To je pristojno i prihvatljivo: Zašto kažemo „da“ čak i onda kad to ne želimo

Od malih nogu učimo da je poslušnost dobra, a neposlušnost loša. Reći „da“ je pristojno i prihvatljivo, dok se „ne“ često smatra sebičnim. Ove lekcije nas oblikuju psihološki, socijalno, pa čak i neurološki.

Kada smo nagrađeni za poslušno ponašanje, naš mozak nas nagrađuje dopaminom, neurotransmiterom povezanim sa zadovoljstvom. Ponavljanje poslušnosti jača neuronske puteve povezane sa izgovaranjem reči „da.“

S druge strane, prkos—posebno kada je dočekan neodobrenjem—ne dobijaju takvu nagradu, što te puteve čini slabijima ili manje verovatnim da se razviju. Vremenom, poslušnost postaje podrazumevani odgovor.

Ovaj proces prati na kroz ceo život. U školi nas hvale za poslušnost i kažnjavaju za dovođenje autoriteta u pitanje. Na poslu je poslušnost ugrađena u profesionalne hijerarhije. Čak i u našim ličnim životima, studije pokazuju da oni koji su savesni ili imaju pristupačne dispozicije verovatnije pristaju na tuđe zahteve. Nije ni čudo što je reći „da“ lakše, sigurnije i čak očekivano—dok reći „ne“ može delovati kao plivanje protiv struje društvenog uslovljavanja, piše magazin TIME.

Istraživanja dosledno ističu kako nas taj pritisak na povinovanje oblikuje. U nizu eksperimenata stručnjaci su otkrili da ljudi često prihvataju loše savete, čak i kada su greške u savetima očigledne. U jednoj studiji, učesnici su birali između dve lutrije, od kojih je jedna bila očigledno inferiorna po vrednosti. Kada je savetnik ohrabrio učesnike da izaberu lošiju lutriju, stopa poslušnosti je često bila čak 85%. Zahtevi za poslušnošću stvorili su društvenu obavezu previše neugodnu da bi se odolelo. Međutim, kada su učesnici imali priliku da privatno preispitaju svoje izbore, stopa poslušnosti pala je na oko 50%—i dalje značajno visoka, ali jasan pokazatelj koliko fizičko prisustvo drugih pojačava pritisak da se povinujemo.

U drugom eksperimentu, sredovečni muškarac je prilazio jeputnicima na trajektu iz Connecticuta za Long Island, nudeći im 5 dolara ili šansu da igraju misterioznu lutriju (s prosečnom isplatom manjom od 5 dolara) u zamenu za popunjavanje ankete. Bez saveta, samo 8% učesnika je odabralo lutriju. Kada je muškarac preporučio lutriju, 20% je poslušalo. Alarmantno, kada je otkrio da će dobiti bonus ako izaberu lutriju—uvodeći očigledan sukob interesa—stopa poslušnosti je skočila na 42%. Uprkos tome što su priznali da je ovo otkriće smanjilo njihovo poverenje u muškarca, mnogi putnici su rekli da su se osećali neugodno odbijajući njegov predlog, bojeći se da će to implicirati da misle da je nepouzdan.

Ova nelagoda koju su osećali stručnjaci nazivaju „anksioznost insinuacije“, to je neprijatno emocionalno stanje koje nastaje kada se bojimo da će odbijanje nečijeg zahteva biti shvaćeno kao signal nepoverenja ili nepoštovanja.

Anksioznost insinuacije može objasniti zašto pacijenti ponekad pristaju na nepotrebne medicinske testove, ili zašto zaposleni prihvataju nerealne zahteve od svojih šefova. Sama pomisao na dovođenje u pitanje nečijeg stručnog znanja ili namera može nam biti toliko uznemirujuća da radije biramo poslušnost kako bismo izbegli neprijatnost impliciranog sumnje.

Potreba da izbegnemo insinuaciju nepoverenja proizlazi iz želje za održavanjem društvene harmonije, izbegavanjem sramote i „spašavanjem obraza“ osobi koja daje savete. Međutim, često potiskujemo sopstvene vrednosti i procene kako bismo udovoljili drugima.

Ljudi često kažu „da“ lošim savetima jer veruju da će ih to zaštititi od krivice ako stvari pođu po zlu. Međutim, suprotno je istini. Poslušnost ne oslobađa od žaljenja; pojačava ga. Kada ignorišemo sopstvenu bolju procenu, na kraju se osećamo odgovornijim za loše ishode, a ne manje.

Poslušnost i pristanak se često mešaju, ali su fundamentalno različiti. Poslušnost je reaktivna i spolja nametnuta, nametnuta sistemima ili autoritetima koji nam ostavljaju malo prostora da kažemo ne.

Pristanak, nasuprot tome, je promišljen—duboko promišljeni pristanak ili odbijanje ukorenjeno u sopstvenim vrednostima. Pristanak zahteva da bude prisutno pet elemenata: sposobnost, znanje, razumevanje, sloboda i autorizacija. Studije su pokazale da kada se ljudi osećaju preopterećeno, teško im je da obrađuju informacije na promišljen način, što otežava njihov pristanak.

Nepokornost se takođe često pogrešno shvata. Mnogi ljudi pretpostavljaju da mora biti glasna, agresivna ili konfrontirajuća. Ali kao i pristanak, prava nepokornost je promišljena i duboko lična. Nepokornost zahteva istih pet elemenata kao i pristanak kako bismo osigurali da možemo delovati u skladu s našim vrednostima. Ne radi se o pobuni radi pobune, već o usklađivanju—biranju postupaka koji odražavaju vaše vrednosti, čak i pod pritiskom.

Čak i kada prepoznajemo potrebu za nepokornošću, mnogi od nas nemaju alate da unutrašnju nelagodu prevedu u akciju. Nepokornost, kao i svaka druga veština, zahteva vežbu. Ali društvo nam retko daje prostor za njen razvoj. Bez vežbe, povlačimo se ka poslušnosti i nastavljamo da govorimo „da“ kada želimo reći „ne“. Razvijanje sposobnosti za nepokornost počinje prepoznavanjem nelagodnosti kao signala, pauziranjem da se razmisli o svojim vrednostima i preduzimanjem malih, promišljenih koraka ka akciji. Što više vežbamo, postajemo sigurniji u svoju sposobnost da uskladimo svoje postupke sa svojim principima.

Razumevanje psihologije poslušnosti prvi je korak ka povratku naše autonomije. Prepoznavanjem sila koje nas teraju da kažemo „da“ kada mislimo „ne“, možemo početi stvarati odnose, radna mesta i zajednice koje vrednuju autentičnost iznad neispitane poslušnosti.