Nije Bora Stanković bio samo simbol jednog sporta u jednoj zemlji. On je bio mnogo više.
Kroz njegovu biografiju prelamaju se sve teme koje su oslikavale naše društvo posle Drugog svetskog rata. U priči o momku koji je kao dete “narodnog neprijatelja” pronašao svoju put u novom vremenu i novim društvenim okolnostima (ali u prvo vreme za reprezentaciju nije igrao jer mu vlasti nisu odobrile pasoš), da bi potom u košarkaškoj međunarodnoj organizaciji postao personifikacija onoga čime se SFRJ dičila – uspešnom diplomatijom balansiranja između hladno-zaraćenih svetskih sila.
Bora Stanković je svojevremeno u ispovesti za Nedeljnik govorio o svom životu kroz košarku, o svim etapama razvoja jugoslovenske košarke koje su dovele do stvaranja svetske sile, kao i zašto to više nismo danas, pokušavajući da damo odgovor na pitanje da li je od košarke ostala samo nostalgija.
Zadranin Josip Ðerđa je ispričao kako nije imao s kim da priča o svom ocu, koji je je završio u zatvoru jer je za vreme rata bio regrutovan u italijansku vojsku – sve dok nije ušao u reprezentaciju. A tamo su svi imali slične priče. I zaista, većina velikih košarkaških imena u godinama formiranja sporta imali su razloga za “antirežimska” osećanja; bilo da su imali ideološki nepodobni predznak, ili su bili među decom poslatom na Sremski front.
Zato smo Boru Stanković, na početku razgovora, pitamo za taj segment košarkaškog fenomena.
„U okolnostima koje su vladale u državi i kako se upravljalo državom gde su sve aktivnosti bile pod kontrolom i vođstvom partije i ideologije, nije bilo moguće stvarati neke klanove koji bi se stvarali i koji bi išli mimo ideologije. Mogla je u to vreme da postoji neka vrsta pasivnog otpora, ali nevidljiva. Jednostavno, dogodilo se da smo se tako skupljali. To je prvenstveno bio đački sport, studentski sport. Mi smo se znali iz škola, iz gimnazijskih klupa. Tačno je da je bilo dosta velikih košarkaških imena koja su imala takvu sudbinu. Ipak, sigurno je i da košarka nije povezivana s bilo kakvom političkom idejom, ili nekom vrstom bunta”, počinje legenda naše kraljice sportova.
Radomir Šaper je, recimo, u košarku došao sa Sremskog fronta…
Da, i Nebojša Popović je, koliko se sećam, bio ranjen na Sremskom frontu.
Ipak, interesantno je to što su generaciju koja je gradila srpsku košarku činili intelektualci, što nije bio slučaj u drugim sportovima. Na primer, u fudbalu…
Košarka je i nastala u Americi na univerzitetima, na koledžima. Bila je akademski sport. Fudbal je bio mnogo popularniji, i na neki način, fudbal je uvek bila neka mrena, važilo je da to nije sport za finu decu. Mišljenje roditelja je bilo da je to sport za ljude i omladinu koja nema drugačiji interes nego da tera loptu po poljani. Košarka se izdvajala, jer u njoj nije bilo grubosti. Da bude jasno, to nije bio masovni sport, nisu ljudi u hiljadama hrlili na stadion. Ali, postojalo je neko interesovanje. Bilo je nekoliko novih stvari. Na primer, da igrač koji napravi ličnu grešku treba da digne ruku i da prizna sam da je načinio ličnu grešku. A bilo je i poznato da je to američki sport. A naši ljudi su hteli da imaju što više kontakata sa zapadnim svetom. Mi smo tek kasnije saznali da je košarka neverovatno bila popularna u Kini, i u Rusiji. Prosto, nismo imali informacije.
Vi ste igrali na Svetskom prvenstvu 1950, ali ste preskočili Evropsko prvenstvo godinu dana ranije u Pragu, jer vam nisu dali pasoš…
Bio je problem sa pasošem. Mada, čitava organizacija je bila u povoju, tražili su se igrači.
Kako se razvijalo rivalstvo između Zvezde i Partizana? Igrači su u prvim godinama prelazili iz jednog u drugi klub…
Nije mnogo igrača menjalo klub. Ja, recimo, jesam.
I Radomir Šaper je prvo igrao za Zvezdu, pa je prešao u Partizan?
I Šaper je počeo u Zvezdi, ali kad je igrao za Zvezdu, Partizan još nije postojao. Odmah je prebačen u Partizan. Nije bilo velikih prelazaka kao danas. Dogodilo se da, recimo, Demšar iz Novog Sada dođe da igra u Beograd, ali to su mali prelazi i nije im se davao naročiti značaj.
A zašto ste vi prešli u Partizan?
Da bih dobio pasoš. Osnosno, da bih bio siguran da ću dobijati pasoš. Dobijao sam ga ja i ranije, ali u jednom trenutku je nekom palo na pamet da mi ne daje više. Naravno, bio sam mlad čovek, hteo sam da putujem. Otići u inostrantvo u to vreme, to je bio san. Pobunio sam se, i mislio sam da je put do toga preko Partizana. Ali, ni to nije put. U početku ni Partizan nije hteo da me primi, jer su neki funkcioneri Zvezde, ili neki košarkaški funkcioneri intervenisali da me Partizan ne primi. Takva su vemena bila. Međutim, posle toga su formirali treći klub, Železničar, i tu sam igrao, ušli smo u prvu ligu, i posle dve godine sam otišao u Partizan bez ikakvih problema. U Partizanu sam igrao dve sezone. I tada sam već imao siguran pasoš. Posle toga više nisam imao problema. Takvo vreme je bilo, jednostavno dođe neki šef i kaže ti: “Ne može.” I ne pita se zašto, prosto ne može. Prekinuo sam veze s Partizanom čim sam prestao da igram, i onda sam postao priučeni trener OKK Beograda.
Zašto priučeni?
A kakav sam mogao da budem trener? Nije postojala škole za trenere. Ja sam znao košarku iz igračke perspektive i saznanja stranih tenera s kojima smo radili.
Vaše ime se danas najviše vezuje za OKK Beograd…
Da, to je bio klub koji se prvo zvao Metalac, klub Sindikata metalskih radnika. Kad sam prestao da igram, još sam studirao, a OKK Beograd je u tom trenutku došao do nekih para, prodajom starog terena u Takovskoj ulici, tamo gde je danas televizija, i hteli su da naprave dobar tim. I da nađu trenera, a ja sam se već malo bavio trenerskim poslom u Zvezdi s juniorima. Onda su pozvali mene i što je još važnije, za to vreme sam dobio vrlo pristojnu platu.
Da li ste ikad pomislili da će košarka biti sport od “kog može da se živi”?
Da se živi, to ne. Mnogo nas je bilo materijalno pomognuto košarkom, ali nismo mogli da živimo od toga. Ali, onda su počele da idu glasine da se u Americi plaćaju igrači. Nama je to bilo neverovatno. A onda smo čuli da Francuzi i Italijani igraju za novac. I ta praksa je polako počela da dolazi kod nas. Novac nema prepreka.
Igrali ste i na prvenstvu Evrope u Moskvi 1953. Kako je izgledalo igrati u Moskvi posle rezolucije IB?
Bilo je to vrlo lepo iskustvo. Igralo se na fudbalskom stadionu Dinama. Ispod jedne tribine su napravili košarkaški zemljani teren. Bili smo veoma lepo primljeni. Naravno, pazili su nas i kontrolisali do maksimuma. Uvek je bio neko blizu nas, gde god smo se kretali. Stanovali smo u hotelu Metropol, preko puta Boljšoj teatra. Maltene svako veče smo išli u Boljšoj na predstave. Bila je i ta okolnost da smo otišli u Moskvu mesec ili dva nakon Staljinove smrti, tako da se sve sklopilo, i vrlo lepo su nas primili. Sećam se da smo za doručak imali kavijar. A mi nismo ni znali šta je to.
Kako je došlo do uspona naše košarke šezdesetih godina?
Uspon je išao postepeno. Prvi rezultat koji je ođeknuo bio je baš šesto mesto 1953. Pre toga na prvom EP na kom smo učestvovali bili smo trinaesti, od četrnaest ekipa. Jedino smo pobedili Albaniju. Ipak, prvi međunarodni rezultati počeli su na klupskom nivou, Crvena zvezda je imala jake rezultate u tom period, dok zvanična klupska takmičenja još nisu postojala. Kad je počeo Kup evropskih prvaka, tu su počeli da igraju Olimpija i OKK Beograd, jer su se oni tih godina smenjivali kao šampioni. OKK Beograd je stizao do polufinala, i to su već bili ozbiljniji rezultati, koji su nešto značili. Osećalo se da nešto postoji, da nešto raste.
Kako je Beograd uspeo da dobije organizaciju Evropsko prvenstva 1961, u vreme dok još nismo imali razvijen taj košarkaški ugled?
Mi smo nekoliko godina pre toga organizovali žensko prvenstvo na Tašmajdanu, koji još nije bio završen. Retko su se u to vreme federacije odlučivale da organizuju ta prvenstva koja nisu bla interesantna za širu publiku. Bilo je nerentabilno. Nije bilo prihoda, jer nije bilo televizije. Mi smo to uspešno organizovali, bilo je puno publike i bila je dobra atmosfera. Tako smo stekli neki imidž. A kako smo dobili 1961? To je išlo bez teškoća, nije tada bio problem dobiti organizaciju prvenstva. Više se tražio ko hoće, nego što je bila konkurencija.
A zašto je baš Ljubljana 1970. dobila organizaciju Svetskog prvenstva?
Inicijativa za organizaciju je potekla iz Ljubljane, i oni su uslovili da njihov grad bude domaćin. Košarka je počela da bukti u Sloveniji u to vreme, bila je to prilika da se adaptira hala Tivoli za košarku. Bilo je tamo mladih ljudi koji su želeli organizaciju, i organizovali su baš dobro. Stane Dolanc je u to vreme bio predsednik slovenačkog košarkaškog saveza, i član Izvršnog odbora KSJ. Nije on još bio moćan kao što je bio kasnije, ali već je imao ugled.
Kako ste ušli u FIBA?
To je počelo s jugoslovenskom košarkom. Ja sam bio deset godina generalni sekretar KSJ. Išao sam na godišnje sastanke FIBA i kao predstavnik našeg saveza, i tu sam se upoznao s ljudima iz FIBA. Onda me je tadašnji generalni sekretar Džons predložio za člana komisije za organizaciju evropskih kupova 1957. godine. Tu sam ja počeo kao član te komisije da radim bliže sa Džonsom i ostalim funkcionerima. Na moje iznenađenje, i na iznenađenje svih, Džons me je predložio za pomoćnika generalnog sekretara već 1960. godine. Onda sam ja bio pomoćnik skoro 14 godina, do 1974, kad sam izabran za generalnog sekretara. Nekako sam bio prihvatljiv svima. A i ta prva komisija, Džons je organizovao na svoj način – uzeo je dvojicu iz istočnih zemalja, uzeo dvojicu iz zapadnih i mene kao tampon-zonu između njih. Ja sam samo tom činjenicom imao neku posebnu ulogu. Tako je počelo.
Jeste li odlazili na prijeme kod Tita?
Ja tamo nisam išao nikada. Nisam bio pozvan. Da se ne pravim važan, nije da ja nisam išao, nego nisam bio pozvan.
Ipak je vaša biografija bila neprihvatljiva za Titovo društvo?
Verovatno. U to vreme su svi ljudi koji su bili imalo poznati imali svoje dosijee. Znalo se sve o svakome. Naročito u to vreme odmah posle rata. Mada je Tito nekoliko puta primao košarkaše. Voleo je košarkaše. Ti prijemi su, doduše, bili na bazi rezultata, nisu bili prijateljski.
Interesantno da je svaka decenija počinjala nekim novim uspehom za jugoslovensku košarku: šezdesete su donele prvu evropsku medalju, u sedamdesete smo ušli s prvim svetskim zlatom, u osamdesete s prvim olimpijskim zlatom, devedesetih je bila apsolutna dominacija, a početak novog milenijuma je obeležila pobeda nad Amerikancima. Sve decenije su donele nešto novo, osim ove u kojoj živimo…
Tehnički je učinjen jedan veliki propust i procena. To je bilo 2005. na prvenstvu u Beogradu. Mi smo 2002. bili svetski prvaci, i bili kvalifikovani za sledeće svetsko prenstvo, i za dva sledeća evropska prvenstva. Išli smo s idejom da treba da igraju iskusni igrači, da prvenstvo u Beogradu nije momenat da se podmladi tim i formira tim za budućnost. Rezultat je, kao što znate, bio katastrofalan i posle je sve otišlo u sunovrat. Ni klubovi nisu mnogo bolje prolazili. I polako taj oreol oko naše košarke počeo je da opada u inostranstvu i kakav ugled uživate, i to mnogo znači za rezultate koje postižete.
Možemo li u tom smisli da uporedimo Indijanapolis 2002, kad su nam progledale kroz prste i Istanbul 2010, kad su nam sudije odmogle?
Nijedno ni drugo nije tačno. To su stvari koje se redovno dešavaju. Zato što je igrač stao na liniju, zato su Turci pobedili? Nije. Koliko je drugih prilika bilo da ih pobedimo?
Ili je to zato što više nismo imali Boru Stankovića? Znate da su vas često optuživali, posebno u hrvatskim medijima, da smo zbog vas imali povlašćen položaj?
Kad politika počne da se meša u sport i kad se sportski rezultati gledaju kroz političke naočare, onda dolazi do takvih komentara.
A kako je naša reprezentacija posle ukidanja sankcija uspela da uđe u naknadne kvalifikacije za Eropsko prvenstvo 1995?
Tako što je generalni sekretar FIBA bio Srbin, a predsednik njegov dobar prijatelj (smeh). Naša košarka je uživala veliki ugled. Tada smo bili prvaci Evrope i bilo je neprihvatljivo da se prvaku ne dopusti da brani svoju titulu zbog politike. To učešće na EP je omogućavalo i učešće na narednim Olimpijskim igrama i na Svetskom prvenstvu. Ceo jedan ciklus je bio pred reprezentacijom. To je bio čitav lanac rezultata i uspeha. Bila je potrebna odluka Centralnog biroa FIBA Evropa da omogući učešće Jugoslaviji, i donesena je odluka da se proširi prvenstvo sa 12 na 14 ekipa. Da se organizuju dodatne kvalifikacije, gde smo igrali i uzgred, jedva smo se kvalifikovali. Posle je krenula serija uspeha. Ali, svi ti rezultati su plod rada iz stare Jugoslavije.
Mislite da ćemo ponovo uspeti da okupimo takvu generaciju igrača, kao što smo je imali pre petnaestak godina?
Mislim da hoćemo, ja vidim puno mladih i grača, i puno dobrih igrača. Meni smeta čitava ta ideja koja se provlači i kroz štampu, da u Srbiji postoje samo dva kluba – Crvena Zvezda i Partizan. I da njima treba dati sve – i najbolje igrače i najbolje uslove i najboji ambijent za stvaranje igrača. Ako nemamo konkurenciju, više gradova i više klubova, onda je to vrlo teško. Nama je potreban veliki klub u Novom Sadu i u Nišu, da ne govorim o starim centrima – Čačak, Zrenjanin, Kraljevo… Tu nešto nije usaglašeno između republičkih i lokalnih vlasti, jer razvitak kluba treba da padne na teret gradova.
Kako vam se čini projekat Duška Vujoševića – s mladim talentima iz inostranstva?
Ne bih voleo da se mešam i komentarišem rad bilo koga. U moje vreme strani igači nisu imali pravo da igraju, a danas klubovi dobijaju subvencije da bi kupovali strane igrače. Sve je to naglavačke. Zamislite koliko bi za našu košarku bilo smešno da su dolazili igrači iz Francuske da pojačaju klub.
Ipak ste optimista?
Ja jesam optimista. Mislim da može da nam krene. Da se ustali sistem, da se ne menjaju selektori svaki čas. Mora da postoji kontinuitet, da se zna unapred ko će biti selektor, a ne kao sad nekoliko meseci pred početak EP, da se ne zna ko vodi reprezentaciju. I da se vodi neka besmislena polemika da li ste za nekoga ili ste protiv. Ja se čudim, ima tu ozbiljnih ljudi koji učestvuju u tim anketama. Pogledajte igrače, ovaj mali u Partizanu Bogdanović, to je čisto zlato. I Partizanovo krilo Milosavljević. Gubimo neke igrače nekim našim unutrašnjim nesporazumima. Zašto Raduljica ne igra, ili Marjanović, ili Miličić. To su sve igrači koji mogu da nose tim. Ali, uvek neko nekom smeta. Samo te stvari da se iskorene. Mislim da je Ivković napravio lep rezultat, ali to je samo početak jednog dobrog rezultata.
Dakle, ponovo smo u pedesetim godinama prošlog veka?
Pre bih rekao u šezdesetim. Stalno se tu vrtimo, ali nikako da uđemo u sedamdesete (smeh). I ti klupski rezultati. Mi se danas dičimo i slavimo kad nam klub uđe u 16 najboljih evropskih klubova. To me najviše boli. Boli me što se mi radujemo takvom rezultatu. Partizan je pre tri godine uspeo da bude među prva četiri. To je veliki rezultat.
Bili ste u jednom trenutku i savetnik Borisa Tadića?
Neka vrsta nezvaničnog savetnika. On me je pozvao, ili sam ja dolazio kod njega, kad je trebalo nešto da se odlučuje o košarci. Ali to je bilo nezvanično. Nisam ja imao nikakvu titulu ili zvanje. On razume košarku, sportski je nastrojen.
Na kraju, da li je košarka srpski ili jugoslovenski sport?
Košarka je jugoslovenski sport koji je u toj Titovoj Jugoslavije krenuo iz Srbije, iz Beograda. Tu je bila pokretačka snaga.
Tagovi
