Piše Savo Pilipović, predsednik udruženja pacijenata Srbije
Zašto smo u evropskom vrhu po smrtnosti od malignih i kardiovaskularnih bolesti, od kojih ljudi inače najviše umiru? Razloga je mnogo, od toga da smo siromašno društvo sa visokim stepenom korupcije, preko tradicionalnog straha od lekara, do činjenice da nemamo inovativne lekove koji dramatično menjaju tok bolesti, nabolje. Mislim, pomažu da se čovek izleči ili preživi mnogo duže i/ili kvalitetnije nego da tih lekova nema. Reći će neko, pa dobro, Pilipoviću, jesi li napisao da smo siromašni, odakle nam pare za te skupe lekove? Nismo baš toliko siromašni, platili smo 600 miliona evra za prenose Premier lige, kupujemo francuske avione koji su nekoliko puta skuplji, planiramo izgradnju nacionalnog stadiona, pri tome smo izgradili stadione u Leskovcu, Zaječaru i Loznici, na kojima niko ne trči za loptom, o EXPO-u da ne govorim. Para, dakle, ima. Para je prošle jeseni bilo za operacije kolena, kukova i katarakte, kada je predsednik prvi put čuo za taj problem.
Valja biti pošten i reći da je prethodnih godina bilo kupovine novih inovativnih lekova, ali ne živi se od stare slave. Imali smo veoma uspešnu i korektnu saradnju sa direktorkom RFZO-a, profesorkom Sanjom Radojević Škodrić, koja je rezultirala time da smo u prethodnih pet godina imali tri nove liste inovativnih lekova. Mnogo ili malo, zavisi od toga da li čašu gledate kao polupunu ili polupraznu. I da li vam ti lekovi trebaju ili o njima razmišljate isključivo teorijski. Neki ljudi u Srbiji danas umiru ili gube vid zato što prošle godine nije bilo obećane liste lekova, kao što bih i ja odavno preminuo da nisam imao sreće da me uvrste u kliničku studiju u Nemačkoj pre više od deset godina. Imam veliko razumevanje za muke sa kojima žive ljudi koji godinama u bolovima čekaju na operaciju kolena, ali oni žive. Neki pacijenti ne žive, ni u bolovima ni bez njih. I njih je, nažalost, mnogo.
Pre 13 godina dijagnostikovan mi je melanom. Bio sam u šoku, pokušao sam da nastavim život kao da mi se ništa nije desilo, išao sam na suđenja i zastupao klijente u zavojima, bukvalno. Sećam se, jednom sam ušao kod sutkinje koju sam dobro poznavao u bivšem Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, u kome sam bio pripravnik, sa kačketom na glavi. Odelo, kravata i kačket. I sutkinja je, prirodno, reagovala tako što me je zamolila da skinem kačket, što sam ja i učinio. Ne zna se kome je bilo više neprijatno, njoj ili meni. Radi se o finoj i pristojnoj ženi i, kada je shvatila šta mi se dešava, veoma brzo je završila ono zbog čega sam došao kod nje. I danas mi se izvinjava kad me vidi. Nažalost, morao sam da prekinem bavljenje advokaturom, penzionisao sam se u trenutku kada se činilo da neću preživeti, početkom 2014. godine.
Na moju sreću, profesorka Lidija Kandolf, velika doktorka i veliki čovek, poslala me je u Tibingen kao i veliki broj naših pacijenata. Sećam se kao danas, kada sam dobio nalaz u kome piše da imam sedam metastaza na unutrašnjim organima i koštanom sistemu, otišao sam da se pozdravim sa njom i zahvalim joj na svemu što je učinila za mene. I kaže ona, da odem u Tibingen, ima neka klinička studija, novi lekovi. Što bi rekao Đole Balašević: „tad još nisam ništa znao“… Kažem ja doktorki Lidiji da bih išao u Barselonu da uživo gledam Mesija, Ćavija, Inijestu, Pujola, Pikea… Lidija ne prati fudbal i nije baš dobro znala ko su ti loptaši ali me je nekako ubedila da odem u Baden Virtemberg i primim tu inovativnu terapiju. Nekoliko meseci kasnije, bolest je nestala a nestale su i potkožne metastaze na mom vratu. Često sam kasnije govorio i pisao kako sam jedan od retkih Zemljana koji je video kako se tumor povlači.
Godinu dana kasnije, bolest se vratila. Opet operacija, opet strah od smrti, opet sam gledao svog sina koji još nije imao deset godina sa suzom u oku. Na sreću, vratio sam se u Nemačku i uključili su me u drugu kliničku studiju, sa „još novijim“ lekovima. Ovog proleća obeležavam deset godina života bez metastaza, isto toliko godina rada Udruženja pacijenata obolelih od melanoma i pet godina rada Udruženja pacijenata Srbije. Zahvaljujući velikoj pomoći profesorke Lidije Kandolf i njenih kolega sa Vojnomedicinske akademije, ali i velikog broja drugih doktora i zdravstvenih radnika koji su se kasnije priključili, mi danas imamo šest od sedam lekova za lečenje metastatskog melanoma i lekove za lečenje melanoma u trećem stadijumu, takozvanu adjuvantnu terapiju. Imamo i krovno udruženje pacijenata u čijem radu učestvuje više od 20 udruženja. Sa ponosom ističem da su tu neka od najvećih i najuzvišenijih imena naše male zajednice, pred kojima čovek bukvalno mora da stoji mirno.
Kada svarimo prvomajski roštilj, pokrenućemo kampanju za nabavku novih inovativnih lekova. Neće biti lako, teška su vremena, para ponekad ima, ponekad nema, volje takođe, ali ovog puta smo spremni da idemo do kraja i da pozovemo pacijente da izađu na ulicu i traže svoja prava, to jest svoje lekove.
