Nikola Kojo ulazi u zgradu nakon što se obračunao sa bivšim momkom svoje partnerke – pesnica u bradu, kako dolikuje stereotipnim scenama borbe dva mužjaka – i zvoni mu telefon. U istoj sekundi kada se javlja, kreću stihovi stare sevdalinke, u njegovim očima kamera uspeva da uhvati iskonski strah i svetlo u zgradi se gasi. Jeziv momenat i možda i najbolja scena nove serije „Deca zla“, koja je izazvala brojne kritike sa različitih društvenih polova, ali i privukla veliku pažnju publike. Sevdalinka „A što ćemo ljubav kriti“, koju Kojo – u seriji policijski inspektor – čuje kada se javi na telefon, savršen je soundtrack ove jezive priče.
Ideja ovog teksta nije da vam spojluje šta se u seriji događa, već da objasni fenomen pesme koja je nenametljivo već decenijama sastavni deo našeg kulturnog prostora i rastumači kako je baš ona završila kao podloga za priču o svim balkanskim slabostima koje su se očitovale u zlu devedesetih.
Arapska reč „savda“ mogla bi da se prevede kao ljubav, ili još preciznije kao ljubavna čežnja, pa je koren reči „sevdah“ i koren svega što je iz sevdaha na ovim prostorima muzički izniklo – od starih narodnih pesama, do onih narodnjaka uz koje su nevešto razbijane čaše i glave po splavovima. Sevdah se pogrešno poistovećuje sa dertom – jedno je melanholija u sadašnjosti i nostalgija za onim što je prošlo, a drugo žal i strah da mladost ne prođe prebrzo.
„Deca zla“ i svojim soundtrackom još jednom podsećaju da je čitav ovaj prostor – prostor sevdaha i derta, ljubavi i mržnje, dobra i zla – samo jedan ranč prokletih
Sevdalinke su tako jedan od najlepših oblika sevdaha. To je muzika koja je uspela da spoji Hajnriha Hajnea i njegove pesme, Aleksu Šantića i njegove stihove i njegove dragocene prevode, Himza Polovinu ili Nadu Mamulu i producente koji su radili albume za Pink Floyd i R.E.M.
Kada je Albert Lord, profesor sa Harvarda bio na proputovanju po Balkanu, kao profesor slavistike koji je želeo da upozna narod o čijoj kulturi predaje, beležio je pažljivo kulturne obrasce koje je pronašao i pored gusala i guslarske tradicije, prepoznao važnost sevdalinki. Pesama koje su, uz tužnu svirku na sazu i živopisne tekstove, pričale bajke ovih prostora. Zato je svoju monumentalnu knjigu o sevdalinkama nazvao – „Singer of Tales“. Inspirisan pre svih Avdom Međedovićem, čuvenim guslarom koji mu je otpevao 13.000 stihova.
Sa dolaskom socijalističkog samoupravljanja, promenila se i sevdalinka – sevdalije u širokim bordo odelima, obavezno u vrtu sa ružama, harmonika umesto saza i neizbežna estetika kojom je nastojano da se „modernizuje“ tradicionalni zvuk i da se prilagodi novim vremenima. To sevdalinke nije pokvarilo – učinilo ih je važnijim spojem prošlosti sa sadašnjošću.
I metaforom svih divnih i svih užasnih trenutaka koji su u ta dva odvojena vremenska entiteta vrlo slični. Uz iste se pesme udavalo i u 19. i krajem 20. veka. Uz iste se patilo. Uz iste i ubijalo.
Kako je Bosna i Hercegovina – uz Sandžak i delove Crne Gore – kolevka takvog umetničkog izražavanja, zbog pojačanog viševekovnog uticaja tuske kulture i jezika, njene su pesničke slike i u godinama mira i u ratu naročito, jače i efektnije.
Zato kada snimaju film „Grbavica“, autori odlučuju da u ženski logor samo spuste jednu sevdalinku, kao prstohvat soli, rutinski. Zato istu pesmu – „Kad procvatu behari“ – možemo čuti i u „Nafaki“. Zato neke druge sevdalinke pronalazimo u knjigama i filmovima, kao prirodni, sastavni deo priče. Onako kako su u tim pričama o običnom životu i uobičajenom stradanju za to podneblje jasni simboli i urmašice i Yugo 45.
Zato je bilo sasvim logično da jedna sevdalinka bude predložak užasnom činu koji je inicijalna kapisla za priču koju su Miodrag Majić kao autor knjige „Deca zla“ i oni koji su je ekranizovali, odlučili da ispričaju. Kako su to uradili, svako će tumačiti prema svom osećaju u stomaku.
Kako se pesma „A što ćemo ljubav kriti“ uklopila u tu tematiku? Tu makar niko nema dilemu. Savršeno.
Glas Silvane Armenulić, glas koji je devojčurka iz Doboja uspeo da sprovede blatnjavim sokacima i avlijama sve do Beograda i najvećih scena, njen falset koji dostiže najdalje visine u tonu i u duši slušalaca, samo dodatno pojačava utisak. Silvana je tokom svoje prekratke karijere, okončane pogobijom, oživela i dala novo ruho gomili sevdalinki. Ovu je uspela da utisne u svakodnevni život do te mere, da se podrazumeva. Kao bilo koja sreća i bilo koja životna tuga.
Čak i u vremenima koja nisu bilo koja, već vremena zla i stradanja.
Zato i autori serije – a Nedeljniku su to potvrdili prilično pouzdani izvori – nisu imali posebne namere birajući ovu pesmu. Ona je došla nasumično, uz savršenu poruku da srce svakako više nije njeno i da je pripalo onome ko je odlučio da joj ga uzme. U „Deci zla“ – i u ratovima u najmanje 18.000 sličnih slučajeva – na najbrutalniji i najstrašniji način.
Ovu smo pesmu, što nam je potpuno istrgnuto iz pamćenja, već čuli u jednoj domaćoj seriji. „Srećni ljudi“ su tužan, sivi prikaz godina koje svi žele da zaborave, a komšiluk sa „ranča prokletih“ metafora svih komšiluka tog doba. U jednoj od poslednjih epizoda, dvoje odluče da se venčaju, pa čitav komšiluk zapeva „A što ćemo ljubav kriti“.
„Deca zla“ i svojim soundtrackom još jednom podsećaju da je čitav ovaj prostor – prostor sevdaha i derta, ljubavi i mržnje, dobra i zla – samo jedan ranč prokletih.
Tagovi
