Bile su to godine velikog uspeha za Teslu, postao je svetski slavan i ugledan, još i pre nego što je projekat na Nijagari bio u potpunosti završen. A dobio je u međuvremenu i američko državljanstvo 1891. godine. Istraživao je na mnogo polja, između ostalog, koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom eksperimentisao je sa Iks zracima je je već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka.
Zanimljiv je da Tesla ipak nije bio štetan njihove štetnosti, koju je pripisivao ozonu:
„U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895.)
Ipak, upravo šetnost Iks-zraka naterala je Teslu da prestane da eksperimentiše sa njima nakoš što je primetio opekotine na rukama kod nekih svojih asistenata. Čak je fotografisao svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu.
Ova i druga istraživanja je vršio u svoj laboratoriji u ulici Hjuston, u Nju Jorku, gde je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica.
U tom periodu mu se prvi puta javila ideja o bežičnom prenosu energije koja će mu ostati opsesija do kraja života.
Nije bio zadovoljan onim što ima – želeo je da iskoristi energiju Sunca.
Konačno, 1892. godine odlučuje sa na putovanje u Evropu. Tamo će biti dočekan kao zvezda. U časopisu „Električna revija“ mu daju nadimak „Prometej“. Drži predavanja u Londonu i Parizu koja su ocenjena kao „senzacionalna“. U Parizu, koji mu je bio dom par godina, počinje potragu za investitorima i finansijerima. Nudi svoj sistem polifaznih struja, hrabru, naprednu tehnologiju kakvu svet još nije video.
U Parizu ga zatiče strašna vest – njegova mati je na samrti.
Tesla je bio veoma vezan sa svoju majku Đuku, sem što je smatrao da je talenat za pronalazaštvo nasledio od nje, ona je njemu bila moralni uzor i emocionalna uteha, nešto poput anđela čuvara. Pletenu torbicu kojom ga je ispratila na školovanje nosio je celoga života kao neku vrstu amajlije. Sa naročitom toplinom i zahvalnošću je pisao o njoj u svojoj knjizi „Moji izumi“:
„Čak je sejala semenje, uzgajala biljke i sama razdvajala njihova vlakna. Neumorno je radila od rane zore do kasno u noć i bezmalo sva odeća i pokućstvo u kući bili su deo obrazovanja.“
Georgina Đuka Tesla umrla je na Veliku subotu 1892. godine u 71 godini života i njen slavni sin stigao je tek par sati pre nego što je predala dušu Gospodu, samo da čuje njege poslednje reči:
„Stigao si, Nidžo, ponose moj.“
Smrt majke toliko je pogodila Teslu da se razboleo. Trebalo mu je tri nedelje da se oporavi i te tužne i mučne dane proveo je u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj.
Nakon toga, Nikola Tesla je prvi i jedini put posetio otadžbinu i njen glavni grad Beograd.
Kako se to desilo?
Pošto su čuli da je Tesla u Evropi, na svojevrsnoj „turneji“, zvaničnici beogradske opštine i Inženjerskog udruženja pozvali su ga da dođe u Beograd. Tesla nije imao nameru da poseti glavni grad Srbije, već je dogovorio predavanja Budimpešti što je preduzimljivi Milovan Marinković, predsednik beogradske opštine, kome je to uspelo da bude u čak tri mandata, iskoristio i uputio deputaciju u Mađarsku da pridobije Teslu da poseti Beograd.
O tom događaju su autori Zorica Civrić i Bratislav Stojiljković napisali knjigu „Nikola Tesla u Beogradu 1892.“ (izdanje Muzeja Nikole Tesle).
Zvaničnici su slavnog naučnika zamoliki „da učini čast prestonici svoga plemena, našoj varoši Beogradu da bude njen gost koliko mu bude vremena bilo na raspoloženju i da nam tom prilikom, ma i posredno, pomogne svojim u svetu priznatim znanjem, naročito u pitanju našeg električnog osvetljenja varoši“.
Tesla je prihvatio poziv i to obrazložio rečima:
„Sva slava, koju sam doživeo osobito u poslednje vreme u Londonu i Parizu, nije mi ništa, sićušno je sve ono prema odlikovanju vašem, gospodo. Kolievka mojih dedova, kraljevina Srbija… prestonica Srbinova poziva me – to je odlikovanje za mene veliko i ništa mi na svetu, u životu mome, neće biti draže od ovog odlikovanja. Ja sam srećan što sam Srbi i tim imenom ponosiću se do veka“.
Zamolio je takođe da doček u Beogradu prođe bez velike pompe i da se od svega ne pravi velika svečanost.
Ta mu želja nije uslišena.
Kada je Tesla prvi put stupio na teritoriju Opštine Beograd, na žalezničkoj stanici je bila masa sveta, naročito omladine. Svirao je vojni orkestar, Akademsko pevačko društvo „Obilić“ izvodilo je patriotske i crkvene pesme.
A vispreni beogrdski novinar časopisa „Branik“ ovako opisuje Teslu:
„Gospodin Tesla je lep, crnomanjast čovek, malih tankih brkova, visoka i lepa stasa, vedra čela izgleda mlađi no što je; pri tome je vrlo prijatan i simpatičan, a njegov blag osmeh privlači čoveka da mu odmah pokloni svoje simpatije.“
Tesla je, poput kakvog glumca na premijeri filma ili rokenrol zvezde, morao da prođe kroz redove obožavalaca koji su vikali „Živeo!“, na šta im je on, kako neki tvrde, odgovorio:
„Manje oduševljenja, braćo“.
Ostalo je zabeleženo da je Tesla u Beogradu ostao od 1. do 3. juna 1892. i da je noćio u hotelu „Imperijal“.
Svi su želeli da vide Teslu tih dana, makar da ga dodirnu ili mu stisnu ruku. Zato je njegov raspored za to kratko vreme boravka u prestonici Srbije bio veoma prebukiran. Tesla se prvo susreo sa Androm Nikolićem, ministrom prosvete i crkvenih poslova, a onda je otišao na dvor (danas zgradu Skupštine grada Beograda) gde ga je primio (tada maloletni) kralj Aleksandra I Obrenović.
Tu se desila jedna bizarna situacija.
Maloletni kralj je želeo da odlikuje Teslu ordenom svetog Save I reda, ali je došlo do proceduralnog problema koje je namesništvo čije zaduženje je bilo i briga o dvorskim poslovima obrazložilo na sledeći način:
„Tesla, kao građanin demokratske Amerike, ne sme primati i nositi nikakvo odličje, pa kad bi primio ovo odličje morao bi da izgubi građanstvo Američke republike. I tako, zbog te američke skrupuloznosti, Ordenu sv. Save ne bi suđeno da ukrasi najdostojnije grudi“.
Naravno, nađen je kompromis.
Donet je ukaz od strane namesništva da se Tesla odlikuje Ordenom sv. Save II stepena koji mu je dostavljen naknadno. Nakon susreta sa kraljem koji je trajao neobično dugo i tokom koga je prekršen protokol, Tesla se sreo sa namesnikom Jovanom Ristićem i ministrima, onda je posetio i Veliku školu gde se obratio njenim učenicima sledećim slovom:
„Gospodo i braćo. Neobično sam ushićen oduševljenjem kojim me vi preusretate i oduševljenjem svojim kad se ja posle toliko godina moga bavljenja na strani u dalekom svetu daleko od svoje otadžbine, daleko od vas gospodo, moja mila braćo, nalazim ovoga momenta ovde, među vama. Svoju radost, koju ja ovoga trenutka osećam, ja ne umem da vam iskažem, ali se radujem što mogu ovom prilikom da pred vama, mila braćo, izrazim svagda svoje najmilije zadovoljstvo, da sam bio i da vazda ostajem samo Srbin i ništa više. Dešava se gosodo, da čovek, udaljen od svoje otadžbine zanet poslom kakvim se ja zanimam, po katkad smete s uma svoje ime, svoju narodnost i svoju otadžbinu. Ali toga, gospodo, kod mene nikad nije bilo, a nadam se da ga i neće i ne može nikad ni biti. Ako se ja i ne nalazim među vama, da kao i vi što više privredim na oltaru srpske misli, ja radim drugi posao, na drugi način proslavljam ime srpsko i na drugi način radim i trudim se, da koliko mogu i ja što korisno privredim svome narodu i svojoj miloj braći. I ako ima kakve slave i zasluge za čovečanstvo, da se pripiše mome imenu, to ta počast još više pripada srpskom imenu, srpskom narodu iz čije sam sredine ja ponikao.“
Uprkos Teslinoj molbi da se ne pravi preveliki cirkus od njegove posete, procesija se nastavila koncertom na Kalemegdanu gde su Tesli u čast izvođeni srpski marševi, dela Stanislava Biničkog, Stevana Mokranjca, Josifa Marinkovića i Davorina Jenka, a ceo događaj je prenošen telefonskim putem iz Beograda u Niš.
Zatim je u Vajfertovoj pivari organizovan veliki banket, za više od stotinu zvanica gde je došao cvet građanskog Beograda: ministri, profesori, predstavnici raznih firmi i udruženja, gradski odbornici i drugi. Nazdravaljalo se Tesli u čast, a on sam je održao kratki govor u kome je, između ostalog rekao:
„Gospodo i braćo. Ne bih bio Srbin i ne bih srpski osećao kad večerašnje veče ne bi računao u najsretnije i najdragocenije časove u životu. Od kako sam ostavio otadžbinu svoju i vinuo se u daleki svet, kao i svaki čovek, imao sam i uspeha i neuspeha i radosnih i mračnih, i sretnih i nesrećnih trenutaka. No opet za to mogu reći da mi je sreća bila kankonjena i da sam imao više radosnih no tužnih dana jer sam srazmerno za kratko vreme dostigao velike uspehe i dobitke. Ali, slobodno, bez ikakva preterivanja, mogu reći da nikad nisam bio zadovoljniji niti sam ikada osećao ovako slast uspeha kao što to osećam sad ovde u sredini vašoj i uz vaše priznanje, mila braćo moja. Kao i svaki mlad čovek, ja sam imao i imam puno planova, ideja, zamišljanja i ideala. Čovek se maša za hiljade stvari pa od hiljadu može biti samo jedna dobra, a od hiljadu dobrih samo jedna ostvariva. Goneći se za tim ostvarenjem moj je život bio neprestano trepetanje između agonije neuspeha i blaženstva uspeha. Ja sam se punih osam godina nosio i baktao s izvesnim idejama. Bivalo je doba kada sam bio sirotan, kad me je golemih napora stajalo da nabvim najpotrebnije stvari koje su mi nužne za opit… U svim tim trenutcima uspeha i neuspeha vazda me je krepila nada da će moj rad biti od koristi za Srpstvo, za moj mili narod, u kome sam rođen. Ja osećam mnogo više nego što mogu da kažem. Stoga vas molim da jačinu mojih osećanja ne merite po slabosti mojih reči. Istrgnut sam iz sred poslova da amo dođem i još ne mogu da se oslobodim misli i ideja koje me evo i ovde prate. U meni ima nešto što može biti i obmana kao što čeće biva kod mlađih oduševljenih ljudi, ali ako budem sretan da ostvarim bar neke od mojih ideala to će biti dobročinstvo za celo čovečanstvo. Ako se te moje nade ispune najslađa misao biće mi da je to delo jednoga Srbina.“
Prilikom svog boravka u Beogradu, Tesla se susreo i sa Jovanom Jovanovićem Zmajem, čuvenim pesnikom, koji je njemu u čast ispevao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koja nije baš mnogo vredna u kniževnom smislu, čak je na momente i bizarna u svom nastojanju da se svaki stih uveže u rimu, ma koliko na momente besmislen bio, ali ona odiše određenim detinjim oduševljenjem tehnološkim napretkom, iako sam autor nije baš mnogo verziran u isto.
Ne znam šta je, je l`suština,
Il`to čini samo mis`o-
Čim smo čuli: dolaziš nam,
Odmah si nas elektris`o.
Na sto žice sprovodnice,
Elektrika juri sirom,
vazduhom će biti spoja
(posle možda i etirom)
Stoji stablo, stoji Srpstvo,
Majka svakom listu-sinu,
Najsvežiji list mu trepnu
pa odleti u daljinu.
Ti nam, Tesla, ti vrlice,
Ode letom jače struje
U daleku Kolumbiju,
da ti munje kolumbuje.
I ti, Tesla, u kojem se
Ispolinske misli roje,
Tebe vraća neodolje,
Da poljubiš stablo svoje.
Ljubi stablo, dojčine mu,
Sisni dojku, sisni vrli.
Svaka grana srpskog stabla
Tesli tepa, Teslu grli.
Beograd je danas sretan
Rukujuć`se s srpskom dikom
I otkriva srce svoje
Pred Srbinom velebnikom.
No ti moraš opet natrag
-Sastanak nam kratko traje-
Al`toplotu nosi sobom
Bratinskog zagrljaja.
Ostvarena j`mis`o tvoja
Mis`o divna i golema:
Među nam`biće veza,
A daljina nema, nema.
Razumeće listak svezi
Svaku žilu svoga stabla,
(Elektrika naših srca)
I bez žica i bez kabla.
Kažu da je Tesla zaplakao kad mu je Zmaj odrecitovao pesmu i da ga je poljubio u ruku. Kada se bude vratio u Ameriku, Tesla će prevoditi Zmajeve stihove na engleski.
Te iste godine, Tesla će dobiti priznanje Udruženja inženjera i naučnika Velike Britanije i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, a krajem 1892. konkurisaće za redovnog člana Srpske kraljevske akademije.
I biće odbijen.
Izabraće ga za dopisnog člana dve godine kasnije, a za redovnog tek 1937. godine.
Niko nije svetac u svom selu.
Naročito ako se to selo zove Srbija.
Braća su, očigledno, poslušala Teslin savet i smanjila oduševljenje.
***
Iz knjige Dejana Stojiljkovića “Nikola Tesla – pesnik nauke”
