Kao proveren kadar, nakon rata je neko vreme radila u glavnom štabu Jugoslovenske armije u Beogradu, nakon toga u Nišu, a pred kraj 1945, po nalogu Ozne, bila je zadužena za upravljanje kabinetom maršala Jugoslavije.
Imala je nešto iskustva i u vođenju domaćinstva, jer je u mladosti pomagala rođaku koji je držao neki hotel.
Ipak, najveća kvalifikacija bila joj je partizansko iskustvo (bila je nosilac Spomenice 1941), i da je bila predana partiji i njenom šefu. Ona je, praktično, pripadala Titovoj ličnoj gardi, koja je ustrojena po ugledu na Staljinovu, ali i na gardu kralja Aleksandra. Na posao je uvek dolazila u uniformi, u teškim vojničkim čizmama i s titovkom na glavi.
Prema jednoj priči, koju je Josip Kopinič ispričao Vladimiru Dedijeru, a koju u delu “Tito i drugovi” prenosi Jože Pirjevec, upravo je Aleksandar Ranković bio najzaslužniji za budući brak. On ju je bukvalno „podmetnuo“ Titu kad je ovaj ležao u bolnici nakon jedne operacije 1946.
Postoji, ipak, i druga „škola mišljenja“: da je Tita s Jovankom upoznao saradnik NKVD-a Ivo Krajačić Stevo, koji je time ojačao, kako piše Pirjevec, svoj položaj „na dvoru“. Krajačić je poslao Jovanku u Moskvu, gde je devet meseci pohađala obaveštajnu akademiju F. E. Deržinski, a kad se vratila, Stevo ju je odmah postavio za Titovu domaćicu, kako bi i Sovjeti bili sigurni da je u Brozovoj blizini osoba od najvećeg poverenja. Matija Maček kazao je da je Jovanka bila odana Stevu sve do kraja njegovog života.
I Vojin Lukić, bivši jugoslovenski sekretar unutrašnjih poslova, u svojim je memoarima držao ovu “krajačićevsku” stranu.
“Nijedna osoba nije mogla biti primljena na posao kod Tita ako je nije proverio Krajačić i lično odobrio njeno zaposlenje”, svedočio je Lukić.
U razgovorima sa Žarkom Jokanovićem Jovanka je, i duže od pola veka kasnije, negirala ovaj scenario.
“Pa ja sam Stevu Krajačića upoznala tek kasnije, i to me Tito sa njim upoznao, kada je Stevo jednom došao kod nas na ručak. A onda izmišljaju kako je Stevo mogao da ulazi u kuće Titove kad god je hteo, maltene da je nogom otvarao vrata…”
Bila je u to doba vrlo lepa, guste crne kose. Nije bila koketa, ali je bila ženstvena. Podsećala je Milovana Đilasa na neku časnu sestru “ili neudatu seljanku”. Uniforma joj je bila uska, a ona vitka i jedra. Kad su se upoznali, bile su joj 23 godine, a Titu 55. Plamen se brzo razbuktao, drugovima nije smetalo. Milovan Đilas u knjizi “Tito” beleži da je Koča Popović rekao:
“A što da ne? To je nešto sasvim normalno.”
Gustav Vlahov je ispričao ovakvu anegdotu: „Jednog dana, stajali smo u ulaznoj prostoriji oko klavira, a Jovanka Budisavljević se uputila stepenicama na prvi sprat kako bi proverila da li su sobe počišćene. Tito se okrenuo prema meni i rekao da je ona ‘vrlo rasna Ličanka’. Tada sam znao da mu se ona sviđa.“
Neko vreme su skrivali vezu, pa je punih šest godina prava priroda njene uloge bila praktično nepoznata. Privatni život skoro da nije ni imala, a prema članovima Politbiroa bila je uvek učtiva. Ponekad i previše. Dešavalo se da su je drugovi terali da proba hranu koju je lično spremila za Tita, kako bi se uverili da nije otrovana. Ali ona je bila toliko zaljubljena u Tita da joj to nije ni smetalo.
I Broz je bio, piše Jože Pirjevec u knjizi „Tito i drugovi“, zaljubljen u nju, pa joj je u zimu 1947, dok se lečila na Golniku kod Kranja (tamo je svega godinu i po ranije, u istom sanatorijumu, preminula Davorjanka Paunović), svakog dana slao ljubavna pisma i bukete crvenih ruža. Iako nisu bili u zvaničnoj vezi, Jovanka je već tada počela da se ponaša kao prva dama. Ostalo je zabeleženo da je 1949. godine s Rankovićevom ženom Slavkom stigla u Kopar, da izvadi ilegalni pasoš za put u Trst – otvorila je, dakle, sezonu odlazaka Jugoslovena u šoping, koja će trajati narednih nekoliko decenija – i da je tamo došla u konflikt s narodnom milicijom. „Ko je ova koza?“, upitao je jedan milicioner koji ju je smatrao bahatom. „Ćuti, to je buduća Titova žena“, odgovorio mu je kolega.
Tek će Ranković, uvek puritanac, naterati Tita da se oženi Jovankom. Leka je smatrao da rukovodeći kadrovi moraju da daju primer. Događaj koji će promeniti i Tita i Jovankin život zbio se u proleće 1951, kad je Tito imao napad žuči, a Jovanka je sve vreme bila uz njega i negovala ga, čak i bolje nego bolničari na Bledu.
Milovan Đilas se toga sećao ovako (ovde dato iz knjige “Osuđena bez suđenja” Vladana Dinića, u izdanju „Svedoka“, u kojoj su prikupljeni odjeci čuvenog feljtona “Ispovest Jovanke Broz”, koji je u avgustu 1993. odjeknuo čitavom Jugoslavijom):
“U Titovu spavaću sobu upali smo Ranković i ja. Tu negde bio je i Kardelj. Tito se previjao na postelji, u grčevima, kratkotrajni jecaji smenjivali su se s gubljenjem daha. Upitao sam ga nešto suvišno i besmisleno, kao i obično u takvim trenucima. Uzvratio je s jetkim bolom…
“Jovankino staranje oko Tita u bolesti, upadljivo brižno i osobeno, učinilo je vezu između njih dvoje – i do tada očitu za sredinu oko Tita – neskrivenom i prirodnom. Uveče, uoči Titove operacije, posle večere smo zasedali – lekari i skoro čitav Politbiro – u salonu. Bila je tu i Jovanka; prvi put uzdignuta iz lažne i neprirodne uloge pratioca, tiha i pomalo postiđena.”
U aprilu 1952, njihova veza najzad je i ozvaničena: prvo, kako se to tada radilo, na partijskom sastanku, a nakon toga i pred matičarom…
Venčanje nije bilo ni po čemu posebno. Jovanka je nosila venčanicu koju je lično izabrala Pepca Kardelj. Svečani ručak dogodio se u starom dvorcu Dunavka kod Iloka, usred vinograda i lovišta s pogledom na Frušku goru. Svatovi su bili većinom komunistički rukovodioci, a zabava se pretvorila u pravu pijanku.
“Rešavanje odnosa” dalo je Titu ideju da i drugi rukovodioci moraju da srede svoj privatni život. U Beogradu je, kako je zabeležio Dedijer, došlo do prave poplave venčanja, što je ženu francuskog ambasadora nateralo da izjavi:
“Drugde idemo na sahrane, a ovde na venčanja.”
***
Svi čitaoci novog Nedeljnika koji na kioske dolazi u četvrtak 21. januara, na poklon dobijaju poslednju knjigu iz edicije “Fatalne Srpkinje”, priču o Jovanku Broz.
***
Uz novogodišnji dvobroj Nedeljnika čitaoci su na poklon dobili knjigu o Mici Lou, fatalnoj ženi dinastije Karađorđević. U prvom ovogodišnjem broju čitaoci dobili na pokom knjigu o Mileni Pavlović Barili – Tragična sudbina najtalentovanije srpske slikarke, a u novom broju koji je na kioscima od četvrtka 21. januara, na poklon se dobija knjiga Marka Prelevića “Jovanka Broz: Život i tajne Titove udovice”
***
Tagovi
