U današnjem hiperpovezanom svetu, tišina i momenti mira postali su retke i dragocene vrednosti.
Od trenutka kada se probudimo do trenutka kada zatvorimo oči, većina nas je preplavljena lavinom notifikacija, upozorenja i beskrajnog skrolovanja na društvenim mrežama.
Više nije samo stvar pogodnosti ili noviteta – fiksacija na ekrane postala je navika, nužnost, pa čak i zavisnost, piše Time.
Ali, retko se zapitamo: po koju cenu?
Stalna angažovanost ne samo da nam oduzima vreme, već nas i lišava nečega mnogo važnijeg – mira.
Jedan od najpodmuklijih mitova je da multitasking čini osobu produktivnijom.
Tišina je jednako važna za mentalno, kao što su vitamini za fizičko zdravlje. Ova perspektiva je naročito upadljiva u današnjem frenetičnom, ekranima prepunom okruženju.
Ljudi brinu o tome šta jedu: da li je to organsko, bez GMO-a, vegansko, bez glutena, bez šećera, ili bez veštačkih boja. Zašto nisu tako pažljivi u pogledu onoga što unose kroz svoja (druga) čula?
Mentalni otpad koji unosimo verovatno je štetniji od povremenog uživanja u čizburgeru ili čokoladi. Ova lavina senzorne stimulacije zahteva od naše kognicije mnogo više nego što je ona sposobna da podnese.
Kao što telo ne može da proizvede esencijalne nutrijente i mora ih unositi iz spoljnog izvora hrane, tako su i umu potrebni esencijalni nutrijenti, među kojima je najvažnija tišina.
Trenuci tišine omogućavaju mozgu da se opusti, organizuje informacije koje je apsorbovao i obnovi iscrpljene kognitivne resurse.
Jedan od najpodmuklijih mitova je da multitasking čini osobu produktivnijom. Ovo se pokazalo kao netačno.
Istraživanja iznova dokazuju da multitasking smanjuje efikasnost, sposobnost koncentracije i kvalitet rada.
Pokušaj da se obavlja više zadataka istovremeno tera mozak da prebacuje pažnju sa jednog zadatka na drugi, što je jedno od najskupljih stvari, kada je reč o potrošnji energije.
Potrebna konstantna „povezanost“ drži nas daleko od iskustva restorativnih koristi od neaktivnosti, ili onoga što Holanđani nazivaju niksen.
Studije su pokazale da vreme provedeno u prirodi ne samo da smanjuje anksioznost i poboljšava raspoloženje, već poboljšava koncentraciju i pamćenje.
Postali smo toliko naviknuti na stimulaciju da nam trenuci neaktivnosti deluju kao prokockano vreme. U stvarnosti, to su trenuci kada mozak konsoliduje sećanja, rešava složene probleme i generiše kreativne uvide.
Jednostavne aktivnosti, poput gledanja u oblake, mogu pomoći; jer je dovoljno 30 sekundi da isključimo prekidač i odmorimo mozak.
Tišina, dakle, nije praznina, već plodno tlo u kojem možemo pronaći rešenja za probleme koji su nam izmicali u šumu buke. Kao što američki umetnik Leonard Koren sugeriše u svojoj knjizi Wabi-Sabi, tišina može biti „praznina puna mogućnosti“.
Ovo je doba preopterećenosti senzora. Ekrani stalno svetle, a okruženje zuji od ljudske buke. Neprestani napad senzacija opterećuje ograničene resurse pažnje našeg mozga, ostavljajući malo prostora za duboko razmišljanje, introspekciju ili kreativnost.
Postoji sve veće priznanje opasnosti od ovog preopterećenja. Čak i šetnja kroz šumu, praktika poznata u Japanu kao shinrin-yoku ili kupanje u šumi, pokazala je da smanjuje nivo stresa, snižava krvni pritisak i poboljšava kogniciju.
Izloženost prirodi, suptilnim zvucima, tišinom i ograničenom paletom boja, umiruje i mozak i telo.
Zeleni prostori i prirodni zvučni pejzaži nude olakšanje od prekomerne stimulacije svakodnevnog života.
Studije su pokazale da vreme provedeno u prirodi ne samo da smanjuje anksioznost i poboljšava raspoloženje, već poboljšava koncentraciju i pamćenje.
Prirodna okruženja omogućavaju mozgu da se oporavi od stalnog stresa modernog života, pa je dobro da se prošetamo.
Digitalni svet ostavlja malo prostora za tišinu. Bilo da smo na radnom mestu, kod kuće ili čak na odmoru, okruženi smo ekranima koji stalno zahtevaju našu pažnju.
Ljudski mozak nije dizajniran za ovakav angažman. Potrebni su nam trenuci pauze ne samo da bismo povratili ravnotežu, već i da bismo omogućili mozgu da funkcioniše najbolje što može.
Razmislite koliko često posegnete za telefonom čim imate nekoliko sekundi neaktivnosti. Bilo da stojite u redu, čekate prijatelja ili čak u sred razgovora, iskušenje da proverite svoj uređaj je ogromno. Ideja o jednostavnom sedenju u tišini postala je gotovo nezamisliva.
Ipak, tišinu treba dočekati kao esencijalnu nutrijent za um. Trenuci tišine omogućavaju mentalnu jasnoću, kreativnost i mir. Oni nam omogućavaju da slušamo svoje misli, razmišljamo o svojim iskustvima i povežemo se sa sobom na način koji je nemoguć u buci modernog života.
Uključivanje tišine u život ne zahteva drastične promene. Može biti jednostavno kao isključivanje notifikacija na sat vremena ili šetnja napolju bez telefona u ruci.
Mala dela isključenosti stvaraju prostor u kojem tišina može da procveta. Vremenom ćete možda shvatiti da ovi trenuci mira nisu samo osvežavajući, već i od vitalnog značaja za održavanje mentalnog i emocionalnog zdravlja.
U vremenu kada nas stalno podstiču da radimo više i budemo uvek povezani, namerno traženje tišine može delovati kao čin pobune.
Ali, to je akt samoodržanja. Tišina nam omogućava da se obnovimo i otkrijemo jasnoću koju moderan život često zaklanja.
Sledeći put kada budete posezali za svojim telefonom, odolite iskušenju.
Dozvolite sebi da sedite u tišini.
Vaš mozak (i vaše mentalno zdravlje) biće vam zahvalni.
