Poznato je da je istinsko prijateljstvo dvaju naroda iskovano u strašnim godinama Velikog rata (1914–1918), pogotovu tokom formiranja i proboja Solunskog fronta. A ni tad stvari, u istorijskoj realnosti, nisu bile idealne. Najpre je došlo do ličnog sukoba i netrpeljivosti između dvojice načelnika generalštabova Bojovića i Saraja. Obojica su smenjeni. Bojovića je nasledio vojvoda Mišić vrativši se s lečenja u Francuskoj. Posle Saraja na njegovo je mesto došao general Gijoma kratkotrajno, a zatim legendarni Franše D’Epere. Njih dvojica su, ispostavilo se, izgradili izvanrednu saradnju i prijateljstvo. General Bojović preuzeo je komandu nad prvom armijom, izvršio proboj Solunskog fronta, i četrdeset dana docnije, oslobodio Beograd.
Za to vreme, u Francuskoj su organizovane srpske gimnazije i za devojke i za mladiće što su francuskim lađama stigli u francuska pristaništa. Kasnije je većina nastavila školovanje u Francuskoj sa državnim stipendijama. Po povratku u otadžbinu, upravo je taj naraštaj predstavljao novi talas za novo vreme. Sa promenljivim uspehom, doduše. U politici – krah, u kulturi i nauci – procvat.
U posleratno doba, sve se to izgubilo. Ili je bilo zbrisano. Kako ti drago, poštovani čitaoče.
Ne postoje prijateljstva među narodima. Postoje prijateljstva među ljudima. Pojedincima. Osobama s imenima i prezimenima. Onih što su podigli Spomenik zahvalnosti Francuskoj i što su na njemu uklesali „Volimo Francusku kao što je ona volela nas“ odavno više nema. Izumrli su. Poput dinosaurusa. Nije, istini za volju, ni sadašnja Francuska ona od nekad. Sad smo više stranci nego prijatelji. Malo nas je još preostalo što francuski znamo. Zato i moja dilema treba li ili ne treba ovom tekstu ona zagonetka s početka. Ipak, neka je. Neka to bude moj mali omaž Volteru, njegovom duhu i zemlji iz koje je potekao. Tešim se da je odgovor lako naći na sveznajućem internetu. Na jedan potez kažiprstom.
Na kraju krajeva, ostaju tragovi negdašnjeg prijateljstva. U Beogradu ulice Francuska, Pariska, Poenkareova, Žorža Klemansoa, Pasterova, Lamartinova, Viktora Igoa… Bista Franše D’Eperea na Autokomandi, spomenik generalu Gambeti u Negotinu… Na ulaznoj kapiji kuće do moje u Vlajkovićevoj ulici još stoji mesingana pločica sa ugraviranom francuskom reči „Poussez“ („Gurnite“). I onaj neprocenjivi Sezan u Narodnom muzeju („Dečak u crvenom prsluku“). Tamo, u Parizu, i dalje postoji spomenik kralju Aleksandru Karađorđeviću i avenija što nosi ime njegovog oca Petra Prvog, kralja Srbije. Tamo su svetsku slavu dostigli Vlada Veličković, Dado Đurić, Omčikus, Bata Mihailović…
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 26. SEPTEMBAR, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 663
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „HOW TO“ NA POKLON
HT 10
Tagovi
