Škeljzen Malići govorio je za Nedeljnik o studentskoj pobuni, Beogradu osamdesetih, prvim demonstracijama na Kosovu, usponu Miloševića, o susretima sa Vučićem, o Ediju Rami i Aljbinu Kurtiju, o srpskom i albanskom nacionalizmu…
I o tome zašto regionu ne može da bude bolje dok se dva naroda ne dogovore
***
Kako ste videli Beograd tada i do osamdesetih godina?
Bilo je vreme velikog kulturnog otvaranja. Jugoslavija je imala više kulturnih centara, ne samo Beograd. Nije se prevodila samo marksistička literatura, već klasična i savremena filozofija i kultura. Pratio sam tada mnoge kulturne događaje, filmske festivale, pozorišta (Atelje 212, JDP, Stupica…). Za mene je jako važna institucija bio Studentski kulturni centar. Tamo sam izbliza pratio afirmaciju jugoslovenske konceptualne umetnosti. U SKC-u sam se upoznao sa Goranom Đorđevićem, po majci Didari on je Prizrenac kao i ja… A 1974. na Aprilskim susretima gostovao je slavni umetnik Jozef Bojs, a ja sam napisao kritički osvrt na njegovo predavanje u SKC-u. Goran mi je prišao i zamerio što Bojsa tumačim kao da je filozof, jer on je umetnik. Ja sam držao da su moje primedbe Bojsu i filozofski i umetnički relevantne.
Nedavno sam sa Sezginom Bojnikom, takođe Prizrencem, teoretičarem umetnosti koji živi na relaciji Finska–Kosovo, rekonstruisao ovu mini-raspravu od pre pola veka, povezujući je sa aktuelnom umetnošću na Kosovu, objavljena je u mojoj knjizi „Umetnost u rezistenciji: Devedesete“ (2022, na albanskom jeziku). Goran je ovih dana trebalo da bude u Prizrenu, nažalost nije bio u mogućnosti, ali je poslao nekoliko radova i eksperimentalni film sa portretima konceptualnih umetnika, koji nisu ranije prikazivani, deo su pratećih programa afirmisanog prizrenskog festivala „Dokufest“.
Da li se tada činilo da na vlast u Srbiji može doći političar tipa Miloševića?
Tada ga nije bilo na sceni, bio je aparatčik, ali je po karakteru bio veoma perspektivni kadar. Draža Marković, partijski lider Srbije iz sedamdesetih, priznao je kasnije, znao je dobro Slobu kao zeta, da se pribojavao njegovog radikalnog karaktera da će naštetiti Srbiji. Ispalo je da je Sloba bio kao upisan za vođu posle Tita. Tito je dugo bio stub sistema, a Sloba je prvi shvatio da ga više nema, te da nema ni sistema. Mada je najpre bio krenuo da obnovi boljševizam preko „antibirokratske revolucije“, i to u nevreme kada je i Sovjetski Savez već bio u kolapsu. Kada se komunizam urušio, Sloba je promenio kurs. Počeo je kao kritičar Memoranduma SANU a završio je kao izvršilac radova na projektu obnove Velike Srbije. Mihailo Marković je postao ideolog nove, amalgam SPS partije. Kosovska pobuna iz 1981. dala je gorivo ekstremnoj obnovi srpskog nacionalizma.
Moj otac mi je 1981, kada je postavljen za ministra unutrašnjih poslova Kosova u uslovima vanrednog stanja, priznao da su kosovsko i srpsko rukovodstvo u stalnim, veoma oštrim sukobima. On je kao ministar uspeo da za dve godine, uglavnom represivnim merama, zavede red, a vanredno stanje je ukinuto i uz pomoć saveznih instanci. O tadašnjim pritiscima iz Srbije, pet-šest godina pre nego što je Milošević došao na vlast, otac mi je jednom prilikom rekao: „Ovi sadašnji srpski ministri gori su od Rankovića!“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 05. SEPTEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
