Kada biste nekom ljubitelju i poznavaocu muzike koji je živeo u 1994. godini rekli da će jedan od najzapaženihijih albuma 2023. godine zvučati kao “Pure Moods”, kompilacija najkomercijalnije, opuštajuće muzike koja se tada prodaje na televizijskim reklamama za nepunih 18 dolara (plus dostava), verovatno bi vam se ta osoba nasmejala u lice i odmahnula rukom. Ali da ste rekli meni istu stvar 1994. godine, oduševio bih se i rekao da budućnost zvuči poprilično kul. Tada sam imao 7 godina a oglasi za “Pure Moods” su bili puni jednoroga i duge i bili su savršeni očaravajući meci između omiljenih epizoda crtanih filmova na Nikelodeonu. Tako novinar Athletica započinje priču o Karolini Polaček.
Možda je baš i Karolin Polaček, trideset sedmogodišnja inovatorka pop muzike, gajila ista osećanja prema tim reklamama. Mnogi milenijalci su, tokom odrastanja, uspeli da uhvate samo odsjaje zvuka poznatog kao “New age” ili novo doba. Smirujući spoj zvukova elektronske muzike i globalne narodne tradicije, stil je imao svoje korene u hipi eri, ali se komercijalizovao i postao fenomen krajem osamdesetih godina prošlog veka.
Već tokom devedesetih, ponovo upija pop i rok zvuke, zahvaljujući trip-hopu i Madoninom hitu “Ray of Light”, ostavljajući muziku koja se uglavnom pušta u prodavnicama lekovitog dragog kamenja. Kako je čitava jedna generacija odrastala, ovo novo doba je izgledalo kao neko vilinsko carstvo ili izgubljeni svet kom smo se obećali, ali nikada nismo morali zapravo da uđemo u njega.
Novi album Karolin Polaček, “Desire, I Want to Turn into You” locirao je carstvo o kome vam pričamo. Ne dočarava ono što je taj “new age” zaista bio ili ovo što je postao danas, već ono što smo nekada posmatrali iz daljine – stvarna, čista magija. Ovaj album je čista kulminacija u karijeri Karolin Polaček, koja je već ostavila ružičasti sjaj u kulturi. Ona je bila predvodnica “Chairlift” benda, možda vam je poznat iz reklame za “Apple” iz 2008, bila je koautorka pesme za Bijonse “No angel”, iz 2013. Takođe, njen solistički album iz 2019. godine “Pang”, doneo je najveću baladu pevačice Šade, koju nije snimila, “Door”. Uz nju zapališ sveću ili upaljač i njišeš se dok te vozi emotivni rolerkoster.
U muzičkom smislu, Polaček ima dve posebne specijalnosti. Jedan je glas poput katane, toliko gipak da ne možete tačno da kažete gde počinje a gde se završava vazduh oko njega, i toliko snažan da može da ubije ili da vas razori. Njene melodije imaju strme zaokrete, a to me ne čudi kada imam u vidu da je ona jedna od predavačica u opera. Takođe, bavila se I proučavanjem “Auto-Tune-a”, tehnologije koja nam je pokazala, ne samo ono što ljudski glas ne može da uradi, već i ono što može da uradi, samo još niko nije pokušao. Polačekova druga prednost oslikava se u tome što je autorka i producentkinja. Ona se uklapa u talas izvođača-producenta koji spajaju “hiperaktivnu elektroniku” sa “plišanim R&B i popom”. Polačekova ne stvara muziku, ona stvara nove univerzume.
Svet u koji slušaoce vodi “Desire, I Want to Turn Into You” je svetao i užurban, ali ima i dozu jednostavnosti, poput Nintendo igrice. Iako se zasniva na poznatim pop strukturama, pisanje pesama, metaforički, ima kvalitet i snagu origami savijanja i otvaranja nazad, stvarajući tako džepove i avione.
Eksplozivni uvod u pesmu „Welcome to My Island “, najavljuje utopijsko bekstvo. „Idi zaboravi pravila, zaboravi svoje prijatelje!“, jedan je od stihova. Naredne pesme predviđaju čuda, uključujući besmrtnost i ljubav koja je toliko moćna da zamenjuje hranu i piće.
Gubitak oca, zbog komplikacija usled korona virusa, i njene, izuzetno bliske, muzičke saradnice Sofi nazire se dok Polačekova peva, iznova i iznova, o želji da prolazne radosti budu večne.
Naš zamišljeni muzički štreber iz doba grandž muzike bi se zapitao: nije li “Pure Moods”, kao, prilično otrcan? Pa, nekako, ali hajde da razmislimo o ovome na trenutak. Sofisticirani izraz fantazije je jedna od velikih misija umetnosti, koja ujedinjuje Čajkovskog sa klanom Vu-Tang. Kada kažemo da je nešto otrcano, mislimo da je to naivno, prepuštajući se jednostavnim porivima, tako nekritički da već zalaze u granice beskorisnosti. Polačekova, koja je uvek, nekako, posmatrala smrtnost i davala joj veliki značaj, to ne radi. Uz muziku Karolin Polaček, deca počinju da veruju da su mesta poput ostrva, na koja nas vode njene pesmr, stvarna, dok odrasli znaju da će ta ostrva posetiti samo na neko vreme.
Tagovi
