Dušan Kovačević je bio potpuno u pravu kada je napisao dramu „Profesionalac“ o tome kako Udbin agent Luka Laban prati pisca-disidenta po kafanama i zapisuje njegove rasute misli. U našoj kafanskoj kulturi mnogo talenta je prosuto po kafanskim stolovima. Pisac ovih redova je verovatno jedan od prvih koji je objavio jedno takvo kafansko praćenje u srpskim medijima. Reč je o Branku Ćopiću. Kako je najznačajniji književni simbol revolucije dospeo „na mere“ Udbe?
Ćopić je 1950. godine objavio „Jeretičku priču“ u kojoj je ismejao luksuz i licemerje nove klase komunističkih funkcionera. Tito ga je lično napao zbog toga. Jedini drugi pisac koga je Tito napao po imenu bio je Dragoslav Mihailović. Dosije o danima neprestanog praćenja Branka Ćopića je dospeo u običnu građu Gradskog komiteta. Ćuruvija i Đorgović su bili prezadovoljni da ga objave u listu „Telegraf“ 1994. godine.
Dakle, Ćopića prate u nekim kritičnim trenucima, kao 1954. godine posle pada Milovana Đilasa. On kaže „Ja sam za Đida… ali Veselinovićevog“. Prepričavao je anegdote o tome kako je vređao nekog „udbovčića“. U materijalu se nalaze i svi Ćopićevi telefonski razgovori od 16. decembra 1954. godine. Osim telefonskih razgovora, koji su snimani, ostali podaci su verovatno dobijeni razgovorima sa svim Ćopićevim kafanskim poznanicima. Što ukazuje na dve stvari: na veliko trošenje resursa i vremena na kafanske priče, i na spremnost ljudi da potkazuju svoje prijatelje. Ćopića je naravno njegova ogromna slava zaštitila od pravog progona. Ali nisu svi bili te sreće. Niko nije upornije praćen i proganjan od bivših ibeovaca, pogotovo onih „nepopravljivih“.
Ceo tekst Predraga J. Markovića o Službi i njenim tajnama objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 23. juna
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
