Trideset godina od Ruande: Kako se svet nosi sa genocidom i ratovima

Ubijanje opozicionih lidera počelo je 7. aprila 1994. godine. To je dan kada su se pripadnici predsedničke garde nameračili, ne samo na opozicionare i umerene članove vlade, piše The Economist.

U roku od nekoliko sati počeo je genocid nad pripadnicima manjine Tutsija u Ruandi. To je jedno od najbrže izvršenih masovnih ubistava u istoriji čovečanstva: nakon 100 dana, tri četvrtine Tutsija (oko 500.000 ljudi) pogubljeno je u Ruandi. Većina je ubijena ne od strane vojske, već od Hutua – većinske grupe.

„Ljudi su premlaćivali komšije na smrt“, napisao je Filip Gurevič, američki novinar. „Lekari su ubijali svoje pacijente, a učitelji učenike“, dodaje Gurevič.

Otprilike 2.500 pripadnika mirovnih snaga Ujedinjenih nacija u Ruandi nije učinilo skoro ništa. Agathe Uvilingiiimana, umerena premijerka Hutua, bila je među prvima koji su umrli. Čuvalo ju je 15 mirovnjaka, ali su se predali. Lando Ndasingva, Tutsi lider Liberalne partije, pozvao je mirovne snage, rekavši da se vojnici spremaju da napadnu njegovu kuću. Jedan oficir je obećao da će poslati odred, ali je još uvek bio na telefonu kada se pucnjava začula. „Prekasno je“, rekao je Lando.

Svet je stajao po strani i posmatrao. Romeo Daler, kanadski general koji je komandovao mirovnim snagama, unapred je upozoren na plan istrebljenja. U depeši Kofiju Ananu, tadašnjem šefu mirovnih misija UN-a, rekao je da planira da izvrši raciju u skrovištima oružja i spreči genocid. Anan je odbio da izda dozvolu za to i naredio mu da ne čini ništa što bi „moglo dovesti do upotrebe sile“.

Tri nedelje nakon genocida, Savet bezbednosti je glasao za povlačenje svih, osim oko 270 mirovnih trupa. „Ovo svetsko telo je pomagalo i podržavalo genocid“, napisao je general kasnije.

Trideset godina kasnije, genocid u Ruandi se pamti kao jedan od dva događaja iz 1990-ih koji su naterali svet da obeća da nikada više neće ostati po strani i dozvoliti masovna ubistva.

Drugi je masakr od strane bosanskih Srba koji su ga počinili nad hiljadama muslimanskih muškaraca i dečaka u Srebrenici sledeće godine. Generalna skupština UN je 2005. godine jednoglasno usvojila princip da sve zemlje imaju „odgovornost da zaštite“ ljude od genocida i ratnih zločina, silom ako je potrebno.

Umesto toga, noćna mora se nastavila. U Etiopiji, Mjanmaru, Sudanu, Siriji, Jemenu i drugde, globalne sile nisu učinile skoro ništa, a milioni ljudi su bombardovani, otopljeni gasom i izgladnjeli.

Rat u Gazi je, takođe, doneo nove tenzije između principa i geopolitike.

Da bi se razumelo zašto je svet odustao od obećanja da će sprečiti bilo koji naredni genocid, mora se početi od Ruande.

Rane 1990-te bile su godine pune nade. Kraj Hladnog rata omogućio je procvat demokratije u istočnoj Evropi i Africi. Prvi Zalivski rat je izbacio vojsku Sadama Huseina iz Kuvajta i signalizirao da se ratovi neće tolerisati. Zapadne sile predvođene Amerikom poslale su trupe u Somaliju pogođenu glađu da čuvaju humanitarnu misiju koja je bila na udaru vojnih lidera. Širenje liberalne demokratije izgledalo je nezaustavljivo.

Ipak, šest meseci pre genocida u Ruandi, Amerika se povukla iz Somalije nakon što je 18 njenih komandosa ubijeno u Mogadišu, glavnom gradu.

Ipak, kada je genocid postao izvesan, zapadni glasači i političke elite bili su revoltirani. Samanta Pauer, bivša novinarka koja sada vodi američku agenciju za pomoć, u svojim memoarima piše da je predsednik Džordž V. Buš napisao dokument o neuspehu Amerike da deluje u Ruandi.

„Imali ste generaciju političara poput Tonija Blera, Dejvida Kamerona, Nikole Sarkozija u Francuskoj, koji su videli propuste svojih prethodnika, i to je oblikovalo njihove odgovore na kasnije krize“, kaže Ričard Gauan iz Njujorka. Godine 2000. Bler, britanski premijer, poslao je trupe u Sijeru Leone, i njegovi vojnici sprečili su pobunjenike da ubijaju ostale ljude.

Ipak, na putu ovakvim intervencijama stajala je doktrina da zemlje ne bi trebalo da se mešaju u unutrašnje stvari drugih zemalja. Povelja UN, potpisana 1945. godine, zabranila je mešanje u „pitanja koja su u suštini u domaćoj nadležnosti bilo koje države“. Iako je Savet bezbednosti mogao da odobri silu, ovo je bilo zamišljeno kao odgovor na agresiju, a ne njeno sprečavanje.

Nove nezavisne afričke zemlje su bile pune kolonijalnih sila koje su gazile njihov suverenitet. Godine 1963, kada su formirali Organizaciju afričkog jedinstva, članice su se obavezale na „nemešanje“.

Ruanda je uzdrmala to uverenje. Godine 2003. Afrička unija, naslednica Organizacije afričkog jedinstva, dala je sebi moć da interveniše kako bi sprečila teške zločine. Drugi su otišli ​​dalje: Amerika, Britanija i nekoliko drugih zapadnih zemalja počele su da traže pravo da jednostrano koriste silu bez ovlašćenja Saveta bezbednosti. Tvrdili su da je Savet bezbednosti postao paralizovan jer svaka od njegovih pet stalnih članica — Amerika, Britanija, Kina, Francuska i Sovjetski Savez —ima pravo veta.

U govoru u Čikagu 1999. Bler je izneo doktrinu pravednih ratova „zasnovanih ne na bilo kakvim teritorijalnim ambicijama već na vrednostima”. On je insistirao na tome da svet ne može dozvoliti masovna ubistva. Ta doktrina je od tada postala politika. Britanska vlada je 2018. zadržala pravo da spreči zločine bez odobrenja Saveta bezbednosti, ako bi takvi zločini imali posledice po civilno stanovništvo.

Ta struja, nazvana „liberalni intervencionizam“ primenjena je i na Kosovu 1999. kada je NATO bombardovao srpsku teritoriju bez ovlašćenja Saveta bezbednosti, da bi zaustavio. Međunarodna komisija je naknadno ocenila kampanju bombardovanja „nezakonitom“, ali ipak „legitimnom“, jer nije postojao drugi način da se zaustavi ubijanje civila.

Početkom 2011. godine, u prvom testu Savet bezbednosti je odobrio upotrebu sile od strane NATO-a, kako bi se zaštitili civili u Libiji. (To je uradio ponovo, dve nedelje kasnije u Obali Slonovače.) „Odbio sam da čekam da se desi klanje, i da imamo masovne grobnice, i preventivno sam preduzeo akciju“, rekao je američki predsednik Barak Obama.

Tri rotirajuće afričke članice Saveta (Gabon, Nigerija i Južna Afrika) raskinule sa Afričkom unijom i podržale rezoluciju. Ali nisu svi bili oduševljeni. Džon Bolton, republikanski bivši diplomata, nazvao je ovu meru „providnom, neograničenom doktrinom“.

U početku je bombardovanje u Libiji uspelo, sprečivši masakr civila u Bengaziju, gradu na istoku zemlje. Ipak, Britanija i Francuska su tada proširile ovlašćenja koje je dao Savet bezbednosti i svrgnule Moamera Gadafija, libijskog diktatora. Građanski rat koji je usledio destabilizovao je ceo region. To je umanjilo entuzijazam Zapada za intervenciju i oživelo „dugotrajne sumnje u motive zapadnih intervencija u Africi“.

Situacija se danas ponavlja u Sudanu, gde građanski rat rizikuje da izazove najveću glad u svetu, sa najmanje 25 miliona ljudi kojima je potrebna hrana. Veliki deo krivice snose sudanske oružane snage, koje su blokirale protok pomoći u oblastima koje kontroliše njihov neprijatelj, Snage za brzu podršku, grupa pobunjenih paravojnih formacija. Oni su, pak, optuženi za genocidna ubistva, a svet je ravnodušan.