„Postoji dobri Novak i onaj koji prelazi u modus Dart Vejdera“, ocenjuje u autorskom tekstu za „Tenis magazin“, bivši nemački teniser, a danas trener, Aleksander Vaske. Za njega, Đokovićeva igra na terenu može da se poredi sa sagom „Ratova zvezda“:
„S jedne strane, Srbin je dobar vitez džedaj, fer i sportski raspoložen. Ali, ’Nole’ može da pređe i u režim Dart Vejdera. Tada je u ulozi moćnog zla, čija je misija uništavanje neprijatelja – samo što se ne bori svetlosnim mačem, već reketom“, prenosi Dojče vele…
Autor u tekstu pod naslovom „Nevoljeni kralj“, ističe da Đoković energiju crpi iz borbe protiv svih, pa čak i 15.000 gledalaca, kao i da se u njegovim gestovima i izrazima lica često može pročitati: „Ne možete da me slomite!“
I za razliku od boksera koji krije bradu da bi se zaštitio od protivnika, Đoković podiže glavu i svojim sportskim protivnicima provokativno nudi bradu. „Kao da time kaže: Nudim vam moju slabu tačku, ali nema šanse da do nje dođete“. To po Vasketa deluje „arogantno, prljavo i, da, nesimpatično“.
Autor teksta srpskog šampiona poredi sa bivšim češko-američkim teniserom Ivanom Lendlom, kojeg je američki magazin „Sports Ilustrejted“ opisao kao „šampiona za kojeg nikoga nije briga“. Bivši nemački teniser ističe da, iako Đoković ima svoje obožavaoce širom sveta, on nikada neće dostići popularnost Rodžera Federera koji je „elegantan, elokventan i ljubimac masa“, a ni Rafaela Nadala koji „nikada ne želi da uništi svog protivnika“.
Aleksander Vaske ipak smatra da će Đoković „vrlo verovatno srušiti Grend Slem rekord i imati više od 20 titula“. On mu, piše na kraju, „od srca želi da osvaja srca ljudi širom sveta“. I da – ’sila bude sa njim’!“
Mit o „prkosnom Noletu“
O Đokoviću u svojoj redovnoj kolumni za javni servis MDR piše i beogradski novinar Andrej Ivanji. Za razliku od Vasketovog opisa Đokovića kao „nevoljenog kralja“, Ivanji ga opisuje kao „nacionalnog heroja“.
„Svet ne voli našeg Noleta, jer svet, odnosno Zapad, ne voli Srbiju.“ Tako je, piše Ivanji, nastao mit o „prkosnom Noletu“ koji potvrđuje mit o „srpskom prkosu“ kao nacionalnoj karakteristici.
„On je pravi sportista na teniskom terenu, šoumen van sportskog terena i pametan poslovni čovek. Govori engleski u Londonu, francuski u Parizu, španski u Madridu i italijanski u Rimu. Svoje poslovne prezentacije predstavlja toliko profesionalno na najboljem engleskom jeziku da čak nadahnjuje i investicione bankare“, piše Ivanji.
Đoković je osnovao i sopstvenu fondaciju koja podržava obrazovanje i razvoj dece, donirao je novac, ne samo za Srbiju, već i za BiH i Hrvatsku. Oženjen je, ima dvoje dece.
Pa ipak, novinar se pita da li to sve Noleta čini iritantno savršenim i ističe da Srbi ne mogu da razumeju zašto ga ceo svet ne voli.
Ivanji ocenjuje da će Srbi uvek verovati u Noleta, čak iako na terenu deluje da je bezizlazna situacija: „On je živi dokaz da ništa nije nemoguće. A mi toliko želimo da Srbin bude najveći svih vremena. To bi održalo nadu da će Srbima, koji su bili pogođeni krizama više od tri decenije, jednog dana biti bolje“.
Tekst se završava izjavom antropologa Ivana Đorđevića koji kaže: „Mitska narativ o Đokoviću je narativ o patnji, zasnovan na čuvenoj priči o tome kako on trenira u praznom bazenu dok sirene zavijaju, a okolo padaju NATO-bombe. I dečak nastavlja da trenira uprkos tome što je na nišanu najvećem vojnog saveza u istoriji sveta. Sav njegov uspeh definisan je narativom o bolu, patnji i trnovitom putu ka uspehu“, sumira antropolog Đorđević.
S tim, zaključuje autor teksta, svaki Srbin može da se identifikuje.
Tagovi
