Pipkanje, podrška seksualnom napasniku, priča o ogradi na granici s Meksikom: Gde je sve grešio Džo Bajden (i zašto je i dalje najpopularniji kandidat demokrata)

Sve što je Džo Bajden u Ajovi rekao o Donaldu Trampu – a Ajova je po običaju prva država koja se izjašnjava o budućem kandidatu demokrata za Belu kuću – ostalo je u senci njegovog smelog obećanja da će, ukoliko bude bio izabran za predsednika na izborima sledeće godine, Amerikanci „pronaći lek za rak“.

Glavni favorit, po prvim istraživanjima javnog mnjenja, Džo Bajden po većini važnih pitanja ulazi u kategoriju konzervativnih političara, mada on nosi i etiketu gubitnika budući da je već dva puta poražen u trci za nominaciju demokrata: od Dukakisa 1988. godine i od Obame dvadeset godina kasnije.

Ima mnogo razloga da se veruje da će Bajden biti dobar kandidat. Neobično je pun radosti za jednog političara i vrlo se lako dopada ljudima. On je iskusan spoljnopolitički vuk koji ima odnose sa svim liderima sveta. Predstavlja i staromodni ideal sarađivanja između partija, održava veze sa Mekejnom, ali i sa Mičom Mekonelom, Lindzijem Grejemom, Džonom Kasičem i Robom Portanom. Njega je nemoguće potkupiti, on je samo javni službenik koji radi za svoju platu.

Takođe, Bajdenov imidž odlučnog klinca iz radničke porodice iz Skrentona u Pensilvaniji, izgleda kao dovoljno jak argument u vreme kad su u bivšim čeličnim gradovima poput Džonstauna depresivni birači uz Trampa.

Ali, ako je Džozef Robinet Bajden Junior nešto naučio iz njegove propale predsedničke kampanje iz 1988. i 2008, to je da dobre nedelje prate loše, i da onda kad izgleda da sve ide po planu, na kraju kampanje će krenuti po zlu.

Na stranačkim izborima moraće da se suoči sa mladim licima koji nude nove, odvažne ideje. Njegovi gafovi možda neće biti važni u post-Tramp eri, ali na demokratskim izborima, činjenica sa Bajden uvek nekako završi na fotografiji u na kojoj mu bajkerka sedi u krilu, ili na kojoj masira ženu, dok njen suprug – državni sekretar odbrane – polaže zakletvu može da utiče u eri #MeToo pokreta.

Takođe njegov politički stil – nuđenje maslinove grane republikancima, tvrdnje da demokrate treba da sarađuju sa Trampom, traženje kompromisa na prijateljskom ručku sa protivnikom – možda ne bude ono što ljuti liberali žele u 2020. godini.

Mnogo više od „pipkanja“ saradnica i saradnika za Džoa Bajdena bi moglo da bude problematično to što je podržao kontroverzne zakone koji nikako ne mogu da se uklope u novu orijentaciju Demokratske partije. Deo problematične prošlosti bivšeg potpredsednika je i njegova podrška Klarensu Tomasu, sudiji koji je izabran u Vrhovni sud SAD i pored toga što je seksualno uznemiravao svoje saradnice, među kojima je bila i Anita Hil, advokat afroameričkog porekla, koja je svedočila protiv Tomasa.

Džo Bajden je znao da će Anita Hil biti problem za njega. Zato je pre dva meseca, dok se pripremao da saopšti kandidaturu, preko posrednika zakazao telefonski poziv s mišlju da će uspeti da se iskupi Hilovoj. Ipak, razgovor nije tekao onako kako se dobri, stari Džo nadao.

Njegov tim je naveo da je Bajden sa Hilovom „podelio žaljenje zbog onoga što je ona pretrpela“ pre 28 godina, a Anita Hil rekla je da je nakon Bajdenovog poziva bila duboko nezadovoljna. Ona je odbila da Bajdenove reči prihvati kao izvinjenje i navela da nije uspeo da je uveri da je u potpunosti preuzeo odgovornost za svoje ponašanje koje je nanelo štetu ne samo njoj, već svim drugim žrtvama seksualnog uznemiravanja i rodno zasnovanog nasilja.

Anita Hil, takođe, ima jednu zanimljivu tezu: Džo Bajden je „pripremio teren“ za imenovanje sudije Vrhovnog suda Breta Kavana koji je, baš kao i Klarens Tomas, bio optužen za seksualno napastvovanje.

Hilova se u međuvremenu odobrovoljila te je pre neki dan svejedno je rekla da bi „mogla da glasa“ za Bajdena ukoliko on bude bio kandidat demokrata na predsedničkim izborima, a istakla je i da ne smatra da je bilo šta što je o njemu rekla na bilo koji način nanelo štetu njegovoj reputaciji i kampanji.

Čak i da prenebregnemo Anitu Hil, dok se u Americi rasplamsava rasprava o zabrani abortusa – naročito pošto je nekoliko država na čelu sa Alabamom usvojilo predloge zakona o zabrani prekida trudnoće čak i u slučajevima silovanja ili incesta sa ciljem da se uzdrma odluka Vrhovnog suda u slučaju Rou protiv Vejda iz 1973. godine kada je abortus legalizovan u svim saveznim držvama – oni koji sumnjaju u progresivnost ujka Džoa nisu propustili priliku da podsete da je Bajden četiri decenije podržavao Hajdov amandman koji zabranjuje da se dolari prikupljeni od poreza katolika koriste za plaćanje onoga što katolici vide kao ubijanje nevinog nerođenog deteta.

„Moja religija određuje ko sam ja. A ja sam bio posvećeni katolik tokom čitavog svog života“, rekao je Bajden 2012. godine. „Prihvatam stav svoje crkve o abortusu kao doktrinu. Život počinje od začeća, ali odbijam da to namećem drugima.“

Džo se, nedavno, ipak predomislio. On se sada zalaže za ukidanje Hajdovog amandmana. Bajdena spotiče – ne zato što ima godina koliko ima – digitalna kultura jer mu neće dozvoliti da igra na političku amneziju.

Na internetu je procurio snimak iz 2006. godine na kojem Bajden govori da podržava presudu u slučaju Rou protiv Vejda, ali da abortus nije „izbor i pravo“, već „tragedija“, te da bi trebalo dobro razmisliti o načinu kako „ograničiti broj abortusa“. Ne bi valjalo ni da Bajden sada uđe u kampanju izvinjavanja, ali je činjenica da je makar deklarativno promenio stavove koji su u skladu sa današnjim američkim vrednostima (šta god to danas značilo) ili makar sa uverenjima svoje ciljne biračke grupe.

Oni koji nisu sigurni treba li verovati Bajdenu, ali i njegovi protivnici, po svoj prilici neće smetnuti s uma ni njegov odličan odnos sa senatorom Stromom Turmondom, jednim od najgorih segregacionista u novijoj američkoj istoriji, kojem je Bajden čak govorio na sahrani 2003. godine.

Iz 2006. godine je i snimak u kojem Bajden, u Trampovom maniru, govori o ogradama na granici sa Meksikom i hapšenju poslodavaca koji unajmljuju „ilegalce“, kao da je levici bio potreban dodatni podsetnik da je Bajden u politici decenijama i da je centar Demokratske stranke nekada bio zanačajno udaljeniji od desnice nego što je to danas.

Možda se čini da 2006. i nije toliko daleko; u politici demokrata, međutim, deset godina mogu biti čitava večnost. Barak Obama zalagao se protiv istopolnih brakova. Kirsten Gilibrend se protivila „amnestiji ilegalnih imigranata“ i pozivala na deportaciju, a 2007. je predložila zatvaranje granica, iste godine kada je senator Berni Sanders izrazio neslaganje sa imigracionim reformama tvrdeći da će „mililioni ljudi“ koji dolaze u Ameriku maltene ukrasti ionako preniske plate nikom drugom do Amerikancima.

Džo Bajden je, makar, optimističan, iako još uvek ne razume u potpunosti da Amerikanci ne žele status kvo i da nije Tramp kriv za sve nedaće, već da ih je samo ogolio; one su bile tu i pre njega.

„Imamo sjajnu poziciju da ceo 21. vek bude naš – Isuse, Bože! – samo ako sami sebe ne saplićemo. Ostatak sveta nije nam ni prineti. Mislim, stvarno, jeste da imamo problema, ali dajte, ljudi!“