Američka demokratija je preživela Donalda Trampa. Ovako je svoj prvi tekst nakon proglašenja pobede Džoa Bajdena započeo David Remnik, urednik čuvenog Njujorkera. Bajden je pobedio Trampa, a da li će uspeti da pobedi trampizam?
Od 20. januara Tramp više neće biti predsednik, ali njegov duh – neponovljiva mešavina populizma, cinizma, narcisizma, homofobije i izolacionizma – lutaće ne samo hodnicima Bele kuće već širom prostrane Amerike. „Kao da smo upravo izvršili čin egzorcizma“, napisao je u svom prvom emotivnom tvitu od kada ga pratim profesor Fransis Fukujama. Naravno, on vrlo dobro zna da će ritual isterivanja duhova trajati dugo, možda i duže od četiri godine koliko je Tramp vladao Amerikom.
Bajden je osvojio pet miliona glasova više od Trampa. Dakle, Tramp je izgubio izbore i to je činjenica, bez obzira na sve što će se narednih dana i nedelja čuti iz usta pobesnelog stanara Bele kuće kome u januaru ističe zakup. Tramp je tek četvrti predsednik za poslednjih sto godina koji nije uspeo da osvoji reizbor za drugi mandat, a drugi predsednik tokom čitave istorije izbora koji je dva puta dobio manje popularnih glasova od svog protivkandidata, uključujući i onog koga je pobedio.
Ono što međutim čak ni u zanosu slavlja ne smemo zaboraviti, to je da je Tramp na ovim izborima osvojio 71 milion glasova, skoro osam miliona više nego 2016, kao i 48% popularnih glasova (u odnosu na 46,1% 2016), što znači da je ne samo zadržao već i povećao svoje biračko telo uprkos četiri godine ispunjene skandalima, neistinama, impičmentom i u završnici eksplozijom koronavirusa koji je do sada odneo skoro 250.000 života.
Kamala Haris će u procesu lečenja američkog društva igrati značajniju ulogu od bilo kog potpredsednika do danas
U pokušaju da racionalizuju svoju dramatično pogrešnu procenu na prethodnim izborima, analitičari su ponavljali kako je Tramp privukao glasače time što nije bio političar i što je predstavljao nešto novo za šta su se uhvatili milioni neškolovanih Amerikanaca, zaboravljenih od vašingtonskih elita, umornih od besa i razočaranja u „američki san“. Na putu ka pobedi te 2016, slažu se danas i demokrate i republikanci, pomogla mu je i Hilari Klinton, valjda najnevoljeniji kandidat u istoriji Demokratske stranke.
Ali šta se sada dogodilo? Zbog čega je danas za Trampa koga su upoznali spolja i iznutra glasalo više Amerikanaca nego 2016. kada je ne trepnuvši izjavio: „Mogu da upucam čoveka nasred Pete avenije i neću izgubiti nijedan glas!“ Od tada do danas imali smo brojne prilike da se uverimo da je to zaista i mislio. Da li je moguće da je nakon svega gotovo pola Amerike glasalo za njega? Da li je Amerika toliko duboko bolesna? I najvažnije, hoće li Bajden sa Kamalom Haris imati snage da izleči ovu ogromnu zemlju u kojoj polovina njenih građana mrzi drugu polovinu?
Ipak, Tramp nije uzrok sveg zla, kako mu se danas često spočitava. On je posledica višedecenijskih procesa koji su sistemski i sistematski podrivali temelje američkih vrednosti. Tramp je samo pročitao rukopis ispisan krupnim slovima na zidu od koga su demokrate nerazumno okretale glavu tvrdoglavo poričući ono što je ostatku sveta već dugo bilo očigledno – da je Amerika duboko podeljeno društvo po mnogim šavovima, ali pre svega rasnim.
Od dana ulaska u Belu kuću Tramp je sa preciznošću neurohirurga parao načeto vezivno tkivo američke demokratije, udaljavajući ljude jedne od drugih, terajući ih u suprotstavljene tabore, raspaljujući u njima najgore osobine. Tramp je uspeo da duboko uzdrma temelje demokratije tokom svog mandata. On je ogolio njenu ranjivost, ali i pokazao njenu snagu, kaže Farid Zakarija. Sada je na Bajdenu i Kamali da započnu proces lečenja.
Bajden ozbiljno shvata i uvažava mišljenje lidera drugih zemalja. On želi da ih čuje i razume njihova glasačka tela koja od njih očekuju da zauzmu pozicije koje zauzimaju. To je ogromna razlika u odnosu na način na koji mnogi američki zvaničnici pristupaju spoljnoj politici kada kažu: „Vi treba da uradite to i to, jer je to istorijski tok stvari ili je to u našem trenutnom interesu“
Razlika u karakterima dvaju kandidata postala je najevidentnija u finišu kampanje. Reč saosećanje ne postoji u jeziku Donalda Trampa. S druge strane, bol i nesreća utkani su u krvotok Džoa Bajdena. U velikim životnim dramama izgubio je dvoje dece i suprugu. Zbog toga je u svom pobedničkom govoru više puta pomenuo lečenje Amerike i pozvao sve Amerikance da zajedno sa njim budu deo tog procesa.
Prva žena potpredsednik, prva obojena žena potpredsednik, prva žena potpredsednik azijskog porekla… teško je nabrojati sve u čemu je lepa i hrabra Kamala Haris prva u istoriji američkih izbora. Ono što je već sada jasno, a posebno nakon njenog pobedničkog govora, jeste da će u ovom procesu lečenja američkog društva igrati značajniju ulogu od bilo kog potpredsednika do danas. Kamala Haris, pravnica po obrazovanju, prva žena senator iz Kalifornije, predstavlja foto-robot vizije multikulturalnog društva koju Amerika danas želi da pošalje u svet, ali pre svega svojim građanima Amerikancima, uključujući i onu polovinu koja na ovim izborima nije glasala za pobednički par.
Kamalin izbor je posebno značajan jer postoji realan rizik da predsednik Bajden, koji će na kraju prvog mandata imati 82 godine, neće učestvovati u trci za drugi mandat. U tom slučaju, Kamala Haris će najverovatnije biti kandidat Demokratske partije za prvu ženu predsednika Amerike. A ko će biti njen protivkandidat sa republikanske strane? Možda niko drugi nego – Donald Tramp!
U međuvremenu većina evropskih lidera poslala je iskrene čestitke budućem predsedniku ne krijući radost i entuzijazam da odmah udruženim snagama krenu u obnavljanje pokidanog savezništva, reparaciju poverenja i oživljavanje duha evro-atlantskog partnerstva. Pred njima je veliki posao, koji neće biti bez turbulencija, ali već sada se vidi da postoji spremnost, čak nestrpljenje.
I za kraj nekoliko reči o budućnosti odnosa Amerike prema Srbiji. U smislu spoljne politike, izbor između impulsivnog i samoživog Trampa i pristojnog Bajdena ne podrazumeva izbor između različitih politika, već fundamentalno drugačiji odnos prema spoljnoj politici. Po rečima jednog američkog diplomate koji je imao prilike da sarađuje s Bajdenom, ono što je svojstveno njegovom pristupu spoljnoj politici jeste da on ozbiljno shvata i uvažava mišljenje lidera drugih zemalja. On želi da ih čuje i razume njihova glasačka tela koja od njih očekuju da zauzmu pozicije koje zauzimaju. To je ogromna razlika u odnosu na način na koji mnogi američki zvaničnici pristupaju spoljnoj politici kada kažu: „Vi treba da uradite to i to, jer je to istorijski tok stvari ili je to u našem trenutnom interesu.“
U smislu spoljne politike, izbor između impulsivnog i samoživog Trampa i pristojnog Bajdena ne podrazumeva izbor između različitih politika, već fundamentalno drugačiji odnos prema spoljnoj politici. Za Trampa je spoljna politika predstavljala nastavak unutrašnje politike, često njenu kolateralnu štetu. Na našu veliku sreću Srbija je u ovom pristupu dobro prošla
Za Trampa je spoljna politika predstavljala nastavak unutrašnje politike, često njenu kolateralnu štetu. Na našu veliku sreću Srbija je u ovom pristupu dobro prošla, a tu pre svega mislim na otvaranje kancelarije Američke razvojne korporacije (DFC) na Balkanu i dolazak Džona Jovanovića na njeno čelo.
I mada niko odgovoran u ovom trenutku ne može da predvidi kako će izgledati Bajdenova politika na Balkanu, ne vidim nijedan razlog zbog koga bi njegova administracija želela da ovaj obostrano koristan poduhvat zaustavi. Za imidž Amerike fokus na investicije i pomirenje kroz regionalno povezivanje je pun pogodak koji vodi željenoj stabilnosti na Balkanu. Zato očekujem da će u narednom periodu, u sklopu rehabilitacije duboko načetog američko-evropskog partnerstva, aktivnosti DFC-a biti u potpunosti usklađene sa projektima Evropske unije.
Za Srbiju, jačanje njene ekonomije kroz regionalnu saradnju i investicije potpomognute lepezom kreativnih finansijskih instrumenata koje sa sobom donosi DFC, danas su značajniji nego ikada do sada.
Zato želim da verujem da će zdrav razum prevagnuti kod donošenja budućih odluka nove garniture, barem što se tiče Balkana. Iz istog razloga, ne strahujem previše da će se obistiniti prognoze analitičara koji kažu da će Bajden nastaviti tamo gde je stao i da će se američka politika prema Srbiji i Kosovu vratiti na pozicije od pre 20 godina. Amerika se promenila, ali i ceo svet i Bajden to zna, baš kao i njegov spoljnopolitički tim koji će, verujem, uključiti značajan broj pripadnika nove generacije političara spremne da krene u susret tim promenama. Za početak, kao što reče jedan dobar poznavalac prilika iz onog vremena: „Lako je bilo voleti Kosovo, kad je Srbija imala Slobu.“
„Sutra ujutru probudićemo se u post-Tramp eri!“, oduševljeno je uzviknuo jedan iskusni diplomata nakon objavljivanja vesti da je Bajden osvojio 273 elektorska glasa. Nisam sigurna da je zaista mislio na naredno jutro. Ali vera da će se to buđenje u doglednoj budućnosti dogoditi, vraća nadu i veru milionima ljudi u Americi i van nje.
***
Tekst je originalno objavljen u aktuelnom Nedeljniku
Tagovi
