Pisati o pisanju je kao kad baki tražim recept za kolače koje sprema preko trideset godina, kad je pitam koliko čega ide a ona samo slegne ramenima i kaže „Ja to od ruke“. Tako valjda i ja pišem, od ruke. Ali šta je ono što mi pokreće ruku, kao što baku pokreće miris svežih višanja ili gladna deca za trpezarijskim stolom? I šta me to plaši, kad ti testo ne naraste ili kad ga ostaviš u rerni, samo malo duže nego što je trebalo.
Plaši me što je pisac često, čast izuzecima, prilično sebičan. Kao da piše pisanja radi a ne za čitaoca. Normalne ljude je sramota da priznaju da su sebični ali pisac ne haje za to. Skroz mu je okej da je sebičan ako iz toga proistekne pesma ili roman.
Plaše me ta unapred postavljena očekivanja i nepisana pravila – glasovi koji šapuću praznim hodnicima kao zarobljeni duhovi: Pisac ne sme da koristi banalne prideve – lepo, divno, ružno, slatko. Ne sme da bude zainteresovan za teme koje nisu intelektualno angažovane ili izazovne.
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 20. APRILA ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NSTORE.RS
Tagovi
