Tenzije oko slučaja Martinović još su trajale, autonomna pokrajina bila je u stanju tihog i neobjavljenog građanskog rata, kada je aprila 1987. tadašnji čelnik Saveza komunista Srbije Ivan Stambolić zamolio Slobodana Miloševića da ode na Kosmet i razgovara sa pripadnicima tamošnje srpske zajednice.
Kosmetski Srbi su već neko vreme bili nezadovoljni, ponajpre jer je policija – i ne samo ona – bila u rukama većinskog albanskog stanovništva.
Milošević se pojavio na Kosovu polju i u Domu kulture imao sastanak sa predstavnicima Srba iz pokrajine. Ispred zgrade okupio se veliki broj Srba, a policija je pokušala pendrecima da zaustavi njihov prodor ka vratima. Demonstranti su uzvikivali „Ubice!“ i „Mi smo Titovi, Tito je naš“.
Milošević je izašao prvo na balkon, da umiri masu, a potom sišao i održao govor.
„…Treba da ostanete tu i zbog predaka i zbog potomaka. Pretke biste obrukali, a potomke razočarali…“
Nakon što se Milošević obratio masi, situacija je krenula nagore. Demonstranti su želeli da priđu bliže, a milicija je želela da ih potisne. U sveopštem guranju se Milošević našao u komešanju i na njegove reči umirenja upućene okupljenima, jedan mu demonstrant dovikuje: „Ali, biju nas! Biju nas!“ (misleći na postupak milicije prema demonstrantima). Milošević tada izgovara rečenicu: „Niko ne sme da vas bije!“
Tada se za ovog bankara, koji je tečno govorio engleski i važio za proameričkog čoveka, čulo u široj javnosti. „Niko ne sme da vas bije!“ emitovalo se na televiziji, o Miloševiću se pričalo kao o čoveku koji se bori za „našu stvar“, pa mu nije bilo teško da iste godine pobedi svog mentora Ivana Stambolića na legendarnoj Osmoj sednici.
Tagovi
