Ko je sve državni projekat u srpskoj košarci?
To je pitanje ostalo kao najjači utisak posle odigranog finalnog turnira Kupa Radivoja Koraća u Nišu. I većina komentatora saglasna je u tome da to ne bi smeo da bude glavni utisak, ali niko ne odustaje od komentarisanja upravo te teme. MVP partija Miloša Teodosića, koji je opet pokazao zašto su mu lateralne kretnje problem, i pobeda Crvene zvezde, ostali su u senci tog pitanja i priče koja je započeta na konferenciji za štampu posle finala, a nastavljena u jutarnjem programu jutro posle finala.
Za Željka Obradovića važi da je „loš gubitnik“, kako vole da mu spočitaju, i to ga prati tokom čitave karijere. Tokom karijere u kojoj je toliko retko gubio, da je uzorak premali. Ipak, od dolaska u Partizan, ovo je treći put da gubi u Nišu u Kupu Radivoja Koraća od Crvene zvezde, pa su navijači počeli da prave kompilacije sa reakcijama najboljeg evropskog trenera svih vremena, koje prikazuju Obradovića kako ne priča o košarkaškom aspektu.
O finalu Kupa Radivoja Koraća, ali i o odnosu crveno i crno-belih, kao i uticaju države i potencijalnoj privatizaciji, razgovaralo se u novoj epizodi podkasta Najopasniji rezultat u produkciji Velikih priča.
Nakon što je Obradović rekao da njegov klub nije državni projekat, i da „mora biti da je obrnuto“, oglasio se Aleksandar Vučić i indirektno napao Obradovića govoreći o tome da ni Zvezda ni Partizan ne bi postojali bez države. Što je logično jer država odbija da organizuje privatizaciju tih klubova. Vučić je čak i priznao više puta da je – iako za sebe tvrdi da je sposoban da sve istera do kraja – „previše komplikovano da se uđe u taj proces“.
Ubrzo nakon toga Ostoja Mijailović je objavio detalje finansijskog poslovanja Partizana. Ubrzo nakon toga to je uradio i Čović. Ubrzo nakon toga inspekcije su posetile oba kluba. Kao kad lokalni moćnik pošalje inspekciju neposlušnom privredniku iz njegove opštine.
I šta ćemo sad?
Ništa. Klubovi de facto zavise od države i to se u dogledno vreme neće promeniti. U intervjuu koji mi je dao Željko Obradović rekao je kakva je njegova želja od početka – samoodrživ klub, klub koji vode sociosi, kao u Španiji, klub koji ni od koga ne zavisi.
Ali je za to potrebno ponuditi okvir.
Organizaciono, finansijski, politički, to je težak proces jer država nema ideju i rešenje.
Sportski, to je težak proces zbog navijačke hipokrizije. I dalje privatizacija klubova ostaje vlažni san, za koji, po rečima Miloša Jovanovića iz nove epizode podkasta, nismo ni sigurni da li ga navijači zapravo žele.
„Zamisli Zvezdu ili Partizan kod privatnog vlasnika, sa osam igrača od 19 godina, dva povratnika i dva Amerikanca, kako gube četvrtfinale ABA lige od Studentskog centra koji je te godine dobro ulagao… Bilo bi posle jedne sezone – država duradi nešto“, tvrdi Jovanović.
Kada se u ovu priču upletu i licence od Evrolige, stvar se dodatno komplikuje. Ako Evroliga zatvori vrata našim klubovima, proširivanjem Evrokupa, i vrednost koju klub može da generiše i mogućnost samoodržanja postaju teži zadatak. Ako i jedni i drugi dobiju neku vrstu licence i sigurnosti, za to će morati da podviju rep i omoguće prohodnost Dubaiju kroz ABA ligu do Evrolige. A ako samo jedan klub dobije licencu, onda će sigurno moći da obezbedi samoodrživost.
Samo je pitanje može li bilo ko da dobije licencu bez finansijske stabilnosti koju može da garantuje. I ko to može bez države? I da li je to onda državni projekat ili samoodrživ klub.
Komplikovano? Mnogo više nego kad Miloš Teodosić digne trojku iz dotrčavanja.
Tagovi
