„Uvek sam želeo da imam jedan sto od mahagonija, ali kriminal i kabinet ne idu jedno uz drugo“.
Postoje one serije koje nas zaljube u sebe, poremete nam životne navike, san, koncentraciju na poslu, zanima nas šta će se desiti u sledećoj epizodi i po pravilu se identifikujemo sa nekim od likova, koji su obično toliko opšte građeni, da svako od nas može da pronađe u svakom od njih ono što želi. A onda se posle obično dogodi bespotrebno razvlačenje priče na nove sezone i kraj koji je jednom osmišljen odlaže se dokle god postoji interesovanje publike.
Da, pričamo i o „La casa de papel“.
Malo je onih koje nije zaludeo lik Profesora, nesigurnog tipa, štrebera koji je introvertan, ima opsesivno kompulzivni sindrom, nervozniji je od leptira, ali iza kompjuterski izmenjenog glasa sve to uspeva da sakrije svojom genijalnošću.
U prvoj sezoni, ili prve dve, zavisi gde ste i kada gledali seriju, Profesor i njegova ekipa, od hacijende u Toledu do banke, uvek bivaju korak ispred i imaju razrađeni plan, a onda u narednim sezonama sve odlazi dođavola, tamo gde odlaze i druge, obične serije.
Špansko prvenstvo kao da se ne zove „La liga“, već „La casa de papel“.
Obećanje talenta koji iz španske lige vrca, školovani treneri, Mesi i Ronaldo, intrige Reala i Barselone, politika i nezavisnost, meteorske sezone ponekog malog kluba – sve to ima La liga i na kraju se završi kao sve druge, obične serije. Titulu odnesu Real ili Barselona, Mesi bude najbolji igrač, Florentino Perez bude najveći negativac, uhapse par Katalonaca, mali klub doživi tragičan kraj, čiča miča i gotova priča.
Šta, s vremena na vreme, kao u prve dve sezone „La casa de papel“, uspe da napravi razliku?
To je uvek jedan lik, jedan potez, jedna scena.
To je u španskoj seriji Berlin. Sociopata koji obožava ulogu vođe, majstor svog posla i savršeni lopov, svadljiv i neprilagođen tip, koji u nekom trenutku toliko zastrani da ga svi zamrze – i njegovi u crvenom kombinezonu sa maskom Dalija i gledaoci – ali svi posle nekog vremena shvate da je Berlin tu da svaki plan pokvari tako da bude bolji. Dobro, plan možda ne bude bolji, ali serija bude.
Isto je i sa Čolom Simeoneom. Umesto crvenog kombinezona, tu su crna odela, ali sve ostalo je vrlo slično. Pogled čoveka koji ne želi da gubi, odlučnost prgavog inadžije spremnog na sve, spremnost na to da će ga svi zamrzeti zbog onoga što jeste, iako će posle shvatiti da je on tu da svaki plan pokvari tako da bude bolji. Dobro, možda plan najvećih ne bude bolji, ali liga bude.
Možda ga niko nikada nije čuo da je tu rečenicu izgovorio, ali savršeno pristaje uz Čola: „Uvek sam želeo da imam jedan sto od mahagonija, ali rat uživo i kabinet ne idu jedno uz drugo“.
Berlin u seriji izgovara još jednu kultnu rečenicu.
„Prvi put je uvek specijalan, poseban. Ali je poslednji put neuporediv sa bilo čim. Nema cenu. A ljudi obično ne znaju kada im je poslednji put“.
Kada je Simeone prvi put uzeo titulu sa Atletikom, kao igrač, to je bio udar na uspostavljeni poredak, revolucija koja je brzo privukla one koji su poželeli da se dogodi nekakva promena, pa su makar iz prikrajka zavoleli momke u crvenom. Kada je Simeone prvi put uzeo titulu sa Atletikom, kao trener, bio je kao i mnogo godina ranije vođa, ludačkim pogledom željnim pobede je motivisao i usmeravao igrače i bilo je posebno. Jedinstveno. Nije upao u Centralnu banku u Madridu, ali jeste u duopol Reala i Barselone, a to može da bude i veće od Centralne banke.
I dok svi profesori u fudbalu i serijama razmišljaju kako da postanu omiljeni narodu, kako da dobiju podršku javnog mnjenja, nijedan Berlin, kako god se zvao, a naročito ako se zove Dijego Simeone, za to ne mari.
Ako je potrebno da se učini greh, bićemo grešni.
Ako doživimo tragične poraze, bićemo gubitnici.
Ali nećemo odustati od toga da budemo svoji.
Atletiko Madrid je pre neki dan podigao pehar šampiona Španije, nakon pobede protiv Real Valjadolida, a Simeone je izgledao spokojno. Zbog toga što majstori svog posla, oni koji ne prezaju da pređu granicu, znaju kada je kraj. I da je prvi put posebno, ali da je poslednji put neuporedivo sa bilo čim.
Atleti je ušao u tržišnu utakmicu, izašao iz okvira u kojima je do sada poslovao, sve je ličilo na novu, lošu sezonu neke serije koju smo voleli, ali je na kraju ipak ostao to što jeste – Atletico de Madrid, klub na čijem čelu sedi, pored svake linije nervozno skače i mlati rukama, nad svakom loptom lebdi, njegov Berlin.
I bilo je neuporedivo sa bilo čim.
Ali je možda vreme za rastanak. Svaka bi nova sezona bila pomeranje unapred predviđenog, srećnog kraja, a gledaoci željni da i dalje uživaju u istim stvarima koje su se do sada potrošile, razočarano će sve nastavke gledati samo iz navike.
I onaj pravi Berlin, kada se svesno digne u vazduh i žrtvuje, u nekoj od sledećih sezona ponovo bude tu, makar u sećanju, na ulicama Italije, uz štafelaj, novu zaljubljenost, lepa odela i strast.
Simeoneu je Apeninsko poluostrvo suđeno.
I zbog zaljubljenosti i lepih crnih odela i strasti. Da naslika, u bilo kom klubu, sliku koja će svima biti odvratna, ali će je vremenom zavoleti jer bez Berlina, naročito ako se on zove Dijego Simeone, nijedna serija nema to što bi nas u nju zaljubilo.
Zato bi najlepše bilo da iz španske, kada ju je već oplemenio nedostatkom lažne plemenitosti i viškom ludila, Čolo pređe u Seriju A.
Da opet „započnemo igru ljubavi“ i da sa Murinjom, Simeoneom, Mihajlovićem i svima koji se u Italiji čekaju, uživamo u fudbalu u kom svi imaju po jedan sto od mahagonija jer postoje mesta na svetu gde kriminal, kabinet i rat uživo idu ruku pod ruku.
Tagovi
