Nek oproste Kris Malin i svi oni koji su se našli uvređeni izjavom Svetislava Pešića, ali ova ekipa Sjedinjenih Američkih Država stvarno jeste jedna od, uz Drim tim iz Barselone 1992, najboljih u istoriji igre pod obručima. Tim prepun NBA mašina, tim koji predvode Lebron Džejms i Stef Kari, dvojica košarkaša koji su, uz Kobija Brajanta, verovatno među najboljima koje je košarkaški 21. vek video, i tim koji je, i takav silan kakav jeste, sinoć protiv Srbije 37 minuta bio na konopcima. Zadihan, obliven znojem, otvorenih arkada i pomućene svesti.
Iako su Ameri na kraju uspeli da se dignu iz nokdauna, srušivši za nešto više od tri minuta sve ono što su košarkaši Srbije prethodnih 37 strpljivo gradili, našim momcima se apsolutno ništa ne može zameriti.
Tri četvrtine bili su bolji od Drim tima, najboljeg što najjača košarkaška liga na svetu ima da ponudi, uspeli su da se odlepe na čak 17 poena prednosti, i bili tako blizu najvećeg reprezentativnog poduhvata još od Indijanapolisa 2002, i najveće senzacije Igara. Nakon iscrpljujućih sezona u NBA i Evroligi, odlučili su da se odazovu reprezentaciji, da okrvave kolena, natope dresove i pokušaju čitavu naciju da učine ponosnom (u tome su, naravno, već uspeli). I da, čak i nakon onog uvodnog poraza od SAD-a i minus 24 protiv Australije, uspeju psihološki da se izdignu i zagrizu jače nego ikad. Zato im se za sve što su ovog leta uradili, bez obzira da li se iz Pariza vratili s bronzom ili bez nje, može samo skinuti kapa.
Nema tog člana reprezentacije Sjedinjenih Američkih Država koji dosad na sopstvenoj koži nije osetio šta znači igrati protiv Nikole Jokića i Bogdana Bogdanovića, a od sinoć znaju i šta znači igrati i protiv Alekse Avramovića, Ognjena Dobrića, Filipa Petruševa, Marka Gudurića, Nikole Milutinova. O tome kakav su utisak naši reprezentativci ostavili na Drim tim dovoljno govore izjave koje su njegovi lideri nakon utakmice dali. Kerovo priznanje da smo „odigrali savršenu utakmicu i da smo košarkaška klasa“, Durantova oda Jokiću, Bogdanu, i „onom momku s brojem 13“, uz konstataciju da je ovo jedna od najboljih utakmica u kojima je u životu sudelovao, a nije da ih nije bilo. A na kraju krajeva i tvit Manua Đinobilija, argentinskog košarkaškog boga lično, koji kaže da je „Srbija odigrala gotovo savršen meč“, i da mu zbog nje čak i 20 minuta po završetku utakmice puls i dalje divlja.
I da, Srbija zaista jeste odigrala gotovo pa savršenu utakmicu. Savršen početak, savršene tri četvrtine, odgovor na nestvarne trojke koje su Amerikanci pogađali, doktorske disertacije Jokića i Bogdanovića, uz majstorske role Avramovića, Dobrića i Gudurića, i čvrstu i disciplinovanu odbranu čitavog tima. Ipak, da bi se dobila utakmica protiv ekipe kakvu na ovim Igrama ima selekcija Amerike, to „gotovo po savršeno“ očigledno nije dovoljno. Potrebno je više od toga, pa još i malo sreće da se pogodi makar i upola teških šuteva koje Ameri po pravilu ubacuju. A neki bi rekli i malo uravnoteženiji sudijski kriterijumi, da ne citiramo Miličića.
Zato, za sve prikazano i bez obzira na ishod sutrašnjeg meča – a naravno da bismo svi voleli da im naši momci serviraju osvetu za Manilu – red zahvaljenja.
Bogdanu Bogdanoviću, što je postao pravi pravcati lider i idol čitave generacije.
Nikoli Jokiću, koji je na svojim junačkim plećima poneo najveći teret i koji je zapušio usta svima onima koji nikada u životu nisu osetili šta znači odigrati 80 i kusur utakmica za manje od godinu dana a sebi daju za pravo da pljuju i pričaju o tome kome je i koliko stalo.
Aleksi Avramoviću, za svaku kap znoja, atom snage i krvno zrnce koje je dao.
Ognjenu Dobriću, za mirnu ruku i hrabrost u trenucima kada se lomilo, jer i bez obzira što je na kraju utakmice nije pogodio neke šuteve, u uzimanju istih nije bilo ničega nerezonskog i nekošarkaškog, pa mu se ti promašiji stoga ne mogu ni zameriti.
Filipu Petruševu, što je bio jedan od naših najkonstantnijih igrača na turniru, i što je „muški“ izdržao duele s fizički nadmoćnijim Amerima.
Marku Guduriću, što je i uprkos svim osporavanjima sinoć bio tu, i što je Lebrona naterao da se „iskompleksira“ i nad njim sleže ramenima.
Vasiliju Miciću, što je nakon sporovoznog početka uspeo da uhvati ritam i još jednom svima pokaže svoju plejmejkersu klasu.
Nikoli Milutinovu, Nikoli Joviću, Vanji Marinkoviću, Dejanu Davidovcu i Urošu Plavšiću što su, bez obzira na to što nisu imali velike minutaže i zapaženije role, bili tu, spremni da „poginu“ za svoje saigrače i svoju zemlju.
Svetislavu Pešiću (i naravno čitavom njegovom štabu) što je ućutkao sve oni koji pričaju o tome da je prevaziđen, izlapeo, izraubovan, što je pokazao da i dalje zna kako protiv Amera.
I na kraju, hvala reprezentaciji Srbije što nam je svima još jednom raspalila iskru u očima, i što nam je priredila nezaboravnih 37 minuta osećaja da smo nezaustavljivi, ma da na svetu nema ekipe koja košarku igra tako dobro kao mi. Na kraju je falilo malo snage – nemoguće je istim intenzitetom odigrati utakmicu protiv takvih Amera, koji imaju tako duboku klupu i koji su toliko fizički predominantni -, i možda malo više sreće, ali to, na kraju krajeva, nije toliko ni važno.
Važan je osećaj koji ostaje nakon utakmice, a taj osećaj puni srca i svemu daje zlatni sjaj.
I neka oprosti Kris Malin još jednom, za kraj, ali Svetislav Pešić potpuno je bio u pravu.
Ovo je verovatno jedna od najjačih i najdominantnijih košarkaških ekipa koje su SAD imale, i ekipa koja će ostati, barem u srpskom kolektivnom sećanju, upamćena kao ona koja je, i uprkos tom suvom kvalitetu kog je imala u izobilju, do poslednjih trenutaka strepela i drhtala pred moćnom i srčanom Srbijom.
Kao ekipa koja je zadihana, oblivena znojem, otvorenih arkada i pomućene svesti 37 minuta bauljala po konopcima, i koja je umalo nokautirana.
Zato sve komotno može da stane u tri reči: Alal vera, majstori!
Tagovi
