Toliko godina posle „Oluje“ i dalje lebdi pitanje: „A da je prihvaćen plan Z-4…?“. Da li je moglo da bude drugačije?

Plan Zagreb 4 (Z-4) bila je mirovna inicijativa koju je u jesen 1994. pokrenuo američki ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt.

Ovim planom je predviđeno da Srbi u Hrvatskoj dobiju široku teritorijalnu autonomiju. Činile bi je oblasti Gline i Knina koje bi bile povezane koridorom preko Slunja.

Srpska oblast zvala bi se „Krajina“. Autonomija bi bila zagarantovana u oblasti školstva, kulture, energetske politike, turizma, trgovine, poreza i policije.

Međunarodne ugovore Krajina bi mogla da sklapa jedino uz odobrenje Zagreba, ali joj odobrenje ne bi bilo potrebno u slučaju sklapanja ugovora sa drugim srpskim državama ili entitetima.

Monetarna politika bila bi pod kontrolom Narodne banke Hrvatske, a Krajina bi imala pravo na korišćenje sopstvene valute. Krajiški novac bi imao paritet sa hrvatskom kunom i bio bi u ravnopravnoj upotrebi.

Specijalni ustavni sud bi bio sastavljen od dvoje sudija iz Krajine, dvoje iz Hrvatske i troje članova iz inostranstva koje bi imenovao predsednik Suda pravde EU.

Krajina bi morala da poštuje zakone Republike Hrvatske. Krajina bi imala pravo na korišćenje svoje zastave i grba. Prema ovoj zamisli, trebalo je da istočna Slavonija, Baranja i zapadni Srem budu vraćeni pod vlast Zagreba.

Takođe, više od 40% teritorije zapadnih delova RS Krajine – „ružičaste zone“ – ne bi ostalo u granicama srpske autonomije.

Predsednik Hrvatske Tuđman je odbio ovaj predlog. Dozvoljavao je uspostavljanje teritorijalne autonomije, bez oznaka državnosti, za kotare Knin i Glina i kulturnu autonomiju za Srbe u ostatku Hrvatske.

Ipak, hrvatske vlasti nisu u potpunosti odbacile plan, pa su 30. januara 1995. odgovorile da će on biti razmotren.

Rukovodstvo RSK je odbilo i da primi ovaj plan, čak i nakon posete trojice ambasadora Kninu 30. januara 1995. godine.

Početkom avgusta, neposredno pre operacije „Oluja“, krajiški premijer Milan Babić je u razgovoru sa američkim ambasadorom izrazio spremnost da prihvati plan Z-4. Tada je Srbima ponuđena mogućnost samo da se bezuslovno predaju.

Tokom prethodne dve decenije, nakon „Oluje“, agresije i rušenja Krajine, česte su bile primedbe u javnosti zato što nije bio prihvaćen plan Z-4.

Zaista, u odnosu na stanje u kom se srpski narod našao posle 1995, autonomija projektovana u Planu Z-4 čini se kao nedostižan ideal.

Treba međutim reći da su pred ostvarenjem tog plana stajale nekolike prepreke koje su svaka pojedinačno onemogućavale njegovu primenu.

Da je Plan Z-4 ponuđen srpskom narodu u Hrvatskoj uoči proglašenja nezavisnosti Hrvatske 1991. a pre krvoprolića koje je i podstakla pristrasna politika SAD i Nemačke, te da je od početka krize Srbima garantovana kulturna autonomija, verovatno ne bi došlo do rata, velika većina Srba ne bi bila prognana iz hrvatskih gradova i radikalizovana, a granice RS Krajine ne bi bile određene uz velike žrtve i gubitke.

U istoriji se nikada nije dogodilo da jedna država – koliko god bila mlada, nepriznata i slaba – sama odustane od 50% svoje teritorije i 60% svog stanovništva.

Krajina, kakva je projektovana Planom Z-4, prostirala bi se na oko 12,8% teritorije Republike Hrvatske. U njoj bi živelo svega oko 166.000 Srba.

U takvoj Krajini bili bi okupljeni najsiromašniji krajevi Hrvatske, budžet iz poreza bio bi i u miru verovatno za najmanje trećinu niži od onog koji je u ratu sama uspevala da sakupi RS Krajina. Reč je o svega 37 miliona maraka iz 1990. (što je manje od sadašnjeg budžeta grada Zenice u FBiH).

Čak i da je prihvatila autonomiju u okviru Hrvatske, Krajina bi se teško održala sama u političkom i privrednom okruženju.

Verovatno bi u uslovima visoke mobilizacije i konsenzualnog odbacivanja od strane hrvatske javnosti novouspostavljena Krajina vremenom bila razvlašćivana na sličan način, samo brže i uspešnije nego Republika Srpska.

Sredstvo razvlašćivanja bio bi Specijalni ustavni sud za Krajinu. Učešće birača iz Krajine u predstavničkim ustanovama Republike Hrvatske nikako ne bi garantovalo status Krajine.

Sa deset, odnosno devet poslanika u domovima Sabora, koliko bi do izbora imenovala predstavnička tela Krajine i najmanje jednim ministrom u vladi Hrvatske, Krajišnici bi bili uticajni i zaštićeni u meri u kojoj su to danas Srbi u privremenim ustanovama Kosova.

Prepreka funkcionisanju Republike Hrvatske i Krajine bila bi i uspostavljanje „samoupravne administracije“ u „oblastima drugog dela“.

Reč je o ostatku nekadašnje RSK, gde bi na kompaktnim teritorijama gde srpski narod čini većinu iznad 60% stanovništva, te zemljištu Krajine gde je hrvatsko stanovništvo prisutno u istoj meri, političke vlasti morale da obezbede većinu službenika i učitelje iz redova većinske nacije.

Izvesno je, mada zagovornici plana Z-4 danas to ne spominju, i da je autonomija za Krajinu bila vezana za rešenje budućeg ustavnog uređenja Bosne i Hercegovine.

SAD, Britanija i Nemačka svakako ne bi dozvolile održavanje Republike Srpske sa današnjim ovlašćenjima, a posebno ne u ovim granicama da je opstala nekakva Krajina.

Umesto Republike Srpske, očuvanje Krajine verovatno bi ostavilo mogućnost za postojanje jednog ili nekoliko teritorijalno nepovezanih srpskih kantona u BiH.

Nije čak izvesno ni da bi Krajina izbegla egzodus. Svakako da bi uspostavljanje samouprave na prostorima koja bi bila vraćena pod hrvatski suverenitet pratile zloupotrebe, pa možda i progon, kao što se i dogodilo u sarajevskim opštinama sa većinskim srpskim stanovništvom koje su pripale Federaciji BiH.

Nezadovoljstvo većine Srba bilo bi opasnost za mir i očuvanje Krajine predviđene planom Z-4, ali da li bi SR Jugoslavija mogla i želela da reaguje ukoliko bi hrvatska vojska i policija u vreme neke krize u Krajini ili agresije NATO iz 1999. brzom akcijom osvojila srpsku autonomiju?

Autonomna Krajina je dakle i u povoljnijim okolnostima imala male izglede da opstane tokom dužeg razdoblja.

Verovatnije je da bi je kombinacijom pritisaka, korumpiranja njenog vođstva, progona Srba u ostalim krajevima Hrvatske i manipulacijama povratka hrvatskih izbeglica iz Krajine, uz pomoć policijskih pa i vojnih pritisaka, vlade iz Zagreba u povoljnom trenutku zaposele i ukinule. Paradoksom istorije, moguće je da bi primenili istovetne mehanizme kojima je Milošević ograničio kosovsku i vojvođansku paradržavu, koje su pak u Hrvatskoj bile tako rado viđene i visoko cenjene.

Zamislimo, međutim, da je autonomna Krajina ipak opstala do našeg vremena. Siromašna i bez potpore srpskih kantona iz BiH (ili rascepkane i slabe Republike Srpske kakva je predviđena planom Kontakt grupe iz 1994. koji je upravo bio propao uoči Galbrajtove ponude), te Srbije koja bi je tokom razdoblja tranzicije i reformi zapostavila i svakako ne bi držala među prioritetima kakva je danas RS… Kako bi mogla stajati izolovana Krajina u Hrvatskoj u uslovima u kojima i posle pobede u ratu i prijema u EU i NATO tamo vladaju duboko nezadovoljstvo i frustracija?

Da li bi u državi kojoj je trebalo deset godina da podigne putokaz sa natpisom „Beograd“ iko primao krajiški novac? Uključivanje Hrvatske u EU postavilo bi pitanje njenog političkog sistema i funkcionalnosti.

Kao i u slučaju BiH, ustavni sud u kome većinu daju sudije iz EU tumačio bi sve sporove na štetu Krajine a po volji Berlina i Zagreba. U Krajini bi konačno na vlast došla generacija kojoj je baš kao i Svetozaru Pribićeviću i komunističkoj generaciji posle čistke iz 1950. „dosta Beograda“. Za Srbe u Hrvatskoj/Krajini „približavanje“ Zagrebu značilo je uvek pre svega asimilaciju.

A šta bi se dogodilo da je Krajina, radi nekih američkih ili nemačkih interesa, te uz pomoć Srbije, ipak dugoročno opstala?

Ko bi mogao da spreči Istru da i sama zatraži prava koja u centralizovanoj Hrvatskoj nema? Opstanak Krajine – možda i ne tako slavan kakvo je danas postojanje Republike Srpske – najverovatnije bi duboke podele u hrvatskom narodu vremenom pretvorio u antagonizam koji bi vodio u dugotrajan i težak bratoubilački, građanski rat.