„Tijanin zakon“ i Zakon o krivičnom postupku: Sloboda posle smrti – Čitajte u Nedeljniku

Ma koliko paradoksalno zvučalo, uvođenjem doživotne kazne zatvora Srbija se sada izjednačava sa krivičnim zakonodavstvom razvijenih zemalja poput Nemačke, Francuske i Velike Britanije. U stvari, kada se pogleda mapa sveta označena zemljama koje imaju i nemaju doživotnu kaznu zatvora, zaključuje se da je Srbija bila među retkim državama koje takvu kaznenu politiku nisu imale. U Evropi, doživotnu kaznu nemaju samo Norveška, Španija, Portugalija, San Marino, Andora i države bivše SFRJ, izuzev Slovenije. U Africi nemaju samo Mozambik i Angola, a u Aziji jedino Mongolija. U Južnoj Americi je zakon, u kojem nema doživotne kazne, najrašireniji i smatra se da je to zbog uticaja Španije i Portugalije koje su tu kaznu izbacile još krajem 19. veka.

Najveća polemika oko ovog zakona vodi se upravo zbog doživotne kazne bez prava na uslovni otpust. Sama mogućnost da se jednoj kategoriji osuđenika dozvoljava mogućnost uslovnog otpusta, a drugima ne, dovoljno je zabrinjavajuća pre svega gledajući iz ugla pravnog načela po kojem kazna mora biti srazmerna zločinu.

Kao najčešći argument kojim bi se najsurovijim zločincima ukinulo pravo na uslovni otpust, izdvaja se mogućnost povrata i ponavljanja teških zločina. Preciznih podataka o tome nema, ali je policijska i sudska praksa pokazala da kod silovatelja postoji visok stepen rizika od ponavljanja krivičnog dela po izlasku na slobodu. Dovoljno je setiti se slučaja Marije Jovanović, osmogodišnje devojčice koju je 2010. godine u Starim Ledincima silovao i ubio komšija Mladen Ogulinac. Ogulinac je bio osuđivani pedofil.

Ovakvi zločini bude jake emocije i teško da bi se našao čovek koji može da ima razumevanja za zločine kojih smo imali i previše u bliskoj prošlosti. Kada bi se organizovao referendum za vraćanje smrtne kazne, nema dileme da bi na njemu ogromna većina glasala za takvo rešenje, ma koliko nehumano i nečovečno bilo. Uostalom, inicijativu za promenu Krivičnog zakonika potpisalo je 158.460 građana Srbije, i to za samo sedam dana.

Srbija je već pokušala da spreči najteža krivična dela usmerena protiv dece uvođenjem takozvanog „Marijinog zakona“. Po tom zakonu, pedofili, nakon što izdrže zatvorsku kaznu, dužni su da se javljaju policiji i povereniku svakog meseca, najkasnije do 15. u mesecu. Ukoliko to ne rade, poverenik obaveštava sud. Poslednji podaci pokazuju da u Srbiji postoji oko 100 registrovanih pedofila koji se nalaze na slobodi pod posebnim režimom koji za cilj ima da spreči ponavljanje zločina. Isti taj zakon propisuje da ne postoji mogućnost uslovnog otpusta za krivična dela protiv polnih sloboda maloletnih lica.

Sa druge strane, zakonskom rešenju o doživotnoj kazni bez uslovnog otpusta usprotivili su se Savet Evrope, ali i više od 100 profesora, tužilaca, advokata i nevladinih organizacija iz Srbije. Predstavnica Saveta Evrope Dunja Mijatović je podsetila da Evropska konvencija o ljudskim pravima zabranjuje mučenje, ponižavajuće i nečovečno postupanje i kažnjavanje. Peticija srpskih pravnika ukazala je na praksu Evropskog suda za ljudska prava po kojoj su države obavezne da razmotre uslovno puštanje na slobodu u roku od 25 godina od početka doživotne kazne.

Koliko je dakle humano držati čoveka, ma kakav on bio, u četiri zida, sa rešetkama umesto prozora, ostavljajući mu čitav život samo jednu nadu – smrt, centralno je pitanje rasprave.

Mnogi će se složiti da monstrumi ne zaslužuju human tretman, posebno ako se zna da oni sami nisu imali milost za svoje nevine žrtve, ali ovde postoji ipak druga dilema: da li država shvata kaznenu politiku kao osvetu? Da li smo rulja koja hoće linč? Ako jesmo, zašto onda jednostavno ne bismo osuđenika predali porodici žrtve, pa da oni rade s njim šta hoće, zapitaće se s pravom ugledni beogradski advokat, jedan od sagovornika Nedeljnika?

Ili bi država, ipak, trebalo da bude hladnokrvna?

U obrazloženju zakona, predlagač zakona, dakle Vlada Srbije navodi na neki način da je kazna doživotnog zatvora humanija od zatvorske kazne od 30 ili 40 godina. „Ukoliko osuđeni koji je izdržavao kaznu u trajanju od četrdeset godina bude pred kraj svog života pušten na slobodu, postavlja se pitanje šta on time dobija s obzirom na to da je po pravilu bez sredstava za život, u dubokoj starosti, sa prekinutim vezama sa porodicom i prijateljima i sl.“, tako obrazlaže vlada pitanje humanosti. Cinici su primetili da bi time dobili samo tu jednu malu sitnicu – slobodu.

CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA OD DANAS, 23. MAJA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO JE NA NOVINARNICI