugačijeg mišljenja, i kad mi on opisuje lepe slike budućnosti ja zaboravljam svu ovu bedu, – ili smatrate da ne bi trebalo?“
U decembru 1901, samo par meseci pre porođaja, Mileva Marić iz Novog Sada piše Heleni: „…nemoj se plašiti draga moja, još sam živa, pa čak i ponovo sasvim vesela, a isto tako i moj dragi. Sva ta rastuženost je poticala od ljubaznog ponašanja moje drage svekrve. (…) Oh, Helena, nikad ne bi pomislila da je moguće da postoje tako bezdušni i upravo zli ljudi! Oni su bez oklevanja imali srca da mojim roditeljima napišu pismo u kojem su me tako ispsovali da je to bila prava sramota. U svakom slučaju, i Albert i ja smo zbog toga morali mnogo da ispaštamo…“
Povrh svega, kako je Mileva dalje u pismu detaljno objasnila Heleni, Albert i dalje nije uspevao da pronađe siguran posao, a kamoli posao koji bi odgovarao naučniku njegovih apetita. Držao je časove kao domaći učitelj u Šafhauzenu: „Ti znaš da moj dragi ima veoma opak jezik, a povrh toga je i Jevrejin. Iz svega toga vidiš da smo nas dvoje žalostan par.“
Iz pisma koje je Albert iz Berna uputio Milevi septembra 1903, saznaje se da je Lizerl u to vreme bila živa, da je bolovala od šarlaha i da je par strahovao za posledice koje bi bolest mogla da ostavi na devojčicu. Lizerl se više ne pominje u pismima poznatim naučnoj javnosti
U istom periodu, tačnije 28. decembra 1901, Albert piše Milevi iz Šafhauzena gde drži privatne časove i zvuči znatno optimističnije od nje: „Kad postaneš moja draga ženica, zajedno ćemo se revnosno baviti naučnim radom i nećemo postati ostareli filistinci, nikada ne smeš da postaneš takva, bilo bi to strašno za mene, Moraš uvek da ostaneš moja veštica i ulični nestaško. Mnogo mi nedostaješ. Kada bi samo mogla da budeš pored mene. Sem tebe, ceo svet izgleda tako stran, kao da su od mene odvojeni nevidljivim zidom…“
Milevina i Helenina trudnoća su se delimično poklapale. Svoje prvo dete, vanbračnu kćer Lizerl, Mileva je rodila dva ili tri meseca nakon što je Helena rodila Julku, baku doktora Milivoja Popovića i ženu čija će svedočanstva mnogo godina kasnije upotpuniti zbirku pisama Jedno prijateljstvo, svojim ličnim sećanjima na par Ajnštajn.
Sudbina Milevine i Albertove vanbračne kćeri Lizerl i danas se smatra misterijom. Bojan Popović, sin doktora Milana Popovića, objasnio je da su istoričari nauke svojevremeno sumnjali da je Mileva Marićpoverila svoju Lizerl upravo njegovoj prababi Heleni na čuvanje.
„Dolazili su kod nas i tražili nam DNK na analizu. Navodno, njihove su pretpostavke ukazivale na to da bimi trebalo da budemo direktni Milevini i Albertovi potomci. Rekli smo da ćemo dati DNK na analizu, samo ako bude baš bilo neophodno i ako to urade i ostali potomci ovog para. Bilo kako bilo, jasno je da ta priča nije osnovana“, pričao je Bojan Popović za Nedeljnik. “ Prvo su sumnjali da Helena uopšte nije ni bila trudna sa Julkom, majkom Milana Popovića, već da je samo uzela na čuvanje Lizerl kako bi se izbegao skandal u porodici Ajnštajn, ali to ne može biti istina.“
Urednici „Sabranih dela“ Alberta Ajnštajna najviše su tragali za Lizerl u porodicama Marić i Savić. Prema istraživanju doktora Milana Popovića, Helena Savić je zasigurno rodila devojčicu Julku te 1901 godine. Mileva Marić joj na prinovi čestita iz Novog Sada u pismu koje je u potpunosti sačuvano: „Zbog mojih neprilika nisam stigla da ti čestitam rođenje tvoje ćerke. Sigurno si presrećna. Postigla si najveću sreću. Kako je zdravlje tvoje devojčice? Sigurno zbog nje imaš mnogo posla jer su bebe često kapriciozne…“
No, kako se Julka Savić kao beba razbolela zbog mleka bolesne dojkinje, Bojanov otac, doktor Milan Popović je tokom života imao prilike da čuje i špekulacije američkih novinara o tome kako je Julka kao beba umrla od bolesti, te je Lizerl Ajnštajn zauzela njeno mesto u porodici Savić i rasla pod njenim imenom. U svojoj zbirci pisama „Jedno prijateljstvo“, Milan Popović je priložio dokaze, pre svega u vidu pisama i bolničkih knjiga, da ni ta priča nema osnova. „Povrh svega toga, Julka Popović, moja baba, Helenina kćer, fizički je dosta ličila na svog oca, Milivoja Savića. Postoje fotografije“, objasnio je Bojan Popović. Julka Savić, kćer Helene i Milivoja Savića, kasnije Julka Popović, izrasla je u jednu od prvih žena profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu.
Prema brojnim procenama, Lizerl je rođena januara 1902, u Novom Sadu ili u nekom od mesta u kojima su Marićevi imali bliske prijatelje, rođake ili posed. Kroz pojedina pisma može se zaključiti i da je Albert predlagao Milevi da se obrati prijateljici Heleni za pomoć. Helenina kćerka Julka Savić, kao zrela žena, govorilaje da u prepisci između Savićevih i Ajnštajnovih postoji nešto što nikad ne može da se sazna. Doktor Milan Popović, ove reči svoje majke je za života arhivirao, ali u prepisci nije našao ništa slično: „Može se pretpostaviti da se radi o pismu ili pismima koja se odnose na Lizerl i koje je moja majka, solidarna sa najboljom drugaricom svoje majke Helene, želeći da se tajna sačuva, uništila“, objasnio je pokojni doktor Milan Popović u knjizi „Jedno prijateljstvo“.
Iz pisma koje je Albert iz Berna uputio Milevi septembra 1903, saznaje se da je Lizerl u to vreme bila živa, da je bolovala od šarlaha i da je par strahovao za posledice koje bi bolest mogla da ostavi na devojčicu. Lizerl se više ne pominje u pismima poznatim naučnoj javnosti. Danas, postoje tri pretpostavke o potencijalnoj sudbini jedine kćeri koju je Mileva rodila: da je usvojena, da je smeštena u neki dom za hendikepiranu decu posle preležanog šarlaha (dom na teritoriji Vojvodine ili u Beogradu), i da je rano umrla.
Najpreciznija tvrdnja o životnom putu devojčice po imenu Lizerl datira iz 1997. godine. Književnica Mira Alečković, Milevina rođaka dala je izjavu o saznanjima koje je ona imala i izjavu potpisala: „Sećam se da mi je moja baka, Milica Marić, bliska rođaka Miloša Marića, oca Mileve Marić-Ajnštajn, pričala da je Milevina vanbračna ćerka krštena u manastiru Kovilju kod Novog Sada. Dete je potom uzela sestra Miloša Marića i predala ga jednoj Švabici, da bi tako naučila nemački jezik. Od bake sam čula da je dete umrlo septembra 1903. Zvali su je Lizerel.“ Ovu izjavu, zajedno sa ostalom dokumentacijom, arhivirao je doktor Milan Popović u zbirci Jedno prijateljstvo.
Po završetku studija, Alberta Ajnštajna je porodicaprestala finansijski da pomaže. Život Mileve i Alberta bio je dosta skroman. Milan Popović je zabeležio da su njegova majka Julka i baka Helena zapamtile da je Mileva često nosila sašivene pa prevrnute haljine. Odeću je šila sama.
Juna 1902, Albert Ajnštajn prestaje da se izdržava od davanja privatnih časova i počinje da radi kao tehnički ekspert u Patentnom uredu u Bernu. Milevi i Albertu ovo je otvorilo mogućnost da se 6. januara 1903. konačno venčaju.
Pisma jasno ukazuju da je brak između Mileve i Alberta bio brak sklopljen iz ljubavi. Na primer, tokom boravka u Bernu, februara 1902, Albert piše Milevi: Ovde je vrlo prijatno. Ja bih ipak radije bio sa tobom u nekom učmalom mestu nego sam u Cirihu. Ma šta da mi se prijatno dogodi u Bernu nije ravno zadovoljstvu koje mi pričinjava kratko pismo moje male drage“.
Takođe, u pismu iz 1903, Albert se Milevi u pismu već obraća kao svojoj novopečenoj supruzi: „Vrati mi se što pre. Tri i po nedelje je već prošlo i dobra mala ženica ne treba da duže bude odsutna od muža. Naš stan ne izgleda ni približno tako strašno kao što zamišljaš. Ti ćeš ga opet brzo urediti“. Ovo pismo na nekin način demantuje navode pojedinih Albertovih biografa o Milevinoj nezainteresovanosti za održavanje domaćinstva. Dva meseca nakon venčanja, marta 1903, Mileva Ajnštajn pismom izveštava Helenu Savić o bračnom životu: „… Mi smo sad već dva i po meseca venčani. Već smo dostojanstven bračni par. (…) Imamo lepo domaćinstvo, o kojem brinem potpuno sama. (…) Ja sam, ako je to ikako moguće, još više prirasla za svog dragog nego što sam već bila u ciriške dane, on je moj jedini razgovor i društvo, i najsrećnija sam kad je on pored mene, i često se ljutim na dosadnu kancelariju, koja mu odnosi toliko vremena. Ne znam da li si saznala nešto o Albertovom zaposlenju? On je zaposlen u ovdašnjem Uredu za duhovnu svojinu kao ekspert, i svakog dana osam sati obavlja vrlo dosadan posao. Sada smo u najvećoj tajnosti odlučili da se osvrnemo za nekim drugim mestom, bilo nastavničkim ili kakvim drugim, gde bi dobio posao koji bi bio više povezan sa njegovom strukom i pri kojem bi osećao više radosti i interesovanja. Pokušaćemo svuda. Smatrate li da bi u Beogradu ljudi naše vrste mogli nešto naći? Pristali bismo i da budemo nastavnici nemačkog jezika u nekoj školi. Vidiš, u nama je onaj preduzimljivi duh od ranije, koji život ne uzima naročito ozbiljno…“
U braku, Mileva i Albert brzo dobijaju prvog sina Hansa-Alberta, kasnije ozbiljnog profesora, koji unosi dodatnu radost u njihov bračni život. U pismu Heleni, iz jula 1906, Mileva piše o bračnom životu: „Moj muž svoje slobodno vreme kod kuće često provodi samo se igrajući s malim
Helenin odgovor bračnom paru Ajnštajn na ovo pitanje, kao nijedno Helenino pismo Milevi, nije sačuvan do današnjih dana. U istoriji je poznato da Mileva i Albert nikad nisu došli u Srbiju radi nastavničkog posla. Kako bi istorija nauke izgledala da je Albert Ajnštajn došao u Beograd i tu, kao profesor nemačkog dočekao starost? Kako bi, uopšte, izgledala istorija?
U braku, Mileva i Albert brzo dobijaju prvog sina Hansa-Alberta, kasnije ozbiljnog profesora, koji unosi dodatnu radost u njihov bračni život. U pismu Heleni, iz jula 1906, Mileva piše o bračnom životu: „Moj muž svoje slobodno vreme kod kuće često provodi samo se igrajući s malim; ali da mu spasim obraz moram primetiti da to nije, možda, njegovo jedino zanimanje pored službene delatnosti; rasprave koje je napisao već se sasvim strašno gomilaju. (…) – Da li si našla da smo se mnogo promenili, na stranu to što smo ostareli? Mene često hvataosećanje, kad sedim u našem malom stanu, da sedim u Cirihu i proživljavam naše najlepše dane…“
Promena Albertovog radnog mesta, kojoj se Mileva u ranijem pismu Heleni iskreno nadala, dogodila se tek 1909. godine. U vreme aneksione krize i zaoštravanja odnosa između Srbije i Austrije, Albert Ajnštajn je konačno dobio poziv za mesto vanrednog profesora na Ciriškom univerzitetu. Bez obzira na malu platu, bračni par Ajnštajn je ovu ponudu prihvatio.
Prepiska između Mileve i Helene je u ovom periodu, iz mnogo razloga, prilično intenzivna. U pismu datiranom na 3. septembar 1909, Mileva, iako objektivno ima mnogo razloga da zvuči čak i spokojnije nego ranije, svojoj nezamenljivoj Heleni piše sledeće:
„Draga prijateljice, sredinom oktobra, četrnaestog, napuštamo Bern, gde sam proživela evo već sedam godina, i toliko lepih i, moram to reći, gorkih i teških dana. Kako će biti u Cirihu? Moj muž je sada u Salcburgu, na skupu nemačkih prirodnjaka gde treba da održi predavanje. On se sada ubraja u prve fizičare nemačkog jezika, i strašno mnogo mu odaju počast. Ja sam veoma srećna zbog njegovog uspeha, jer on ga je zaista zaslužio… samo se nadam i želim da slava ne izvrši štetan uticaj na njegov ljudski deo.“
Piše Miljana Nešković
Tagovi
