Tamo napolju, tamo nemam šanse: Zašto ceo svet gleda „Squid Game“

Novinari vole da budu proroci, a samo najbolji – koji to i ne žele – u tome uspevaju. Njujork tajms je o Squid game fenomenu pisao kao o ludačkom rijalitiju i pre nego što je taj Netflixov rekorder konvertovan iz serije u – pa, ludački rijaliti.

Zato podsećamo na ovaj tekst, objavljen u srpskom izdanju Njujork tajmsa…

Na engleskom se piše hallyu, čita se halju, na korejskom je 한류.

Jedna od 26 reči koje su ove godine ušle u Oksfordov rečnik engleskog kriva je – ili zaslužna, dobro – što svuda na internetu viđate neke osobe u crvenim kombinezonima, sa trouglom, krugom ili kvadratom na mestu glave.

„Halju“ doslovno znači „Korejski talas“, i označava povećanje globalnog interesovanja za Južnu Koreju i njenu popularnu kulturu, a što se vidi kroz planetarne uspehe južnokorejske muzike, filma, hrane, mode… a sada i televizijskih serija.

„Squid Game“, „Igra lignje“, čiji je autor Hvang Dong Hjuk, postala je najgledanija Netfliksova originalna produkcija svih vremena. Napeti triler, u kojem se 456 mučenih duša okuplja da se u brutalnim dečjim igrama bore za milionsku nagradu – ko izgubi, ostaje bez života, na najkrvavije moguće načine – fenomen je kakvog nije bilo.

Možda je lako ustanoviti u čemu je tajna uspeha „Squid Game“ (premda je i glavešine u Netfliksu garant iznenadila baš tolika gledanost, koja je prevazišla i dugotrajni i etablirani „Casa de Papel“, o ispuštenoj šansi koja je bila „House of Cards“ da i ne govorimo): ona je potpuno otkačena, dramatična, zabavna, nasilna, sa likovima za koje počnete da brinete, iako ste svesni, taman koliko i oni, da se njihovo trajanje meri satima. Kao takva, naravno da će privući dušebrižnike i moralne paničare, koji kao snajperisti u prvoj igri čekaju da serviraju još jednu porciju debate „šta nam to deca gledaju“.

Ali može li se tako lako objasniti zašto je ovakva serija mogla i morala doći baš iz Južne Koreje, a onda toliko zaludela svet?

Zemlja koja je bila poznata po telefonima, automobilima, poluprovodnicima, vojnom roku i onoj odmetnutoj crvenoj braći sa severa polako je postala predvodnik novog talasa pop kulture. Na oberpopularnost K-popa, jednog od najslušanijih žanrova današnje muzike – svi znaju za BTS, ali ima tu još sijaset bendova koji pune plej-liste na Spotifaju – nadovezao se prvi Oskar za najbolji film koji je dobio jedan neengleski uradak, „Parazit“ Bong Džun Hoa, kao finale talasa započetog još početkom ovog veka, sa „Oldboy“ Park Čan Vuka. U međuvremenu je ova naša plava kuća poskakivala i u ritmu „Gangnam Style“, koji je tek „Despacito“ uspeo da svrgne sa trona najgledanijeg spota svih vremena na Jutjubu.

Samo, za razliku od nekih drugih zemalja koje su imale svoje haljue, svoje talase – kao kada je švedska muzika zavladala radio-stanicama, kao kada je portorikanski regeton morao da se upodobi i „amerikanizuje“ – ovaj korejski se razlikuje jer se ne prilagođava, ne udvara, ne menja jezik ni kadrove.

Ali postoji nešto više od obrazovane populacije koja je prikačena na zapadni svet, pre svega američke trendove: to imaju i mnoge druge zemlje, čak i mnogo veće, pa nisu uspele da svoju industriju zabave prošire po meridijanima.

U srcu „korejskog talasa“ je priča zbog koje „Parazit“ nije bio samo crnohumorni zapis o jednoj ambicioznoj porodici i zbog koje „Squid Game“ nije samo banalna zabava, već alegorija o današnjem korejskom – i ne samo korejskom, zbog čega toliko odjekuje i na potpuno različitim tržištima – društvu. Kao u seriji, u kojoj su glavni negativci dobro sakriveni, ispod maske o uspešnim kompanijama i prosperitetnoj zajednici, čak i da ne pomenemo njihove podružnice u Srbiji koje su postale notorne po strogoj disciplini, klanjanju pretpostavljenima i onim pelenama umesto pauze za WC, krije se rast nejednakosti, dužničkog ropstva i nezadovoljstva u modernoj Koreji.

Niko o tome – možda će biti malih, ali iznimno malih „spojlera“ – ne svedoči kao Gi Hun, glavni protagonista „Squid Game“. Prvo je ostao bez posla u fabrici automobila „Dragon Motors“ (zasnovanoj na pravom bankrotu kompanije Ssangyong, koja je 2009. na ulicu izbacila oko 2.600 radnika), potom su mu propale dve firme, morao je da se vrati kod majke da živi. Ona ga i izdržava, sem kada pozajmi novac od zelenaša; novac koji ne može da vrati sem klađenjem na konje. I drugi učesnici u „Squid Game“ imaju slične probleme.

Ako zvuči kao kliše – muškarac kojeg sistem udara krošeima; bolnički izdaci koji ne mogu da se plate; loš otac koji ne uspeva svojoj ćerki da kupi ni poklon za rođendan – to je zato što takvi klišei postoje.

„Svi vi ste u ogromnim dugovima i stojite nad provalijom svog života“, kaže igračima anonimni organizator. „Želite li da odete kući i proživite ostatak života kao đubre, osvrćući se na zelenaše? Ili biste radije da prigrlite ovu poslednju šansu?“

„Squid Game“ i „Parazit“, napisaće Džozef Džonghjun Džeon, profesor sa Univerziteta Kalifornija u Irvajnu u svojoj knjizi „Vicious Circuits“, samo nastavljaju „dominantnu crtu korejskog filma“, započetu još od Azijske finansijske krize 1997–1998 – koju Korejci uglavnom zovu „Kriza Međunarodnog monetarnog fonda“ – a to je preokupacija ekonomskim fenomenima.

Tokom sprovođenja planova za restrukturiranje privrede, skoro dva miliona Korejaca ostalo je bez posla, a stopa samoubistva skočila je na 20 na 100.000 ljudi (od tada je samo rasla, i danas je jedna od najvećih među razvijenim zemljama). Osamdesetih i devedesetih, u Koreji je slavljen „rad, rad i samo rad“, u zvezde zakivana protestantska etika, a dostizanje „ekonomskog čuda“ stavljano na pijedestal, ispod kojeg su često ostajale samo mrvice.

Te traume osećaju se i danas. Po rastu dugovanja domaćinstava Južna Koreja je na neslavnom trećem mestu na svetu, a nedavno je najveći dnevni list „Chosun Ilbo“ napisao da je 4,24 miliona građana, što je oko osam odsto čitave populacije, pozajmilo novac od tri ili više banaka. Godine 2018, 43% korejskih penzionera živelo je u siromaštvu, što je tri puta više od proseka u zemljama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj. Cene nekretnina su toliko otišle uvis da retko koji Korejac može i da sanja da će se skućiti. Sve više mladih ljudi, piše „Forbes“ u svojoj analizi, razočarano je finansijskim sistemom i institucijama, pa se zato okreću kriptovalutama.

Dvadeset odsto najimućnijih u zemlji ima bogatstvo 166 puta veće od one petine na dnu lestvice zarade. I premda je po Džini indeksu (ne)jednakosti Južna Koreja iznad Sjedinjenih Država, milenijalci i oni u tridesetim godinama imaju najviše dugova, a dobre univerzitete je teško upisati – zato se, recimo Gi Hun toliko divi svom prijatelju iz detinjstva, ponosu čitavog kraja, koji je uspeo da upiše prestižni fakultet u Seulu.

Na sve to nadovezala se pandemija koronavirusa. Bez radnog mesta ostale su mahom mlade žene iz industrije usluga, pa je zabeležen rekordan broj samoubistava.

To što korejskoj ekonomiji zapravo ide dobro, i što tradicionalne kompanije kao što su Samsung i Lotte, ili novi internet giganti Naver i Kakao beleže rekordne profite, samo otežava stvari za dobar deo nižih slojeva korejskog društva. Njima je „Squid Game“, ako zanemarimo nasilne smrti, dobro poznat.

„Počeo sam da gledam seriju i morao sam da je isključim. Ona je previše nalikovala mom paklu od života“, rekao je jedan dužnik u ispovesti za list „Chosun Ilbo“.

Pa, ako je sve to jasno, i ako je logično što takve teme umeju da ophrvaju Koreju, pa da se sa poluostrva prošire po čitavom svetu, onda je možda jedino iznenađenje što postoje ljudi koji su iznenađeni uspehom i rasponom korejske popularne kulture.

„Kako ste i dalje zapanjeni?“, zapitala se novinarka Tamar Herman u članku o višedecenijskom usponu K-kulture, za „South China Morning Post“.

„Globalna popularnost korejskog talasa povremeno pada i raste, ali je tu još od devedesetih. K-drama i K-pop prvo su osvojili Bliski istok i Latinsku Ameriku (gde se korejske sapunice prikazuju na kanalima sa nacionalnom frekvencijom), a potom su usledili muzički uspesi“, piše Tamar Herman.

Pre „Gangnam Style“, pesma za koju je čuo ceo svet bila je „I Got a Boy“, benda Girls’ Generation. A kako muzička industrija posluje vrlo predvidivo, emisari najvećih svetskih diskografskih kuća ubrzo su zabasali u klubove i koncertne sale u Seulu, Busanu, Inčonu, Songnamu i drugim gradovima i nalazili nove hitmejkere. I Holivud je posle „Oldboya“ shvatio da ova koka može da bude zlatna, pa se pojavio i „Snowpiercer“, sa Krisom Evansom. Korejska kultura širena je i odozgo i odozdo, pre svega zahvaljujući društvenim mrežama, pošto korejske zvezde na TikToku, Instagramu, Tviteru i drugim platformama imaju ogroman broj fanova (čak i u Srbiji postoji jaka, glasna i vrlo mlada grupa fanova K-popa).

To se oseća i u korejskom BDP-u: 13 odsto svih turista koji su posetili Koreju 2019, poslednje prepandemijske godine, izjavilo je da je došlo prevashodno zbog pop kulture i događaja povezanih sa muzikom, filmovima i serijama. Oni su te godine u zemlji ostavili 2,7 milijardi dolara. Broj radnika u kreativnim i umetničkim industrijama porastao je za 27 odsto u protekloj deceniji, a Netfliks je saopštio da je u poslednjih pet godina otvorio novih 16.000 stalnih radnih mesta.

A dok traje pomama za „Squid Game“, na Bilbordovoj listi najslušanijih singlova nalazi se saradnja BTS, najpoznatijeg K-pop boj-benda, i Coldplaya, po imenu „My Universe“. BTS su pre nekoliko meseci bili pozvani i u Ujedinjene nacije, i održali su govor o klimatskim promenama i značaju vakcinacije protiv kovida-19.

Sve to umetnici iz Južne Koreje uspeli su uprkos, činilo se, nepremostivoj jezičkoj barijeri, pa i ksenofobiji. „South China Morning Post“ podseća da je režiser Bong Džun Ho na dodeli Oskara „prozvao“ Holivud i Amerikance zbog nipodaštavanja svih filmova koji imaju titlove. (Za razliku od njegovog „Parazita“, „Squid Game“ je na Netfliksu moguće gledati i na sinhronizovanom engleskom jeziku.) Predsednik Donald Tramp tada se javno zapitao kako je moguće da usred „Tinseltauna“ pobedi film iz Koreje, a ne nešto poput „Prohujalo sa vihorom“.

„Naravno da je bilo trenutaka kada smo bili diskriminisani kao Azijci“, svojevremeno su saopštili i iz benda BTS. „Psuju na nas bez razloga, smeju se našem izgledu, komentarišu naš izgovor. Boli nas što smo na udaru mržnje i nasilja.“

„Squid Game“ suočava Koreju sa samom sobom, a u svakom malom – pazimo se da ne otkrijemo neki deo zapleta – detalju, od devojke koja je stigla iz Severne Koreje i koju kinje i socijalne službe i organizovani kriminal, hrišćanina koji propoveda na ulici i onoga koji se nada da će mu Gospod pomoći u dečjim igrama, preko hirurga koji čini zlo, do mladog čoveka koji dolazi iz Pakistana, nadajući se da će u velikoj i sređenoj zemlji naći sreću za svoju porodicu, vidi se i realnost i protivrečnost moderne Koreje.

Ako je i kliše, ili baš zato što je kliše – univerzalno je, kao dečja igra, kao nejednakost, kao želja malog čoveka da konačno postane nešto što je sanjao da će biti.