Među američkim Srbima pre Drugog svetskog rata, od sportova su najpopularniji bili bejzbol i košarka. Možda nije svakome poznato, čuveni holivudski glumac srpskih korena Karl Malden (Mladen Sekulović) pre nego što je počeo da se bavi glumom želeo je da bude košarkaš, ali je na košarci slomio nos (koji će godinama kasnije u Holivudu postati njegov zaštitni znak).
Godinama pre nego što će se na Kalemegdanu skupiti „očevi osnivači“ srpske košarke, Savez srpskih udruženja u Americi je (još od 1936. godine) organizovao košarkaške turnire.
Na prvom turniru 1936. godine održanom u Klivlendu, Ohajo, bilo je čak 12 ekipa. Pobedili su Srbi iz Alikvipe, Pensilvanija, što je, inače, rodno mesto Pita Maravića, zvanično jednog od pedeset najvećih majstora u istoriji ove igre i zasigurno jednog od najvećih genija košarke svih vremena.
Ovi turniri nisu igrani samo tokom dve godine za vreme Drugog svetskog rata, a tamo je najčešće glavnu reč vodio Pres Maravić, otac Pita Maravića.
Maravić stariji je rođen kao Petar, sin je srpskih doseljenika. Imao je nadimak Pres, tako su ga zvali jer je, kaže legenda, bio informisaniji od „Pitsburg presa“. Bio je košarkaš i trener, a proizvod njegovog trenerskog rada je i njegov sin.
Mark Krigel u bestseleru „Njujork tajmsa“ o Pitu Maraviću „Pistol: The Life of Pete Maravich“, uporedio je „Pištolj Pita“ sa Mocartom i Elvisom Prislijem – jer je košarka kroz njega bila sredstvo izraza. I zato što je bio kao Prisli – belac koji je u crnačkom fazonu interpretirao stvari. U ovoj biografiji je i zabeleženo kako je mali Pit u detinjstvu bar bio zadojen srpskom tradicijom.
„Pres je bio Srbin. Razmišljao je na maternjem jeziku i možete zamisliti oca koji sinu peva staru srpsku pesmu: Čuj me, sine, oči moje, čuvaj ono što je tvoje…“, piše Krigel.
Na tim srpskim šampionatima je sve pucalo, toliko da su lokalne novine znale i po celu stranu da posvete izveštajima sa utakmica, tabelama, analizama igre. Bilo je to vreme pre nego što se formirala jedinstvena profesionalna NBA liga.
SRPSKI POKER
Na tim srpskim turnirima su se upoznali Pres Maravić i braća Lalić, od kojih je jedan – Pit Lalić bio nešto talentovaniji košarkaš, ali ni drugi – Nik Lalić za njim nije mnogo zaostajao. Oni su bili košarkaške zvezde na Univerzitetu Ohajo. Pit, koji je četiri godine mlađi, tokom prvih godina Drugog svetskog rata. Nik je košarkašku karijeru prekinuo zbog rata. Baš kao i Pres Maravić.
Nik Lalić je možda u Americi više vezan za košarkaške korake uoči stvaranja NBA lige, ali je za našu istoriji značajan zbog jedne mnogo teže teme – Drugog svetskog rata. On je bio jedan od ključnih ljudi u takozvanoj operaciji „Halijard“, kada je u organizaciji snaga JVuO (četnici) spaseno oko 500 američkih pilota koje su Nemci oborili na teritoriji Srbije. Savezničke pilote su spasavali i partizani, ali ova operacija je iz više razloga ostala najupečatljivija: zbog velikog broja pilota koji su evakuisani u kratkom periodu; nijedan nije stradao; i to se dešavala duboko u neprijateljskoj teritoriji; i najvažnije – o njoj se kod nas veoma dugo ništa nije znalo, ili se znalo vrlo malo. Akciju su pokrenuli Džordž Musulin i Džordž Vujnović kao oficiri OSS-a, a Nik Lalić je proveo vreme od avgusta do decembra 1944. u Srbiji kao šef misije tokom koje su izvođene glavne operacije prebacivanja pilota. I tokom koje je Draža Mihailović među američkim pilotima stekao status heroja, zbog kog će dobiti posthumno odlikovanje američkog predsednika.
Tek, posle te akcije i Drugog svetskog rata, njih trojica – dakle otac Pita Maravića i braća Lalić – našli su se u ekipi Jangtaun Bersa, u sezoni 1945/46. Nacionalne košarkaške lige (koja će se ujediniti sa BAA u NBA ligu koju godinu kasnije).
Mark Krigel u knjizi o Pitu Maraviću, za Pita Lalića i Presa navodi da su se poznavali još sa prvih srpskih turnira od 1936. godine, i da mu je ispričao neke dogodovštine iz te jedne profesionalne sezone koju su proveli zajedno.
Pošto se i Pres vratio iz rata, nije bio tako brz kao ranije. A igrao je slično kao što će njegov sin kasnije igrati, voleo je atraktivna dodavanja. Manje je pažnje posvećivao uputstvima trenera sa klupe. A imali su „opasnog“ trenera Pola Birča koji je tražio gvozdenu disciplinu na terenu. A van terena je voleo da igra poker sa igračima.
Pošto im sezona nije bila preterano uspešna, kako piše Krigel, „igračima je jedina uteha bio poker koji su igrali dok su jezdili šinama između utakmica“.
„Pres i Pit Lalić bi se dogovarali na srpskom i tako navodili trenera da podigne ulog ili da odustane. Igre su se završavale po jednom nepromenjivom pravilu. ‘Birč je izgubio’, kaže Lalić sa radošću koja mu stoji i šest decenija kasnije. ‘Uvek je gubio’“, piše Krigel.
A da je Pres Maravić imao prilično blizak odnos i sa Nikom Lalićem saznajemo iz jednog pisma koje mu je šezdesetih godina – dve decenije kasnije – Pres poslao i u kom je iznosio detalje o stanju bolesne supruge.
