Otkako je u leto 1999. godine Željko Obradović zakoračio u panteon Panatinaikosovih božanstava da u njemu zauvek ostane, retko koja sezona atinskih zelenih mogla je da prođe bez beogradskog crno-belog, a od šest monumentalnih, šest krunisanih titulom evropskog prvaka, zapravo, nije prošla ni jedna.
Iako je veza beogradskog i atinskog kluba počela da se gradi i nešto ranije.
Prva je 1995/96. Na klupi Božidar Maljković, a na terenu Dominik Vilkins, devetostruki NBA all-star igrač i jedno od najzvučnijih imena koje je ikada zaigralo evropskim parketima, Janakis Panajotis, Stojko Vranković, i među njima Miroslav Pecarski, Partizanovo dete. Skromnu je ulogu Pecarski imao za vreme svog dvogodišnjeg boravka u Atini, i naravno da u prvom Panatinaikosovom pokoravanju Evrope nije on bio taj koji je odigrao ključnu ulogu, ali, istorijski posmatrano, bila je to sezona u kojoj je kroz krševito grčko tlo zametak veze Partizana i PAO počeo stidljivo da se promalja.
Posle tri slabije sezone, stigao je Obradović.
Veza je građena dvosmerno i oba su smera potpuno logična. Sa jedne strane, Žoc kao čovek i trener koji uvek i svuda ponavlja značaj i posebnost našeg košarkaškog nasleđa, uz sebe je vukao i za sobom vodio brojne igrače kluba koji voli najviše na svetu. Nekada jer je svima bilo očigledno koliko su dobri – Nikola Peković šalalala – nekada jer je Obradović u tome video “nešto”. Sa druge strane te dvosmerne veze, pobede koje je Panatinaikos ostvarivao, izgradile su neograničeno poverenje kod vlasnika kluba i dale Žocu odrešene ruke. A onda, kada više nije bilo Obradovića u Atini, ostalo je blaženo sujeverje i mantra koju Janakopulos&sinovi nisu hteli da menjaju – dovedi nekog iz Partizana i biće sve okej.
Sezona 1999/00, Željkova prva u Atini, odmah je donela uspeh. Osvajanje Evrolige u aprilu 2000, a onda i grčkog šampionata i sve to uglavnom zahvaljujući sistemu koji je uspostavio Obradović. I mestu koje je u tom sistemu zauzimao Rebrača.
Zajedno su bili protagonisti Partizanove istanbulske noći, zajedno su, onako u paketu, iz Treviza došli u Atinu, a zajedno su i PAO odveli do evropskog trona. Odigrao je Rebrača maestralnu finalnu utakmicu protiv Makabija iz Tel Aviva u hali velikog rivala iz Soluna, ubacio 20 poena, zabeležio uz to 8 skokova, i poneo trofej najefikasnijeg igrača završnog turnira. Zadržao se u Atini i naredne sezone, a onda otišao u NBA, u Detroit. Žoc je u međuvremenu nastavio onako kako jedino ume, osvojivši još jednom Evroligu, nacionalno prvenstvo i dva kupa.
U sezoni 2004/05 Obradović iz Partizana pazari Vladu Šćepanovića, sledeće godine dovodi Dejana Tomaševića koji je takođe deo svoje karijere proveo u crno-belom dresu, a u trećem penjanju na evropski tron pomogao mu je i Miloš Vujanić.
A onda je u svakoj od narednih godina, sve do Žocovog odlaska u Fenerbahče, barem jedan Partizanov igrač u zelenom dresu atinskog kluba postao konstanta.
Prvi u nizu bio je Dušan Kecman. Došao je iz Partizana, pod Obradovićem odigrao jednu za svoje standarde metiljavu sezonu, a onda se već naredne vratio u Beograd. Nakon grčke epizode i rada sa Obradovićem, Kecman je odigrao nekoliko najboljih sezona u svojoj karijeri, 2010. trojkom u poslednjim stotinkama finalne utakmice ABA lige hladnim tušem polio sve igrače, navijače i celokupni stručni štab zagrebačke Cibone, a onda otišao i u Pariz na fajnal-for Evrolige.
Posle Kecmana Željko je iz Partizana u svoje redove dovodio još i Tepića i Aleksa Marića. Obojica su svojevremno bili nosioci Partizanove igre, najvažniji šrafovi Vujoševićevog “parnog valjka” koji je godinama mleo regionalnom ligom, a ništa manje trofeja nisu doneli ni Panatinaikosu. Teško su se nametali gorostasima grčke košarke kao što su Diamantidis, Spanulis, Perperoglu, Kalates, ali daleko od toga da su imali nezapažene uloge.
A onda je Željko Obradović, nakon 13 godina, pet evropskih i jedanaest prvenstvenih titula, napustio PAO, ali spona što je povezivala atinski i beogradski klub nije počela da puca. Da se istanjila, to svakako jeste, ali daleko od toga da je veza totalno prekinuta. Došao je prvo Džejms Gist u sezoni 2012/13, a onda i Saša Pavlović, nakon nekoliko sezona u crno-belom. Aleksandar Đorđević imenovan je za glavnog trenera 2015. godine, očekivanja su nakon srebra na Evropskom prvenstvu u Španiji bila ogrmona, mnogi su u njemu možda i videli čoveka koji bi mogao da uskoči u cipele Željka Obradovića i Panatinaikosu donese nove evroligaške uspehe, ali te su cipele bile razgažene, prevelike, nepopunjive.
Nije se Sale ni raspakovao, a već je u aprilu 2016, nakon metle od ekipe Laborala, morao da napusti Atinu.
Nakon Đorđevićevog neuspeha, PAO je Partizanu okrenuo leđa. Sve dok se Obradović nije vratio tamo odakle je sve počelo i sve dok od nesnađenog i neželjenog Matijasa Lesora nije napravio centra oko kog se do pre nedelju dana otimalo nekoliko najimućnijih evropskih klubova.
Nakon što je Partizanu nakon sedam dugih godina crveno-bele dominacije vratio šampionski trofej ABA lige, doveo ga na korak od Kaunasa i izbacivanja Reala iz Madrida, Panatinaikosu u trci za Lesora niko nije mogao da parira. Ambicije porodice Janakopulos – najluđe familije u istoriji evropske košarke – za narednu sezone veće su nego ikad, apstinencija od evropskog uspeha još veća, pa je za glavnog trenera doveden Ataman, nakon njega su kao na pokretnoj traci stizali Kostas Adetokumbo, Dimitris Moriatis, Luka Vildoza, Matijas Lesor, a čini se da prave “detonacije” tek predstoje. Povratak Papapetrua je nadomak realizacije, a spominjao se i dolazak Kevina Pantera, ali je Amerikanac na kraju ipak odlučio da ostane u crno-belom dresu.
Istorijski posmatrano, svi najveći Panatinaikosovi evropski uspesi na neki način povezani su sa Partizanom, jer su skoro svi povezani i sa Željkom Obradovićem. Atinjanima je sada stigao Lesor, igrač koji ne bi bio ono što sada jeste da nije bilo Željka, i uspe li Matijas iduće sezone da u zelenom dresu ponovi ovogodišnju rolu. a PAO zahvaljujući tome ostvari neki značajniji evroligaški rezultat ili potisne predominantni Olimpijakos, biće tu malo i Željkovih zasluga.
Tagovi
