Glavna stvar o kojoj se u Srbiji tokom Mundijala pričalo, bilo je pitanje da li Orlovi na teren izlaze sa jednim ili sa dva klasična napadača, uz objašnjenje da su na nešto „navikli“, da je sa dva napadača „ofanzivnije“, a da smo sa jednim „bezopasni“.
„Svako ko fudbal prati malo ozbiljnije od pukog navijanja, razume da to da li je sistem sa jednim, dva ili tri ‘napadača’ ne određuje to koliko će tim zaista biti ofanzivan“, objašnjava za Nedeljnik taktički tandem koji za ovu priliku čine Relja Basara i Albert Morgan, skauti i analitičari koji su umnogome doprineli da fudbalska taktika uđe u svakodnevnu komunikaciju ljudi u Srbiji.
„Neki od timova koji su percipirani, nekad s pravom, nekad ne – kao defanzivni – igrali su u sistemu 4-4-2, dakle sa dva centralna napadača, dok su s druge strane mnogi timovi koji su poznati po efikasnosti igrali sa jednom ili čak bez konvencionalne devetke. Svi igrači su napadači kada tim napada i svi igrači su defanzivci kada se tim brani i od fokusa na to kako su brojevi poređani u formaciji mnogo je važnije kog su profila igrači i da li su upotrebljeni u skladu s karakteristikama u oba pravca. U slučaju Srbije, u skladu sa profilom naših napadača i veznih igrača, sada već imamo potvrdu da smo bili efikasniji kada je na terenu bio jedan centralni napadač. Razlog leži u tome što kada su Vlahović i Mitrović u isto vreme na terenu, Srbija gubi balans i protivnik lako stvara numeričku prednost na sredini terena, što se odražava i na fazu odbrane i na fazu napada.“
OVAJ TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 8. DECEMBRA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU NA NSTORE.RS
NA POKLON SE DOBIJA NOVI BROJ MAGAZINA ISTORIJA
Tagovi
