Istina je da čitav koncept „terapije umetnošću“ jeste čista ljubav kao najsnažnije i najuzvišenije ljudsko osećanje i delovanje koje čovek može iz sebe da iznedri i daruje ga okruženju. Svi koji su imali priliku da budu deo nestvarnog svečulnog doživljaja na multimedijalnom koncertu „Svarmofal“, koji sam sa iskusnim muzičarima ovog proleća održao u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, još uvek pričaju o doživljenim senzacijama i osećaju koji ih je probudio, promenio, pomerio. Kada smo na sceni, kada nastupamo, mi smo potpuno u tome, podređeni i vođeni zvukovima, tonovima, ritmom i sa velikom radošću delimo taj osećaj sa svima oko nas. To je najlepši, nesebični odnos primanja i davanja. Tvoje je samo ono što daruješ drugima. Tokom koncerta jasno vidiš proces obogaćivanja kroz druge i vidiš kako se kroz druge, umnožena lepota opet tebi vraća. Energija ljubavi je gotovo opipljiva, teče u čitavom prostoru i tada se dešava jedna neverovatna stvar, a to je da kada čuješ bis aplauze, koji traju nekoliko minuta, čuješ jednu novu muziku ljubavi i ushićenja i čuješ opet skulpture, transformisane u novu zvučnu strukturu prostora. Kao znak za beskonačno, bez početka i kraja, nešto veće od svega, trajno i beskrajno. To je jedinstvena i fantastična pokretačka energija.
Svi smo mi senzitivna bića i svako od nas nosi u sebi božansku iskru koju okrepljujući i stvaralački tonovi lakše i brže inspirišu i pokreću. Na svakom od nas, i na sceni, i u publici je da samo budemo dovoljno otvorenog uma i duše, da verujemo trenutku i da se prepustimo. Na koncertu smo svi u jednom neverovatnom sadejstvu, prožimanju, bezrezervnoj svedajućoj ljubavi, božanskom doživljaju, i to je ono što je najblagotvornije za sve ljude. Svaki put kada se desi takav trenutak zahvalan sam što imam oči, uši da doživimo sve to. Čitav multimedijalni koncept, oblici, boje, zvukovi u improvizaciji trenutka nas nose kao talas na kome se osećamo dobro, pobednički.
Verujem da je smisao svakog umetničkog delovanja da pokrene uspavane ljudske potencijale i inicira akciju osvešćivanja i korišćenja talenata i svekolikih mogućnosti svakog pojedinca. U lančanoj reakciji potvrđivanja svrhe smislenog života neprestano rasteš, saznaješ nešto novo, napreduješ, ideš i dalje i više. Možda je to i definicija nade i vere, mogućnost da uvek budeš zadovoljan onim ko jesi i da kroz svoj rad materijalizuješ svoje snove, uobličiš ih, obojiš i ozvučiš.
Koncert je događaj u vremenu i prostoru, za određeni broj ljudi i u tom smislu on daje tu vrstu sinergizma i harmonije jer publika učestvuje sa nama, interaktivni smo, svesni da smo deo nečega što se dešava sada i nikada više. Na koncertu je i za muzičare i za publiku, sve stvar trenutka, ali kada se koncert snimi audio-vizuelno, onda je to univerzalno za svagda i za svakoga.
Živimo u vremenu u kome je više nego ikada potrebno da „izlečimo“ sebe i ovu našu planetu koju bespoštedno trošimo. Moramo svakodnevno biti svesni prirodnih i istorijsko-kulturnih vrednosti koje se nalaze pohranjene u fizičkom i duhovnom telu Zemlje.
Moj cilj je da kroz gledanje i slušanje umetnosti ljudi osveste svoju posebnost, zato što vide lepotu, deo su lepote, zahvalni što su deo veličanstvenog. Svi smo istinski jednako važni, privilegovani činjenicom da smo ljudi na Zemlji, sposobni da umom, dušom i telom dođemo do najboljih delova sebe, unapredimo svoj unutrašnji univerzum i uskladimo ga sa svetom oko nas.
Delovi sa koncerta „Svaromfal“ koje sam izabrao za CD, sastavljeni su tako da preko medija (TV, radio, internet) deluju na neograničen broj ljudi. Nadam se da sam uspeo da čitav koncept smestim u jednu drugu dimenziju gde i dalje, bez obzira na ogroman broj ljudi, postoji harmonija, energija i vibracija svesnog i nesvesnog, dobar osećaj koji ne zavisi od boje kože, verskog opredeljenja, političkog iskustva, nivoa obrazovanja, muzičkog stava. Interakcija muzike sa čovekom je primarna. Sve je samo u otvorenosti za primanje neopipljivog i nedefinisanog, ali neophodnog, funkcionalnog i univerzalnog.
