Vojno su se sjedinjene Američke Države povukle sa severa Sirije, diplomatski su još uvek prisutne. Nakon razgovora sa potpredsednikom SAD Majkom Pensom turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je pristao na petodnevni prekid vatre. Doduše, kurdske snage imaju drugačiju predstavu o tome šta prekid vatre znači, ali on je utanačen na osnovu američke inicijative, piše Dojče vele.
Nije jasno da li će se prekid vatre poštovati. Isto tako nije jasno da li Bela kuća misiju potpredsednika posmatra kao uvod u novi angažman Vašingtona ili samo želi da izbegne utisak prebrzog povlačenja iz regiona. Sigurno je jedino da su Sjedinjene Američke Države svoj angažman do te mere redukovali da je to izazvalo lančanu reakciju koja je sa sobom donela novu konfiguraciju saveza i centara moći. Ni jedna zemlja u regionu ne pokazuje tako jaku volju kao Iran da iskoristi ukazanu šansu.
„Tramp svojim saveznicima neće dati ozbiljnu podršku“
Raketni napad na rafinerijska postrojenja Saudijske Arabije izveden je 14. Septembra. SAD i Saudijska Arabija optužile su Iran da stoji iza napada. Iran je to demantovao ali sumnje Vašingtona i Rijada su ostale.
Najstarije izraelske dnevne novine „Haarec“ donele su analizu u kojoj se kaže: „Iran je napao Saudijsku Arabiju ne samo zato što ima novu politiku ili novo oružje, već i zato jer vidi da Tramp svojim saveznicima neće dati ozbiljnu podršku“.
Labavljenje saudijsko-američkog vojnog savezništva je odavno nagovešteno. Izgleda da je Iran tačno predvideo da će se američka flota u Golfskom zalivu držati po strani. Teheran je vrlo dobro shvatio da je Saudijska Arabija dobrim delom izgubila naklonost američkog Kongresa zbog ubistva novinara Džamala Kašogija, kao i zbog rata u Jemenu.
Vašington nema koncept za Siriju
Iran pažljivo prati i slabosti amerikanaca u Siriji. Teheran smatra da je očigledno da Vašington nema koncept za Siriju i da su se prenapregli. Pod predsednikom Obamom je Vašington hteo da obori sa vlasti sirijskog predsednika Bašara al Asada. Istovremeno je hteo da pobedi „Islamsku državu“ i druge terorističke grupe. A kao daleki cilj je zacrtana makar početna demokratizacija Sirije.
Bela kuća je, međutim, previdela da je veliki broj džihadista bio u Asadovim zatvorima. Kada je Asadu zapretila opasnost od ustanka 2011. on je džihadiste pustio iz zatvora i tako prisilio SAD da se posvete borbi protiv njih.
Iran je postupio sasvim drugačije u odnosu na Sjedinjene Države. „Ako Rusija i Iran izgledaju kao pobednici, to je pre svega zbog toga jer su sledili veštu strategiju“, piše jedan analitičar u vašingtonskom časopisu „Forin polisi“ (Foreign Policy) i dodaje: „Rusija i Iran su od početka imali jasan, ograničen i sprovodiv cilj – da sačuvaju Asada na vlasti“.
Ograničenje je izgleda bilo razumno. Asad je još uvek na vlasti. A Rusija i Iran su prisutni u Siriji, ona se bez njih jedva može zamisliti. Prisutni su i kao poprilično vidljivi politički akteri u Asadovoj predsedničkoj palati.
I Damask odlučuje
Tamo se sluša njihova reč pri donošenju odluka koje imaju značajnog uticaja i na Evropu. Kako će se Asad odnostiti prema sirijskom stanovništvu? Ko će biti izložen pritisku, a ko ostavljen na miru? Kako će se ophoditi prema Kurdima koji su ga zamolili za zaštitu od Turske? Da li će imati obzira prema njima ili će zauzeti oštar kurs jer su godinama držali pod svojom kontrolom sever zemlje? Za stotine hiljada ljudi će od odgovora na ova pitanja zavisiti odluka da krenu put Evrope ili ne.
Doduše, Iran kao moćni pokrovitelj u Siriji bi bio samo uslovno poželjan. S druge strane, Teheran je pokretačka snaga demonizacije Izraela, a na tom polju bi uskoro mogao da se aktivira i Asad. Propagiranje mržnje prema jevrejskoj državi pokazalo se kao decenijski, pouzdani instrument homogenizacije sopstvenih redova.
Poziv na dijalog
Na osnovu vojne snage Iran može sebi da priušti miroljubiv odnos prema svojim komšijama:
„Želimo da budemo prijatelji sa svim zemljama regiona“, izjavio je iranski ministar za naftu Bijan Zangane pre nekoliko dana i dodao: „Naš neprijatelj se nalazi van Bliskog istoka“.
Pri tome je mislio na SAD. Doduše, mali broj arapskih država bi mogao preuzeti tako ekstreman stav. Ali neke od njih su u poslednjih nekoliko meseci i nedelja možda intenzivnije razmišljale o tome da li će njihovi delom dobri odnosi sa Amerikom i ubuduće biti takvi.
Ako rezultat tog preispitivanja bude takav da odnosi sa SAD neće biti kao do sada ili će biti samo delimično takvi, onda bi te zemlje mogle da se preorijentišu. Iran bi u tom slučaju stajao na raspolaganju kao partner spreman da ga oslove.
Tagovi
