Sredinom dvehiljaditih u Beogradu su izlazile dnevne novine Srpski nacional. Bio je to jedan primitivni, populistički, radikalski list, koji je na srednjim stranama donosio razne zanimljivosti: počev od fotografija (ljubaznošću okupacionih vlasti američke vojske) raznesenih tela bombaša samoubica u Iraku, pa do leksikografskog pokušaja na polju pronografije. Pored napada na vlast uredništvo je nastojalo da lično diskredituje razne demokratske političare. Jednom prilikom, sagovornik im je bila izvesna gospođa Jela iz Demokratske stranke. Gospođa je devedesetih radila na recepciji stranke u Krunskoj ulici, bila je elegantno obučena, vremešna žena lošeg raspoloženja i naglašenog patriotizma. O svemu je imala autoritativno mišljenje i posebno je cenila stranačkog potpredsednika Miodraga Perišića. Ovom prilikom objašnjavala je kako su nekadašnji stranački potpredsednik univerzitetski profesor Miroljub Labus i ekonomista Mlađan Dinkić, u to vreme prvi ljudi Koštuničine vlade, desetak godina ranije dolazili kod Đinđića po mesečne honorare. Pitali su je i za mene. Odgovor je zaslužio neveliki anterfile: “Ne”, odlučna je bila gospođa Jela, “Antić je psihopata.” I tako je uvažena gđa. Jela definisala srpsku politiku. U njoj je u ishodu moguće biti ili lopov ili lud, a ponekad i oboje. Sliku Srbije, tog ali i našeg vremena, upotpunjuje odgovor koji je iz DS-a, tada najpopularnije srpske stranke, čiji je vođa bio predsednik republike, stigao uredništvu Srpskog nacionala. Odbijajući da komenatrišu navode, javili su samo da je gospođa Jela krajem devedesetih prešla u JUL. Korektne novine dozvolile su uvaženoj Jeli da na njihovim stranicama još i jaukne kako su je „žuti“ oklevetali.
Sredinom februara 1998. nas dvojica, javnosti poznatijih vođa Studentskog protesta 1996/97, stupili smo u članstvo Demokratske stranke. Bio je to čudan trenutak. Stranka je tek nekoliko meseci bila vanparlamentarna, a uskoro su joj režim i SPO oduzeli 80 odsto oduzeli mandata koje je 1996. dobila na saveznim izborima. Ipak, naš ulazak u stranku propraćen je opštim odijumom. Režimska televizija javila je da su veze studentskih vođa sa desnom opozicijom i stranim službama razitkrivene. Parafrazirajući jednu Đinđićevu izjavu voditelj Dnevnika 2 RTS-a rekao je kako su „Đinđić i studenti otišli na medenim mesec“. Iz SPO-a su se radovali pojavi novih nesvršenih studenata u „žutom preduzeću“. Bogdan Tirnanić, sa pozicije uglednog kolumniste i nekadašnjeg urednika u režimskoj Politici, napisao je u opozicionom Dnevnom telegrafu kolumnu „Čeda&Čeda“ u kojoj je sasvim originalno parafrazirao „ako su pali, bili su padu skloni“. Blic je dao prostor Studentskom parlamentu, čiji je bivši predsednik Homen izjavio da je sve to bilo očekivano pošto SPK nije bio nepristrasan kad je reč o opozicionim strankama. Nešto kasnije, Naša borba objavila je intervju sa siledžijom pseudonima „Atila bič božiji“, aktivnim u vreme studentskog protesta, koji je izjavio da bi se on prodao za recimo 100.000 nemačkih maraka, a ne za funkciju u stranci.
Kolege na fakultetu gledale su me u to vreme sa prezirom ili podozrenjem. Tradicija prelaska studentskih vođa u redove režima kao da je bila toliko sramotna da je i njihovo stupanje u opozicione stranke bilo posmatrano na jednak način
Uprkos navedenom, naša odluka bila je logičan izbor. Demokratska stranka bila je najveća reformska politička organizacija u zemlji. Za razliku od SRS i SPO ona u to vreme nije videla rešenje u sporazumu sa režimom. Manje od godinu ranije – Demokratska stranka i nešto slabiji, manji i pasivniji DSS, bojkotovali su izbore. Tada je Miloševićev režim tvrdio da ga je podržalo više od polovine upisanih kosovskih birača Albanaca. U državi takvog režima i u takvoj krizi, niko od nas, članova Studentskog političkog kluba, nije se ipak radovao odluci da kolektivno stupimo u članstvo DS-a. Naprotiv. Kolege na fakultetu gledale su me u to vreme sa prezirom ili podozrenjem. Tradicija prelaska studentskih vođa u redove režima kao da je bila toliko sramotna da je i njihovo stupanje u opozicione stranke bilo posmatrano na jednak način. U mojoj porodici svi su bili neprijatno iznenađeni mojom odlukom. Kada me je jedan od kolega iz SPK-a, Igor Žeželj, pitao kako sam odluku o stupanju u stranku saopštio ukućanima, razumeo sam njegov izraz lica. „Iskreno sam im rekao, i činilo mi se kao da sam im priznao da sam homoseksualac.“
Bogdan Tirnanić, sa pozicije uglednog kolumniste i nekadašnjeg urednika u režimskoj Politici, napisao je u opozicionom Dnevnom telegrafu kolumnu „Čeda&Čeda“ u kojoj je sasvim originalno parafrazirao „ako su pali, bili su padu skloni“
Koliko još smemo da se predstavljamo kao studenti?
Čedomir Jovanović, koji je i pokrenuo zamisao da stupimo u DS, pravdao ju je racionalno: nastupa doba socijalističke odmazde univerzitetu, medijima i opoziciji. Univerzitet se podelio i na njemu nema resursa za borbu za demokratiju. Pomisao da bi trebalo da budemo jedna od članica budućeg opozicionog saveza odbacivao je pitanjem: „Koliko dugo još smemo da se predstavljamo kao studenti?“ (on je1998-me punio 27 godina). Nekako smo se dogovorili, ali o drugome nismo razgovarali. Jovanović je tvrdio da je važno da budem imenovan za stranačkog portparola, a da ćemo sve drugo raditi u hodu. Ipak, delu članova nismo o svemu govorili kako ova odluka ne bi naišla na kampanju režimskih medija pre nego što je sprovedemo. Drugi deo se većinom razljutio i povukao tokom prve sedmice integracije. Zaista ne znam šta bi bilo da je Studentski politički klub imao dve hiljade članova. Ispalo je na posletku da je od nas dvadesetak aktivista u DS ušlo nas petoro – Čedomir Jovanović, Igor Žeželj, Ivana Dedović, Svetlana Dragić i ja.
Izvor njene najveće snage bio istovremeno i koren njene slabosti. Zoran Đinđić, utemeljitelj i organizator stranke bio je opšte neomiljen. Nije to bila samo posledica propagande. Bila je to delom i Đinđićeva volja. Izvanredno inteligentan, vredan i posvećen, moderan i kosmopolita, on je jednovremeno bio i otvoreni cinik, neprekidno se javnosti predstavljao kao nekakav poslovni čovek i tehnokrata
Dugo sam kasnije razmišljao koji je bio razlog tog našeg negativnog stava prema najstarijoj demokratskoj stranci u Srbiji. Vremenom sam sve više bio uveren da je izvor njene najveće snage bio istovremeno i koren njene slabosti. Zoran Đinđić, utemeljitelj i organizator stranke bio je opšte neomiljen. Nije to bila samo posledica propagande. Bila je to delom i Đinđićeva volja. Izvanredno inteligentan, vredan i posvećen, moderan i kosmopolita, on je jednovremeno bio i otvoreni cinik, neprekidno se javnosti predstavljao kao nekakav poslovni čovek i tehnokrata, koji se diči nedostatkom uverenja, pa i svakog načela. Još pre nego što je moral u jednoj izjavi razlučio od politike i proterao ga u teologiju, Đinđić je u razgovorima sa većinom sagovornika podsećao na onu vrstu starijih ljudi koje dijalozi sa decom neobično umaraju i dosađuju im, pa zato nastoje da dete stalnim začikavanjem i podgurkivanjem naljute, odgurnu ga tako od sebe, pa se još time i zabave.
„Pazi da previše ne lažeš umesto njega“
Kada sam ga upoznao na ručku jednom ručku kome sam februara 1997. uz još nekoliko studentskih vođa prisustvovao, rekao je kako će EU i napredak rešiti pitanje Kosova. Zaključio je kako bi i on imao desetoro-petnaestoro dece kada ne bi morao o njima da brine. Pošto nije usledio smeh, već ga je okupljeno, u to vreme patriotski prilično egzaltirano društvo gledalo na način na koji bi ga verovatno majka i otac gledali da je to izjavio recimo 1962. godine, uozbiljio se i rekao kako se šali. Pitanja modernizacije u svim situacijama vezivao je internet („Kakve univerzitetske bioblioteke i izdavačka preduzeća?!“ – čudio se – „Pa sve će to biti dostupno onlajn.“). Koliko god bio moderan u svojoj viziji budućnosti, svom govoru i ponašanju, Đinđić je bio u praksi klasičan Srbin. Stranku je vodio uz aposlutnu slobodu govora i priličan nedostatak procedura i ustanova.
Iako informatički entuzijasta, tražio je da na celom zidu njegove kancelarije zakače paus-papir sa celokupnim njegovim godišnjim rasporedom. Oslanjao se na prijatelje, a stranačkim prvacima je na sasvim blesavu primedbu: „Ne vodiš više računa o nama“, odgovorio brutalno: „Nisam vam ja majka!“.
Đinđić, Poznat po upornosti, večiti improvizator umeo je i da se danima posvećuje pojedinim detaljima. Teško onome ko bi zajedno sa njim redigovao tekstove za novine ili, u mom slučaju, sadržaj saopštenja
Pristojan i fin čovek, bio je sa svima u stranci per tu, a očekivao je da i svi njega tako prisno oslovljavaju. Ipak, kao šef bio je strog. Poznat po upornosti, večiti improvizator umeo je i da se danima posvećuje pojedinim detaljima. Teško onome ko bi zajedno sa njim redigovao tekstove za novine ili, u mom slučaju, sadržaj saopštenja. Svaka reč je mogla postati problem. Kroz osmeh izgovorena, Đinđićeva izjava je uvek mogla postati problem. Nije bilo u pitanju neko veliko i suštinsko laganje. U srpskoj politici svakako je bilo mnogo političara koji nisu iza sebe ostavili ni tako uzvišene namere niti dela kakva su bila Đinđićeva, ali su oni lagali ozbiljnih lica i blagih, svetačkih očiju. Kod Đinđića se činilo da je obećanje koje će održati jedan izuzetak, baš kao što je njegov privatan odnos sa poznanicima koji su mu bliski bio takav da je dato obećanje bilo moguće samo iznuditi. Kada sam imenovan za stranačkog portparola pitao sam Bojanu Lekić, urednicu Radija B92 za savet. Iako bliska Đinđiću, rekla mi je: „Pazi da previše ne lažeš umesto njega.“
Prvi razgovori sa Đinđićem
Naša stranačka saradanja nije srećno počela. Posle više susreta tokom 1997. godine, kada je neprekidno netačno predviđao skori krah Miloševićevog režima, sada smo razgovarali o uključivanju SPK-a u DS u uslovima vanparalamentarne borbe. Znao sam da je Čedomir Jovanović o tome već razgovarao sa njim. Tražio sam da preuzmu makar deo našeg programa: stvaranje alternativne-opozicione vlade Srbije, regionalizaciju Srbije, saradnju sa demokratskim i nacionalnim pokretima u Crnoj Gori i Srpskoj. U razgovoru je sve prihvatio. Pitao me je uzgred „šta smo se dogovorili u vezi mene“, rekao sam da mi ne treba ništa, portparolsko mesto mi nije ništa značilo, a nisam ni školovan da vršim tu dužnost. Rekao sam da ne želim da primam platu. Ambicija mi je bila da bude svrgnut Miloševićev režim. Đinđić se na prvi deo ove moje izjave blago osmehnuo, činilo mi se prezrivo. Iako je na sastanku tek trebalo da se dogovorimo o svemu već je bio pripremio poklon, knjigu Jovana Rajića, Cvetnik iz 1801. godine. Nedelju dana kasnije, stigli smo u DS, uoči zajedničke konferencije za novinare na kojoj je trebalo da objavimo ujedinjenje. Kao uzgred, Đinđić je rekao kako postoje otpori mom imenovanju, te bi možda bio dobar kompromis da prethodna portparolka Aleksandra Joksimović ostane glasogovornica Predsedništva Demokratske stranke. Jovanović i ja smo ćutali. Zamisao o ujedinjenju nije bila moja pa sam smatrao da nije moje ni da raspravljam o ovome. Jovanović je bezizražajno pokazao rukom prema meni i rekao: „Dogovori se sa imenjakom.“ Ne volim takve razgovore, ali nisam mogao da odolim: „Imali smo dogovor koji Vi upravo menjate. Ja ne vidim kakav dug mi možemo imati prema rukovodstvu Vaše stranke. Ako postoji Vaš dug prema dosadašnjoj protparolki… To takođe nije naša obaveza.“
„Kakav dug…? – osmehnuto je pitao Đinđić. „Možda je ona bila onaj gradski odbornik više u odnosu na SPO zahvaljujući kome ste mogli da budete kandidovani za gradonačelnika… To zaista nije moja stvar. Meni je upravo svejedno da li ću odavde otići pred novinare ili kući.“
Đinđić je smesta odustao o teme. Na konfereciji je izjavio da je moj dolazak među članstvo DS-a svakako mali korak za mene, ali je reč o velikom koraku za demokratiju.(!) Novinari su primetili da je bivšu porptarolku Aleksandru Joksimović, koja nije bila prisutna, čak dva puta nazvao „Aleksandra Janković“. Sutradan je objavljena jedna izjava „portparolke Predsendištva DS“ i na tome je ova priča završena.
Vesić me je pozvao u jednu kancelariju gde se hladila kafa za koju mi je rekao da je za mene. Razgovarali smo uopšteno, a on mi je objasnio stranačku hijerarhiju i ukazao na to gde se nalazi on a gde ja
Informativna služba
Informativna služba DS bila je sasvim moderno ustrojena. Imala je dvoje zaposlenih uz portparola koji je bio direktno podređen predsedniku stranke, koji ga je i imenovao. Prvi portparol DS bio je Slobodan Vuksanović. Vuksa je u to vreme imao 32 godine, godinu dana ranije izabran je za potpredsednika, a uskoro će odbraniti doktorat na Filološkom fakultetu. U službi sam dočekan ćutke i uz preke poglede, kao neprijatelj. Čedomir Jovanović je slegao ramenima: „Vuksanović, Vesić i Žika Anđelković misle da su oni sledeća generacija koja će voditi stranku. Ne znam ko im je to rekao, ali oni u to veruju.“ Nesuđeni stranački trijumvirat me je primio jedinstveno, ali sa različitim metodologijama. Vuksanović se pravio da ne postojim, a kada bi me primetio davao mi je savete sa visoka. Žika je na sve gledao kao na posao, rekao mi je da je dobro što smo ušli u stranku, da je šteta što smo došli na taj način, šta god to značilo, ali da ćemo lepo sarađivati. Jedna od sekretarica iz Informativne službe je često išla kod okretnog sekretara stranke, a trebalo je da prođe svega nekoliko sedmica da počne da objavljuje kako će Žiki reći ovo ili ono. Vesić me je pozvao u jednu kancelariju gde se hladila kafa za koju mi je rekao da je za mene. Razgovarali smo uopšteno, a on mi je objasnio stranačku hijerarhiju i ukazao na to gde se nalazi on a gde ja. Sa Vesićem je bilo najbolje sarađivati. Među pripadnicima mlađe generacije stranačkih funkcionera najviše je čitao i sa njim se moglo o mnogo čemu razgovarati.
U to vreme slabo razvijenog interneta Informativna služba DS imala je odličnu metodologiju rada. Tokom prepodneva bilo bi objavljeno stranačko saopštenje, ponekad i nečija izjava. Budući da je stranka bila medijski temeljno blokirana, saopštenja su telefaksom upućivana na adrese tridesetak slobodnih medija u Beogradu i Srbiji. Jednom ili dvaputa sedmično bile su održavane kratke konferencije za novinare. Političke poruke su bile jasne. Konferencije je snimao profesionalni, dobro plaćeni, snimatelj. One su uz pomoć preduzeća Vladimira Bebe Popovića umnožavane, a onda bi ih slali redovnim autobusima širom Srbije. Računalo se da RTS-ove, režimske, vesti u proseku pokrivaju 2 miliona građana, DS je na ovaj način dolazio do oko 800.000 gledalaca.
Problem su bile poruke. Sebe nisam doživljavao kao izabranog funkcionera stranke, tako da sam se trudio da svoje ideje iznesem uopšteno, ali u okviru programa DS objavljenog 1997. godine. Drugi nisu tako videli informativnu aktivnost stranke. Vuksanović je dolazeći u stranku oko podneva često zahtevao da bude izdato novo saopštenje, ponekad bi na brzinu čitao novine a onda diktirao sopstvenu reakciju na događaje. Istakao se naslov jedne njegove kolumne u Blicu: „Srbiji treba Zoro“ (bio je inspirisan istoimenim filmom sa Hopkinsom i Banderasom u glavnim ulogama). U to vreme (februar 1998.) bilo je aktuelno pitanje saradnje sa Tribunalom u Hagu. Vuksanović me je pozvao na piće kako bi mi protumačio stranački stav o tome. Slušao sam ga pažljivo tokom pola sata i nije mi bilo jasno šta tačno misli: ko smo „mi“, te zašto i od koga skrivamo svoje mišljenje, konačno, i kakvo je ono zaista.
(Nastaviće se…)
Tagovi
