Trampovo klatno: Američki predsednik nema rešenje ni za jednu od dve krize

Mislim da bi za nas bilo bolje da predsednik Tramp ponovo pobedi u novembru. Ne pada mi na pamet da se pravdam što podržavam sociopatu, nego je počeo ozbiljno da me muči strah da se to neće desiti.

Znam da je 45. američki predsednik živi dokaz da je u politici sve, ali zaista sve moguće. I da se odmah razumemo, ne plaše mene američka istraživanja javnog mnjenja, koja su pre četiri godine ionako sva bila pogrešna, a sada pokazuju da će da pobedi Džo Bajden, još ubedljivije nego što su 2016. pokazivala da će da pobedi Hilari Klinton.

Nešto drugo me muči. Ameriku drmaju dve krize, prva koju je izazvala pandemija i druga koju je izazvalo ubistvo Džordža Flojda. Tramp nema rešenje ni za jednu ni za drugu.

Nije se ni moglo očekivati da kandidat koji je u Belu kuću ušao zahvaljujući tome što pola Amerike mrzi onu drugu polovinu, odjednom postane pomiritelj crnaca i belaca. To ni Baraku Obami nije uspelo. Kao što se nije moglo očekivati da Tramp oštro osudi brutalnost američke policije, kad vojska i policija čine tvrdo jezgro njegovog biračkog tela.

Hvale vredna borba za rasnu pravdu i jednakost počela je da poprima obeležja kineske kulturne revolucije

Ali kada je pandemija u pitanju, greške su mu bile neiznuđene. Frenklin Ruzvelt je posle Perl Harbora bio još jači, kao i Džordž Buš posle 11. septembra. Nacija je proletos bila žedna lidera, a lider nije umeo da vodi. Nije Tramp kriv što je korona opustošila privredu i ostavila ga bez finansijskih uspeha na kojim je do tada zasnivao kampanju, ali koga drugog do njega da krivimo što je najjača i najbogatija zemlja sveta načinila toliko grešaka i izgubila tako mnogo života? Što nije bila najbolja na svetu protiv korone? Sam je Tramp u startu objavio rat nevidljivom neprijatelju. Po meni, do novembra je premalo ostalo vremena da preokrene priču i predstavi se kao pobednik u tom ratu. Kako to da se pola planete uspešnije od Amerikanaca borilo protiv virusa? Tolike kolateralne žrtve rata Amerikancima su prihvatljive samo kad su druge nacionalnosti. Koliko je Amerikanaca izgubilo svako poverenje u njega?

Čemu se onda uopšte još nadam?

Amerikanci to zovu backlash. Kao i kod nas, u Americi bukti hladni građanski rat koji se ovog proleća i fizički preneo na ulice najvećih gradova, preteći da preraste u pravi rat. Pretpostavljam da su ti prizori uplašili neku, moguće tihu većinu, koja je sebi rekla: Robovlasništvo jeste mrlja na našoj savesti, ali ne slažem se da zbog toga treba porušiti sve statue Džordža Vašingtona, ipak je on pobednik američkog rata za nezavisnost. Nisam ni za to da se odreknemo Tomasa Džefersona: jeste imao robove, ali ipak je napisao prvu verziju Deklaracije o nezavisnosti. Ne sviđa mi se kada progresivna novinarka Si-En-Ena sa vidnim neodobravanjem najavi Trampovu posetu znamenitoj planini na kojoj su za večnost uklesana lica četiri istorijska američka lidera, Džordža Vašingtona, Tomasa Džefersona, Abrahama Linkolna i Teodora Ruzvelta: „Predsednik Tramp ide na Rašmor, gde će stajati ispred spomenika dvojici robovlasnika i na zemljištu otetom od prastanovnika Amerike.“

Izraz se može prevesti kao povratni udar. Hvale vredna borba američkih liberala za rasnu pravdu i jednakost počela je da poprima oblik kineske kulturne revolucije: u zemlji koja ne poznaje državnu cenzuru rasplamsala se privatna cenzura, u kojoj padaju uredničke i profesorske glave koje se zamere tviter rulji. „Njujork tajms“ u realnom vremenu menja naslove sa prve strane ako izazovu baš veliki bes na društvenim mrežama. Pet stotina lingvista zatražilo je ovih dana da se vodeći američki javni intelektualac i harvardski profesor Stiven Pinker skine sa neke prestižne liste jer su mu našli tvit u kom kaže nešto što nije u skladu sa najnovijom kulturnom ortodoksijom. „Samo sam jedno ime prepoznao među potpisnicima“, nije ustuknuo Pinker. Smejala sam se munjevitoj reakciji Pinkerovog kolege sa Univerziteta Jejl („Ovo je indirektni ad hominem napad!“), ali samo dok nisam shvatila da je čovek ozbiljan.

Strah se uvukao u novinare koji misle drugačije od kolega na ispravnom antirasističkom kursu. I sve se mislim, možda će štampa opet da izabere Trampa za predsednika? Možda će ih mržnja kojom ga progone ponovo oslepiti? Možda će toliko da preteraju da će klatno da se zanjiše u suprotnom pravcu? Konzervativna kolumnistkinja „Vašington posta“ već tvrdi da su Trampovi glasači svi redom u stvari rasisti. Možda će dovoljno tih „rasista“ biti dovoljno uvređeno da opet glasa za Trampa? Nije nemoguće. U anketama se mnogi ispitanici brinu da su njihove komšije prikriveni Trampovi birači koji su se pritajili i ćutaće do novembra. Novinari rutinski sto puta na dan proglašavaju Trampa za ordinarnog lažova, ali im redovno promiče da je redak političar koji je do izbora na vlast krenuo, jedno po jedno, da ispunjava obećanja data biračima.

Možda ima birača kojim je i to važno?

***

*KOLUMNA LJILJANE SMAJLOVIĆ IZ AKTUELNOG LETNJEG DVOBROJA NEDELJNIKA.

NOVI BROJ NEDELJNIKA ĆE NA KIOSCIMA BITI OD 6. AVGUSTA.