Poznavaocima irske istorije i poezije, kada su čuli da je Šin Fejn osvojio najviše glasova na izborima u Republici Irskoj, zazvonio je stih iz poeme „Uskrs“ Vilijama Batlera Jejtsa posvećene Uskršnjem ustanku iz 1916. godine: „All changed, changed utterly: a terrible beauty is born.“ Najstarija, najkontroverznija, najosporavanija irska partija je sa novom liderkom Meri Lu Mekdonald postala najprogresivnija, najmlađa, najpoletnija, najkonkretnija politička snaga u obe Irske. Za Šin Fejn glasa budućnost Irske koja nije opterećena „decenijama nevolja“ i za koju nije tabu ujedinjenje ostrva.
Britanski mediji se upiru da objasne kako Irci nisu glasali za Šin Fejn zato što žele ujedinjenje ostrva već zato što je nekadašnja stranka Džerija Adamsa jedina imala klasičnu levičarsku platformu u izbornoj kampanji: socijalni programi, zdravstvo, 100.000 novih stanova za mlade, jeftinije stanarine, bolje školstvo. Sve je to tačno, ali Šin Fejn je drugo ime za „ujedinjenu Irsku“, i ko god glasa za nekadašnje političko krilo Irske republikanske armije (IRA), zna da glasa za program ujedinjene Irske. Drugim rečima, kada bi Šin Fejn vodio kampanju za ujedinjenje Irske, to bi bio svojevrsni politički pleonazam. Glas za Šin Fejn je glas za ispravljanje petovekovne nepravde prema irskom narodu koji je imao nesreću da je blizu Engleza a daleko od Boga, zbog čega danas živi deset puta više Iraca u dijaspori nego na matičnom ostrvu.
Ima neke simbolike u činjenici da Meri Lu Mekdonald ima 50 godina, baš kao i Konstans Markjevič, kada je postala prva žena u istoriji izabrana u Vestminster, naravno na listi Šin Fejna. Mekdonaldova verovatno neće postati „Taoiseach“ (irski premijer) u ovom krugu, ali sa svojim koleginicama, zamenicom premijera Severne Irske Mišel O’Nil i škotskom premijerkom Nikolom Stardžon i čini najopasniji trio po umiruće britansko kraljevstvo. Tri žene, tri patriotkinje i tri levičarke protiv engleskog konzervativca Borisa Džonsona u borbi za pravo Iraca i Škota da se emancipuju od Londona. Pokušaji dela engleskih medija da prikažu Mekdonaldovu kao pritajenu simpatizerku IRA i neku vrstu moderne teoristkinje prilično su patetični i pokazuju da je Alfred Adler bio vraški u pravu kada je govorio da je mnogo lakše boriti se za principe nego živeti po njima.
Ideja o ujedinjenju Irske nije više patriotska fantazija irskih dokera, rokera i pesnika, ona svakim danom postaje sve izvodljivija, i zahvaljujući engleskim nacionalistima sve bliža. Mnogo više nego što su Martin Mekginis i Džeri Adams mogli da sanjaju a Ijan Pejsli, istorijski lider Britanaca protestanata u Severnoj Irskoj, da zamisli u najcrnjim slutnjama. Simbolika je i da bi realizatori tog istorijskog cilja mogle da budu dve žene, Mekdonaldova i O’Nilova koje su pojedinci smatrali nedoraslim ili marionetama u rukama Džerija Adamsa koji im je prepustio stranku pre dve godine. Štaviše, posle slabijih rezultata na lokalnim i izborima za Evropski parlament, neki su tražili i ostavku Mekdonaldove koja im je samo koji mesec kasnije demonstrirala da joj nisu potrebne Adamsove cipele. „Nisam stigla dovde da bih nosila Džerijeve cipele, imam svoje“, rekla je Mekdonaldova na inauguracionom govoru u ulozi lidera stranke…
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 20. FEBRUARA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NOVINARNICA.NET
Tagovi
