Srpska politika polako počinje da mi se gadi; mislim, traje taj proces, ali se dodatno pojačava u poslednje vreme pošto vidim kuda sve ovo vodi.
Pratim Tviter redovno sa službenog naloga, i često mi diže želudačnu kiselinu, kao i „Utisci“, čiju važnost shvatam, ali često kapiram da nisu dobri za moje zdravlje.
Sve u svemu, po kafanskom principu koji su uspostavile virtuelne kafane, mi smo sada već u onoj fazi kada je pitanje sekunde kada će da poleti prva flaša.
Naše pijanstvo počelo je u devet uveče prepirkom oko EU, pokušajem da se pridobije ova ili ona strana. Mnogi su menjali stolove i hvatali nove pozicije. Onda je počela rafalna paljba tabloida. Pa ko je šta radio. Uvrede oko para, kopanje afera. Oko 11 uveče već se prešlo na lično, u kojem više niko nije slušao temu o kojoj se raspravlja. Oko ponoći dohvatili smo se fašizma, što je bilo smešno u zemlji u kojoj realno nije bilo fašista. Ili onih koji bi da pobiju Slovene?!
Onda se iznenada, i bez nekog vidljivog povoda, stiglo do dece. I to onako najbrutalnije, kao u slučaju Bjele.
Pa do ludorija građanista koji su lepili ženama etikete kurvi.
I sad vizuelizujte sebe! Da vam neko ženu nazove kurvom, ili vam iznenada pomene ćerku ili sina?
Plašim se da svi znamo kako to mora da se završi, ali da smo toliko pijani da ne vidimo suštinu. Naša jedina šansa je da gazda, kome smo odavno iznajmili ovaj prostor, odsvira fajront.
Ako želiš da promeniš nešto u životu, moraš samo drugačije da razmišljaš o tome. Ako stalno ponavljaš istu priču, stalno će ti se dešavati loše stvari
HELEN SOLOVEJ
No, pošto sam već na početku kolumne priznao da nisam pratio politiku ove nedelje – imao sam redakcijsko bindžovanje „Senki“, pa privatno „The Affair“, a nisam čak odgledao ni „Utisak“, pošto je u pola deset počeo Denver – ne želim poput Basare koji ne prati politiku da iznosim političke stavove.
I zato kao rešenje za sve ovo što nam se dešava mogu da vam ponudim ono iz „Afere“ kada Helen kaže Alison „kako u Kaliforniji ljudi misle da možeš da oblikuješ sopstvenu stvarnost“.
„Ako želiš da promeniš nešto u životu, moraš samo drugačije da razmišljaš o tome. Ako stalno ponavljaš istu priču, stalno će ti se dešavati loše stvari. Ne moraš uvek ti da budeš žrtva. Moraš da utičeš na svoj život. Ako ti se nešto ne sviđa, promeni priču i uđi u ulogu drugog lika…“
Dakle Helen je Alison rekla da promeni narativ, što je sigurno lakše u Kaliforniji nego u Srbiji.
Ali je Alison na kraju to došlo glave…
Ova genijalna serija, koju sam za vikend odgledao ponovo, nije se desila slučajno. Bjela kaže da je umoran od snimanja „Senki“, što mu verujem, a ta serija je vrhunac koji kod nas neko može da postigne.
Naše pijanstvo počelo je u devet uveče prepirkom oko EU. Uvrede oko para.
Oko 11 uveče prešlo se na lično. Oko ponoći dohvatili smo se fašizma.
Onda se stiglo do dece. I zato se plašim da svi znamo kako to mora da se završi
Ali mi nikada nećemo da napravimo „The Affair“, „Breaking Bad“ ili „Fargo“, kao što nećemo da napravimo lek za rak. To nema veze sa parama, već sa sistemom u kojem se glumac pravi od pete godine. A svako zarađuje koliko donosi.
„Aferu“ je, na primer, napisala i kreirala Sara Trim, koja je sa osam godina počela da piše poeziju, a sa 12 proglašena za najbolju modernu pesnikinju koju je upoznala cela Amerika.
Iz Bostona je otišla na Jejl, pošto je tamo najbolja drama, a iako još nema ni 40, napravila je dve serije: „The Affair“ i „House of Cards“.
Godine 2015. dobila je tri Zlatna globusa, jedinu važnu nagradu koju dodeljuje struka, i to u godini posle „Breaking Bada“. „Afera“ je bila najbolja serija, Rut Vilson najbolja glumica, a najbolji glumac Spejsi, za lik Frenka Andervuda koji je takođe ona izmislila. Drugi je bio Dominik Vest.
Ovu seriju inače nisam ni planirao da gledam. Zbog naziva. Posle svega, to je jedna od mojih omiljenih serija. Pojednostavljeno, ona govori o prevari, i mene je toliko puta prevarila da bih joj na kraju sve oprostio.
Druga sezona je „Ana Karenjina“ na televiziji, novi žanr romana u pokretnim slikama, treća totalni pad, četvrta neverovatan povratak. Poslednja epizoda je čudo!
Mnogo važnih poruka video sam tek u bindžovanju. Na primer, da u razvijenom svetu niko više ne identifikuje najbliže kad preminu, to se radi sa slika.
I zašto je onda problem da usvojimo jednu tako humanu stvar?
U ovoj naizgled ljubavnoj drami niko nije odgovarao za svoje zločine. Ni Lokhardovi dok su dilovali kokain. Ni Helen i Alison koje su se izvukle za ubistvo. Samo je Noa platio za tuđe zločine, ali nikad i za svoj.
Plašio sam se teatralnog kraja u kojem bi se ćerka osvetila za ubistvo majke, pošto Benovo ubistvo, ili privođenje pravdi, ne bi prekinulo lanac trauma.
Prekinuo ga je oproštaj majci. Koji svi kad-tad moramo da odradimo.
Na kraju, imam osećaj da sam posle ove serije shvatio žene. Ili sam makar poverovao Noi kada govori Džouni kako je njena majka gledala svet otvorenih očiju.
To je možda i najveći ženski problem. Ali i jedino rešenje za sve nas… U seriji je to najbolje opisano na samom kraju sa Noom koji igra uz „The Whole of the Moon“ Fione Epl…
A meni je postalo jasno da od ove seljačke tuče u kafani mogu da nas sačuvaju jedino žene.
One koje gledaju svet otvorenih očiju…
Kolumna Veljka Lalića iz novog Nedeljnika koji na kioske dolazi u četvrtak 14. novembra i uz koji svi čitaoci na poklon dobijaju 50. jubilarno izdanje Njujork tajmsa na srpskom jeziku
