Četvrtog marta 1941. knez Pavle Karađorđević stigao je u Berhtesgaden gde je pet časova razgovarao s Hitlerom. Bio je to tajni susret kojem je prisustvovao još samo Ribentrop, kao prevodilac u retkim trenucima kada je Pavlu trebalo pomoći s nemačkim. Nije vođen zapisnik, tako da o poslednjem razgovoru pred izbijanje rata saznajemo iz Pavlovog pisma tašti, velikoj vojvotkinji Jeleni Vladimirovnoj, kojoj je iz Montreja na Ženevskom jezeru, pisao 1947. godine:
“Draga majko,
Znam da želite da čujete moju verziju onoga što se dogodilo 1941.
Evo nekoliko činjenica.
Tokom zime 1940/1941. Hitler je nekoliko puta pokušao da stupi u vezu s članovima naše vlade. Najpre ga je naš ministar inostranih poslova posetio sam, a zatim zajedno sa predsednikom vlade. Na oba sastanka Hitler je govorio o mogućnosti da se sklopi neka vrsta sporazuma između dveju zemalja. Čini mi se da je na drugom od njih prvi put pomenuo – ne insistirajući na tome – trojni pakt. Mi smo stalno davali izbegavajuće odgovore, a ministri bi uvek odgovarali da moraju da se konsultuju sa mnom. On je zato počeo da traži sastanak sa mnom, a ja sam se dugo ‘pravio gluv’. Kako su njihovi zahtevi bivali sve neodložniji, glavni članovi naše vlade tražili su od mene da ga posetim u interesu naše zemlje, pa sam, posle još odugovlačenja, morao da popustim i otišao sam u Berhtesgarten.
Neću opisivati ceo razgovor, koji je trajao nekoliko časova, već ću samo pomenuti nekoliko stvari koje bi Vas mogle zanimati. Hitler je direktno zatražio od mene da pristupimo Trojnom paktu, tvrdeći da mu je potrebna jaka, nezavisna Jugoslavija, ‘iz egoističkih razloga’, i da više neće moći da nas štiti ako Musolinijev potpis ne bude na istom dokumentu pored njegovog. To je, verovatno, značilo da je Musolini hteo da ima odrešene ruke u Jugoslaviji kako bi obezbedio neke teritorijalne dobitke za svoju zemlju. Odgovorio sam mu da je to nemoguće, jer moja zemlja mrzi Italijane (nisam mu svakako mogao reći da mrzi i Nemce) i jer su, po mom mišljenju, kralja Aleksandra ubili Italijani. Kada mi je uzvratio da će me moja zemlja zbog toga blagosiljati za šest meseci, ja sam mu odgovorio da neću ostati na vlasti ni šest dana potpišem li taj dokument. Onda sam ga ja zapitao, zašto se čovek koji je pobrao već toliko lovorika kao on sprema da napadne jednu malu zemlju kakva je Grčka.
Hitler: Lovorike, lovorike, meni je dosta toga i reći ću Vam istinu. Cela ta priča zaista mi je vrlo neprijatna i ja o tome ništa nisam znao, ali gde god vidim ijednog engleskog vojnika u Evropi, moram ga odatle isterati svom svojom silom.
Pavle: Ali, gde vidite engleske vojnike?
Hitler: Oni sad nisu tu, ali uskoro će biti. Ja sam dobro obavešten, a osim toga, Grci dozvoljavaju Britancima da ‘snabdevaju’ svoje podmornice u njihovim lukama.
Zatim je, okrenuvši se meni, rekao neprijatnim tonom: Ali, možda vi mislite da je Engleska već dobila rat?
Ne, to ne mislim, ali moji pogledi koji su vam poznati nisu se promenili. Ja ne verujem da ima druge mogućnosti za mir u Evropi osim englesko-nemačkog sporazuma.
Hitler je onda otpočeo jedan od svojih dugih monologa, opisujući mi šta je on sve u tom cilju učinio od svog dolaska na vlast i kako je Engleska uvek odbijala njegove ponude. Kada je završio, u razgovor je upao Ribentrop i rekao da Engleska prvo mora biti potučena, a onda ćemo ‘možda dobiti i ono što Princ želi’.
I tako sam se, da skratim priču, vratio kući i odmah sazvao Krunski savet, koji se sledećih nedelja gotovo svakodnevno sastajao u dvoru. Svi su bili jednoglasni u tome da ne možemo prihvatiti pakt, ali da moramo otpočeti razgovore s Nemcima, što bi nam omogućilo da mobilišemo trupe, s obzirom na to da je njihov broj, iz finansijskih razloga, bio znatno smanjen. Kada je rat otpočeo, mi smo bili izvršili mobilizaciju, ali je kasnije njen finansijski teret postao suviše veliki. Setio sam se kako je Hitler bio nešto promrmljao o ‘vojnim klauzulama koje bi se mogle izbeći’, pa smo se rešili da otpočnemo duge pregovore i vidimo šta je on pod tim stvarno podrazumevao. Naša mobilizacija išla je brzo i, kada sam 27. marta otišao iz zemlje, već smo imali na okupu oko 700.000 vojnika.
Kasnije, ne sećam se više tačno datuma, čini mi se da je to bilo neposredno posle ulaska nemačkih trupa u Bugarsku, na jednom od naših svakodnevnih sastanaka, ministar vojni je uzeo reč i obavestio nas da, s vojnog stanovišta, više nemamo nikakve šanse da se odbranimo. Francuska više ne postoji, engleskih trupa, i to veoma malo, ima samo u Egiptu, Rusija je u savezu sa Nemačkom, a ceo Vermaht je trenutno slobodan. Nemačke trupe se nalaze u Mađarskoj, Rumuniji i sada u Bugarskoj, Italijani su na našim zapadnim granicama i u Albaniji, tako da kada budemo poraženi samo će mali deo vojske, bude li imao sreće, uspeti da se provuče između Italijana u Albaniji i Nemaca u Bugarskoj, i pobegne prema Solunu. Osim toga, imamo samo 48 tenkova.
Moram da pomenem i da smo u to vreme tajno bili poslali u Atinu jednog generalštabnog oficira, koji se sastao sa generalom (Papagosom?) i vratio se sa dokumentom iz kojeg se videlo šta su englesko-grčki planovi. Naš ministar vojni i generalštab nisu bili zadovoljni tim dokumentom, nije im delovao ohrabrujuće. Ovde moram da Vas podsetim na jednu važnu činjenicu.
Hrvatski poslanici su dvanaest godina odbijali da učestvuju u radu našeg parlamenta, Hrvatska je bojkotovala Beograd, a Musolini je ohrabrivao svaki subverzivni pokret u toj pokrajini. Tek u septembru 1939. uspeo sam, posle beskrajno mnogo muka, da izmirim Srbe i Hrvate, i obrazujem vladu u kojoj su Hrvate predstavljali njihov lider dr Maček i još nekoliko članova njegove stranke. Dan posle pesimističkog izlaganja ministra vojnog, održan je još jedan sastanak na kojem je dr Maček uzeo reč i insistirao da treba da potpišemo pakt sa Nemačkom, jer je ona prihvatila sve naše zahteve, a to su da nemačkim trupama i vojnim vozovima neće biti dozvoljen prolaz kroz našu zemlju i da nećemo biti uvučeni u rat protiv naših saveznika iz Prvog svetskog rata. Njegova argumentacija zasnivala se na tome da je Hrvatska na severu i u ravnici, da je najviše industrijalizovana i da će stoga odmah biti uništena, a da nijedan Hrvat neće moći da pobegne, dok bi mali broj Srba mogao da se provuče između Bugarske i Albanije. On ne može da gurne Hrvatsku u rat kada nam Nemačka neposredno ne preti i kada od nas ne traži ništa. Posle njega je govorio dr Kulovec, lider slovenačke katoličke stranke, koji je podržao gledište dr Mačeka i rekao da je ‘solidaran’ s njim. Ni jedan ni drugi nisu bili pronemački orijentisani, štaviše, obojica su mrzeli Nemce.
Nemačka je u međuvremenu bila odredila tačan datum do kojeg je trebalo da odgovorimo na njen zahtev. Čitavo vreme koje je tada bilo preostalo proveo sam pokušavajući da ubedim Mačeka i Kulovca da promene stav, predsednik vlade bio je na mojoj strani, ali svi moji napori su bili uzaludni. Prema tome, bio sam suočen sa sledećim problemom: ili da potpišem pakt, ili da izgubim Hrvate i Slovence s kojima sam postigao pomirenje i tako pocepam državu kojoj sam, da tako kažem, bio staratelj u ime svog Kralja. Da bih Vam pokazao kako je moj lični položaj bio težak, ispričaću Vam šta mi se tada dogodilo s jednim od vođa opozicije (Mišom Trifunovićem, koji je u Londonu tri nedelje bio predsednik vlade, kasnije se priključio Titu i najzad od ovoga bio osuđen na osam godina robije). On mi je rekao, trljajući ruke, da ću ako potpišem pakt biti proglašen pristalicom Nemačke, a ako ga ne potpišem: – Mi ćemo reći da ste nas gurnuli u rat zbog one vaše žene Grkinje!
Sad prelazim na pitanje Soluna. Na jednom od sastanaka našeg saveta, ministar inostranih poslova Cincar-Marković je rekao da bi Solun, u kojem smo imali povlašćen status i posedovali ‘slobodne zone’, lako mogao biti dodeljen bilo Italiji bilo Bugarskoj, a u tom slučaju mi bismo bili potpuno odsečeni od zapadnog sveta (Jadran je već bio italijansko jezero). On je, stoga, predložio da o ovom pitanju razgovaramo sa Nemcima kako bismo zaštitili svoje interese. Na jednom od naših poslednjih sastanaka on je iznenada izjavio da nam je Nemačka ponudila Solun. Ovaj predlog bio mi je krajnje neprijatan, pa sam zatražio od njih da odbiju Hitlerovu ponudu. Svi su se jednoglasno složili sa mnom, samo se Cincar-Marković usprotivio, ali ga je većina ućutkala. Niko nije nameravao da bilo šta uzme od Grka, koji su uživali naše najiskrenije simpatije, što smo mnogo puta i dokazali. Ovde sam se pre nekoliko dana sastao s Cvetkovićem, koji je tada bio predsednik naše vlade, i on mi je pokazao nemačku Belu knjigu objavljenu 1941. godine, koja sadrži pakt i sve njegove klauzule: ni u jednoj od njih se ne pominje Solun. U toj knjizi Solun se pominje samo u jednoj Hitlerovoj proklamaciji, a Cvetković misli da je Hitler tu imao u vidu pregovore koje sam gore napomenuo.
Dosad sam uglavnom govorio o našim odnosima s Nemačkom, ne pominjući drugog neprijatnog suseda – Italiju. Punih 20 godina Italija je sistematski pokušavala da uništi moju zemlju i nije prezala čak ni od ubistva kralja Aleksandra. Od samog izbijanja rata imali smo da se nosimo s italijanskim intrigama, a bar dvaput je izgledalo da će nas i napasti. Iz nekog razloga odlučili su da prvo napadnu Grke, a kada su shvatili da se tamo stvari razvijaju nepovoljno po njih, izvršili su ogroman pritisak na nas ne bismo li pustili njihove kamione da prođu kroz Dalmaciju i pojačaju njihove bedne trupe. Ja se, naravno, nisam s tim složio. Jednog trenutka bili smo u političkim pregovorima s Musolinijem, koji je pokušao da se služi drukčijim metodama i predložio nam italijansko-jugoslovenski pakt, što sam odbio zbog straha da ne oslabim Grčku.
Teško mi je da pominjem svoj stav prema Grčkoj za vreme grčko-italijanskog rata, ali niko ga ne zna bolje od Rosetija koji mi je o tome često govorio. On mi je čak rekao da ga je kralj Đorđe II, neposredno pre njegovog odlaska, zamolio da napiše istinu o meni, jer ga je izgleda brinulo što se stvari tako pogrešno predstavljaju. Da li je bilo moguće da kralj Pavle zatraži od svog sekretara da piše Rosetiju i pita ga da li sam se ponašao kao prijatelj Grčke i šta sam činio? Siguran sam da bi ono što on ima da kaže bilo dragoceno. Ovo se pismo beskrajno oteglo, a ipak sam se samo ‘dotakao predmeta’.
Ljubim Vam ruke i ostajem Vaš odani, Pavle”
CEO TEKST MOŽETE ČITATI NA SAJTU VELIKIH PRIČA.
Tagovi
