„Tuđman je Srpskoj obećao izlaz na more. Bio sam ljut na Miloševića posle Dejtona. Paradoksalno, bilo nam je lakše kad su nas sveli na 46 odsto teritorije…“: Ovako se Momčilo Krajišnik sećao rata

Momčilo Krajišnik je proveo više od trinaest godina u zatvoru. Proglašen je krivim za ratne zločine pred Tribunalom u Hagu.

Danas je stigla vest da je „prvi predsednik Narodne skupštine Republike Srpske Momčilo Krajišnik preminuo od posledica koronavirusa“.

Tokom rata bio je jedan od ključnih ljudi u rukovodstvu Republike Srpske, svedok i učesnik rata o čijim se posledicama i danas govori.

Posle izlaska iz Haga uglavnom je živeo na Palama. U istom mestu gde su donošene vojne i političke odluke koje su uticale na tok rata u Bosni i Hercegovini.

Ovaj razgovor koji prenosimo vođen je u maju 2015. godine, i bio je prva njegova velika ispovest o ratu.

Pročitajte intervju u kom je Krajišnik izneo svoju stranu priče o ratu i govorio o nepoznatim detaljima u vezi sa Dejtonskim pregovorima, nikada do kraja razjašnjenim odnosima sa Slobodanom Miloševićem, Tuđmanom i Izetbegovićem, razgovorima sa Dobricom Ćosićem…

Znate da su vas stranci zvali „Mister No“?

Nisam znao. Mnogo kasnije sam doznao. Znate kako su oni rekli da sam ja „Mister No“? Nijedan uspeh posle rata nisu napravili nego sa mnom. Ali je problem što su se mnogo namučili. I nisu napravili onako kako su oni hteli. Daću vam jedan primer. Trebalo je da kreiramo pasoš i oni hoće – Bosna i Hercegovina. Ja im kažem: „Čekajte, dva su entiteta. Bosna i Hercegovina nije država; po Dejtonu je ona više unija ili konfederacija.“ Onda sam ja njima rekao da želim da na pasošu piše i Republika Srpska i odmah su muslimani digli veliku galamu. Onda ja njima lepo donesem kako to piše u Velikoj Britaniji – Škotska, Engleska… Tako je to tada pisalo, a oni se zabezeknuli. Ja sam tada izdejstvovao da to bude, ali da mi napakoste, kažu da ne može to Republika Srpska da bude toliko krupnim slovima kao što piše Bosna i Hercegovina. Kažem ja: „U redu, Republika Srpska je uže, Bosna i Hercegovina se piše malo duže, pa vi napravite malo razmak, pa da bude koliko i BiH. I dođemo do toga da slova budu 50 odsto niža.“ Oni su se ljutili, hteli su da sve to bude glatko, a ja nisam dao. I to vam je to.

NaŠa delegacija nije prihvatila Dejtonski sporazum u Dejtonu. To je naknadno predsednik KaradŽIĆ parafirao, a pokojni KoljeviĆ je potpisao u Parizu

Ali kako ste u Dejtonu došli do toga da ste jednom morali da kažete „jes“?

Nisam nikad rekao „jes“. To jeste problem. Mnogo ima tu stvari u vezi sa Dejtonom koje su drugačije nego što se kasnije interpretiralo. Naša delegacija nije prihvatila Dejtonski sporazum u Dejtonu. To je naknadno predsednik Karadžić parafirao, a pokojni Koljević je potpisao u Parizu.

Ja sam samo imao primedbu na Dejtonski sporazum što predsednik Milošević nije bio ovlašten od nas da to dogovara. Sve što govore da je imao ovlaštenja, to nije tačno. On je samo trebalo da se dogovori da ima veto u dva slučaja – da presudi ako je 3:3, a posle ne može. On je to malo zbog sankcija zloupotrebio. Iako ja o njemu i danas imam pozitivno mišljenje i mislim da je bio dobar državnik, tad sam mu dosta zamerio za Dejtonski sporazum. Dao je Sarajevo bez ikakvih osnova. Za Sarajevo smo mogli dobiti samostalnost. Muslimani bi to prihvatili. Ne poznajući dovoljno tu našu situaciju, mislim da je napravljena velika istorijska šteta.

Da li je tačno da je Milošević rekao Izetbegoviću u Dejtonu: „Evo vam Sarajeva, zaslužili ste ga“?

Tu nisam bio prisutan. To je Holbruk rekao da je Milošević kazao. Ja to ne znam. Ali ne bih mnogo verovao Holbruku, jer oni su upravo želeli taj raskol s pričama da je Milošević nešto dao uz čašu viskija. To je bio Miloševićev način kako da ih pridobije da mu skinu sankcije.

Izjavili ste jednom da ste sa Alijom Izetbegovićem 1993. potpisali sporazum po kojem je Republika Srpska imala pravo da se u roku od pet godina osamostali. Rekli ste, takođe, da taj sporazum nikad nije osporen nigde?

Aleksa Buha i ja smo bili s delegacijom muslimana 23. septembra 1993. u Ženevi. Bili su Alija Izetbegović i Haris Silajdžić. Ja sam potpisao deklaraciju u kojoj doslovce piše da će obe strane moći da posle pet godina raspišu referendum da li žele da ostanu u BiH. Ta deklaracija nikad nije stavljena ad akta, doduše više nikom ona nije bitna. To smo potpisali Alija Izetbegović i ja.

A da li je tačno da ste sa Tuđmanom imali dogovor o izlasku na more za Republiku Srpsku, da je bio spreman da to ponudi?

On nije bio spreman, nego nam je čak odobrio. U Dejtonu je dogovoren izlaz na more za Republiku Srpsku.

Gde je bio taj izlaz?

Dole kod Molunata, Prevlaka. Imam ja i dalje te mape, gde je tačno nacrtano – od Molunata pa do Oštrog. To je dogovoreno u tri navrata, a u Dejtonu je dogovoreno kao poseban separat. Naša delegacija u završnom delu nije ušla u razgovore – već su napravili mapu i sve – a onda su gospodin Milošević i gospodin Bulatović jednostavno zaboravili na to. To je prava istina.

I Radovan je, kao što znate, pisac, pa su se Dobrica Ćosić i on po toj osnovi družili i pre. I on sad objašnjava gde su položaji naše vojske, pa šta je naša vojska uradila – odbranili smo to, zauzeli smo to, imamo cilj taj i taj. A Dobrica mu kaže: „Radovane, pa ti si pesnik, nisi ti vojskovođa.“ A Radovan kaže: „Pa, ja sam predsednik Republike.“ A Ćosić mu odgovara: „Pa, Radovane, ti ne možeš tako govoriti.“ A obojica su bili predsednici…

Kada kažete zaboravili, mislite da su namerno zaboravili?

Ne namerno, nego je njima samo bilo bitno da se ukinu sankcije, da se potpiše sporazum što pre i taj separat su zaboravili. Sve što ljudi pričaju drugo, nije tačno.

A kako biste ocenili odnos rukovodstva RS sa Tuđmanom?

Ako vam bilo šta budem rekao, neću biti objektivan. Mi nismo mogli da simpatišemo Tuđmana radi naše Srpske Krajine. Bili smo u teškim i lošim odnosima. Ali, ako smo želeli nešto da rešimo sa Hrvatima u Bosni, mogli smo da računamo da ono što kaže, Boban i njegovi moraju da poslušaju. Tuđmana prvo ubedimo i onda smo rešili problem. Predsednik Milošević nije imao ni izdaleka mogućnost da utiče na nas toliko. Ipak, ne mislim da je bio – on će sigurno u istoriji hrvatskog naroda biti veličana ličnost – ali ne bih mogao reći da je on dobar političar. Pre bi mogao da bude neki vojnik nego političar.

A da li je tačno da ste tokom rata napravili dogovor sa Tuđmanom?

Nikakav sporazum mi nismo imali. Uvek smo imali rezervu da bilo šta razgovaramo s njim radi Srpske Krajine. Mi smo želeli da se nađe rešenje koje bi pomoglo ljudima tamo, a Tuđman je bio daleko od toga da se oko toga usaglasi.

A kada kažete da ste se lako dogovarali s njim, na šta mislite?

Evo, na primer, bila je tu jedna mapa. I sada mi crtamo te mape, i treba da se reši naš Brod, i tu ima rafinerija. Mapa se precrtava, i Tuđman crta. Mi mu kažemo: pomeri jedan centimetar, i rafinerija ostaje kod nas. On je to uradio. Ovi njegovi počnu da se bune, a on ih prekine: „Ja sam rekao i tačka.“ Tako smo mi tu dobro prošli, i nikada to više nije bilo upitno. Kada bi on jednom nešto uradio, to su Mate Boban i ovi poštovali. Neću da kažem da je on držao reč, ali očigledno da mu je bilo stalo da u tim pregovorima ne bude da je on prevario.

A Milošević, rekli ste da nije mogao da utiče na vas. U jednom intervjuu 1997. pitali su vas za odnose sa Miloševićem i tada ste rekli da ste imali sjajne odnose kao rukovodstvo Republike Srpske, osim u pojedinim trenucima kada nije sve štimalo, a to je u vreme Vens-Ovenovog plana, za vreme blokade na Drini i posle Dejtona…

Uvek je preča potkošulja od košulje. Uvek ste okupirani onim što radite. Mi smo bili okupirani istorijskim projektom koji se nametnuo – nismo mi njega zaslužili, tako se to desilo. I mi smo videli šansu u istoriji, da Srbi Drinu pređu sa zapada na istok, a ne sa istoka na zapad. Srbi su uvek pokušavali sa istoka da pređu Drinu i nisu uspevali. Mi smatramo da smo veliki uspeh postigli – vreme radi za projekat koji smo napravili – to je Republika Srpska. Ništa nismo radili na šta nismo imali prava, da to bude jasno. Osim Boga, nikog nismo imali od saveznika.

Predsednik Milošević bio je jednako Srbija. Ništa niste mogli uraditi ili dobiti ako nemate dobre odnose s njim. Svi su govorili kako mi imamo pravo, a da oni nemaju pravo da izađu iz Jugoslavije, i tako dalje… To su pravnici govorili, ali što se tiče konkretnih stvari, sve je išlo protiv nas. I onda je počeo jak pritisak na Srbiju. Bio je jedan dokument, gde su bili svi predsednici republika – dogovoreno je da se podeli Jugoslavija po republičkim granicama. I prihvatio je i Milošević, i Bulatović, svi su prihvatili. Mi smo pre toga ovlastili Miloševića da pregovara u naše ime. I kad su došli, onda smo mi otišli kod njega, pokojni Nikola Koljević, Radovan Karadžić i ja. I mi smo njemu objasnili da je to katastrofa – već je rat, mnogo je žrtava palo, mi smo već proglasili Republiku Srpsku. Onda je on odigrao veliku istorijsku ulogu. Rekao je: „Ja ću odbiti ovaj dokument.“ I kada je on odbio dokument, lavina pritisaka je došla na Srbiju. I radi istorije, Srbija je zbog nas imala velike sankcije.

Kasnije, kako je vreme prolazilo, onda je sve više popuštao i stalno je želeo da nas se ratosilja. I koliko god je želeo da ode, mi nismo dali. I sve ono što se posle pričalo o blokadi, sve je to istina. Meni je bilo zabranjeno da pređem Drinu, pa onda prođe vreme, pa on nas pozove… Milošević je kasnije svaki plan hteo da prihvati. Mi smo imali veliki sukob kada je bio Vens-Ovenov plan. Na Đurđevdan, ujutru u pet sati, pokojni Milošević i pokojni Ćosić su izašli strašno ljuti, jer smo odbili Vens-Ovenov plan. Nismo odbili, išlo je na referendum – narod je odbio.

Uvek je preča potkošulja od košulje. Uvek ste okupirani onim što radite. Mi smo bili okupirani istorijskim projektom koji se nametnuo – nismo mi njega zaslužili, tako se to desilo. I mi smo videli šansu u istoriji, da Srbi Drinu pređu sa zapada na istok, a ne sa istoka na zapad. Srbi su uvek pokušavali sa istoka da pređu Drinu i nisu uspevali. Mi smatramo da smo veliki uspeh postigli – vreme radi za projekat koji smo napravili – to je Republika Srpska

Da li ste sa Dobricom Ćosićem razgovarali lično?

To je bio nastavak razgovora iz Atine, koji su pratili taj sporazum. Oni su došli – on i Milošević – da bi svojim autoritetom ubedili te poslanike. Razgovarao sam sa Ćosićem više puta. I tada, i pre i posle. On je bio siguran da će biti bombardovanja ako ne prihvatimo Vens-Ovenov plan i zato je bio u strahu.

Za njega je važilo da je umeo da ubedi ljude. Kako nije uspeo sa vama?

Mi smo svi njega voleli. I pokojni Koljević i Radovan i ja. Voleli su ga svi ljudi u Republici Srpskoj. Ne bih rekao da je bio vešt pregovarač. Za politiku je bio naivan. Svi pošteni ljudi su pomalo naivni u politici. Smatram da je Dobrica Ćosić velika ličnost i mislim da je ipak mnogo bolji pisac nego političar.

I Radovan je, kao što znate, pisac, pa su se oni po toj osnovi družili i pre. I on sad objašnjava gde su položaji naše vojske, pa šta je naša vojska uradila – odbranili smo to, zauzeli smo to, imamo cilj taj i taj. A Dobrica mu kaže: „Radovane, pa ti si pesnik, nisi ti vojskovođa.“ A Radovan kaže: „Pa, ja sam predsednik Republike.“ A Ćosić mu odgovara: „Pa, Radovane, ti ne možeš tako govoriti.“ A obojica su bili predsednici.

I danas mislite da to nije trebalo prihvatiti?

Apsolutno. Vens-Ovenov plan je bio ukidanje Republike Srpske. Tu nema Republike Srpske – ima samo nekih malih regija. Ne možete istorijsku stvar tako stvarati. Da mi nismo tada odbili, mi danas ne bismo sedeli u Republici Srpskoj. To je najveći istorijski događaj u stvaranju Republike Srpske. I oni su nama tada rekli: „Vodite nas u propast.“ Neverovatno je koliko je to hrabar potez bio. Kada pogledate genezu tih predloga, mi smo na početku imali pravo da ostanemo u Jugoslaviji. Onda nam dolaze i kažu, zamena za Jugoslaviju je to što ćete imati svoju konstitutivnu jedinicu. Mi pitamo kako će se zvati ta jedinica, a oni kažu: „Zovite je kako hoćete: država, republika, šta god hoćete.“ Mi smo za Jugoslaviju dobili Republiku Srpsku. Kada smo to dobili, odmah smo je proglasili.

A kada pogledate genezu tih predloga, u jednom trenutku je došao plan Kontakt grupe, koji je sličan dejtonskom. Ko je onda Amerikance koji su se tada uključili u priču uspeo da ubedi da je neophodna jedinstvena teritorija RS?

Kada je bio plan Kontakt grupe, tada je ulogu odigrao predsednik Karadžić. On se nije slagao s tim. Znate šta su oni radili – oni naprave mape i svugde stave svoje teritorije, a nama ostanu samo restlovi. Hteli su da naprave nefunkcionalnu državu – to je bio plan Kontakt grupe. Mi to nismo prihvatili. Za Dejtonski sporazum, bila je sreća – uvek nam je više teritorije škodilo. Dok smo držali 70 odsto teritorije: ako hoćete negde da smanjite, ne možete. Kada su nas sveli na 46 odsto, paradoksalno, bilo nam je lakše. Onda je njima bilo teže. Ne mogu oni nešto što su osvojili da daju nama, da bi oduzeli nešto što su hteli pre. Uzeto je Sarajevo koje je bilo 30 odsto Bosne i Hercegovine pre rata, i danas je. Sve smo to izgubili. Ja sam strašno bio ljut na Miloševića kada smo bili u Dejtonu.

Znate da se u Beogradu posle Dejtona, u vreme kada se „lomilo“ u Crnoj Gori, govorilo kako Milošević možda izgubi jednog Moma, ali da dobija drugog?

Bio sam strašno ljut na Miloševića u Dejtonu. Tada sam neke neodmerene stvari rekao. Bio sam u pravu, ali bih voleo da sam ih rekao kako ja znam to reći…

A šta ste mu rekli?

Bolje da to prećutim. Bio sam ljut i rekao sam da to što je uradio nije pravo. I kada smo sedeli u avionu, video sam da je završen posao i da moram popraviti odnose jer nam od toga zavisi mnogo. Onda sam ja prešao u njihov deo aviona – bili su tu on i Bulatović, i oni su se tako iznenadili. Hteo sam da razgovaram o izgradnji Srpskog Sarajeva, što nam je bilo važno. Oni su to prihvatili, i zaista su nam mnogo pomogli. Onda smo ponovo uspostavljali odnose. Više nije bilo razloga za razmimoilaženje mišljenja. Kada vam neko govori o nekom sve najgore ili sve najbolje, nemojte mu verovati. Ja znam sigurno da je Milošević bio autoritet, da su ga uvažavali svi sagovornici u inostranstvu, da je želeo sve najbolje za Srbiju. Ja mu nisam nimalo zamerio što je on želeo da skine sankcije uz manje žrtve, ali on je tu olako prihvatio neke ustupke. Ipak, puno nam je pomogao.

Pomenuli ste nekoliko puta da zamerate Miloševiću za Sarajevo. A zašto ste se povukli na Pale?

Vidite, mi nismo imali mogućnost da negde slobodno radimo. Pale su bile sastavni deo Sarajeva. I zato smo mi došli tamo. Radovan i Nikola su došli tamo pre nego što sam ja došao, a i ranije smo imali neke sastanke na Palama. Mi smo imali sve institucije kao prava država. Oni to nisu, niti su mogli imati u Sarajevu. Što bismo mi pravili sebi problem da bismo pokazali neko junaštvo ako nemate funkcionalne organe države.

Najavili ste reviziju procesa koji je vođen protiv vas i u kom ste osuđeni. Šta se s tim dešava?

Kad sam došao, ja sam imao jedan jedini primarni cilj, a to je da napravim pripremu za reviziju moje presude. Sve dokumente za reviziju sam pripremio dok sam bio u Engleskoj, ali ja imam porodicu i onda sam hteo da napravim jednu malu porodičnu firmu i sve vreme se samo tim bavim. Čim to završim, a nadam se da će to uskoro biti, odmah ću.

U Dejtonu je dogovoren izlaz na more za Republiku Srpsku. Dole kod Molunata, Prevlaka. Imam ja i dalje te mape, gde je tačno nacrtano – od Molunata pa do Oštrog. To je dogovoreno u tri navrata, a u Dejtonu je dogovoreno kao poseban separat. Naša delegacija u završnom delu nije ušla u razgovore – već su napravili mapu i sve – a onda su gospodin Milošević i gospodin Bulatović jednostavno zaboravili na to

A šta očekujete od preostalih procesa, pre svega presude Karadžiću i u procesu protiv Mladića?

Jedini pravi odgovor je da ne znam. Po pravu i pravdi vam mogu dati jedan odgovor. Na osnovu iskustva danas, to je drugi odgovor. Treći odgovor je: Kad je fajront, onda možete dobiti ili džaba piće ili flašu u glavu. I ovde je fajront u tom sudu i, pošto je fajront, onda mnogi postanu savesni. Na tu treću mogućnost najviše računam. Računam da tada može čovek popiti čašu piva i da ne dobije flašu u glavu.

Ne možete predvideti sve nenormalne stvari koje se mogu desiti. Ja govorim za njih dvojicu. Ja sam sa predsednikom Karadžićem sve vreme bio, bili smo u najužem rukovodstvu i znam da nije kriv. Ja bih mogao, naš narod kaže, staviti ruku na peć i reći da nije kriv. Nikada nije zagovarao zločin, nikad nije naredio. I to će oni utvrditi. A što se tiče generala Mladića, ja imam dva odgovora. Ja nisam bio u Srebrenici, ne znam šta se dešavalo. Kada sam bio u Hagu, onda sam šetao s ljudima koji su optuženi za genocid u Srebrenici. Sedeo sam intimno i pričao, da vidim kako je, interesuje me. Jednostavno, svi su rekli, kunu se, da to nije tačno. Ali imate pobijene ljude. Mislim da je propust suda koji nije utvrdio pravu istinu, nego mu je bitno da završi posao. Znači, ne znam kolika je i kakva je uloga njegova tamo. Ne mogu da kažem. Ali ono što znam, general Mladić je više puta dolazio na naše sastanke. Na svakom tom sastanku snažno se borio protiv kriminala, protiv zločina, protiv svega i nikako ne mogu da ga povežem s tim zločinom. Ali, nažalost, general Mladić je u daleko težem položaju nego što je predsednik Karadžić, jer je Srebrenica najveći teret koji se spočitava danas.

Ukoliko ljudi s kojim ste vi razgovarali – a to su ljudi koji su kasnije osuđeni za genocid – nisu znali, i ako nije znao general Mladić i ako vi niste imali informaciju i niste znali, kao što kažete da niste, pa ko jeste onda znao?

Moram biti iskren – ne znam. Toliko logike ide u prilog nelogici. Ne možete vi sada nešto negirati. Prvo, nije ljudski, nije korektno, ali kako se to desilo je toliko jedan veo tajne.

Kako onda gledate na to šta bi bilo da je neki od ranijih planova prihvaćen, i da se nije dogodila Srebrenica?

Mi smo svaki plan prihvatili, osim plana Kontakt grupe. Oven-Stoltenberg, Kutiljerov, Unija tri republike… Svaki smo prihvatili, ali nismo prihvatili kad god su oni hteli da ponište početne principe koje smo uspostavili. Najbolji plan je bio plan Oven-Stoltenberg. To je plan po kojem smo imali otprilike 53 odsto teritorije, deo Sarajeva, izlaz na more. To je bilo na brodu, na Jadranskom moru smo dogovorili plan, usvojili ga – i muslimani i Hrvati. Ali kada je došao Alija Izetbegović u Bosnu, to je palo na sednici Skupštine. Tačno je – da je to prihvaćeno, bilo bi daleko manje žrtava, ne bi bilo ni Srebrenice. Srebrenica je tada pripadala Federaciji, bila je enklava. Svakako da bi bila manja šteta.

A ako je Miloševiću uoči rata nuđena Jugoslavija kao konfederacija i brz ulazak u Evropsku uniju, da li biste menjali današnje stanje za to da, recimo, sve ove zemlje Jugoslavije žive kao Češka ili Slovačka, iako bi bile granice kako je zamislio Badinter?

Prvo, to je bila podvala. Konfederacija je bila prva stepenica u razbijanju Jugoslavije. Problem su, nažalost, naše razuđenosti, naših etničkih prostora. Zbog tog etničkog čišćenja, koje se desilo u Hrvatskoj, mi smo sad konsolidovani ili „konsolidovani“, jer nažalost, na jedan vulgaran i nesrećan način, a kad imate razuđenu osnovu, onda vam je teško ostaviti sada 500.000 ljudi u Hrvatskoj, koja je već proglasila da tu nemaju Srbi nikakva prava, da su nižerazredni narod. Da li biste sad pristali na nešto na šta niste pristali prije? Tada niste mogli. Sada biste, ali vam je nuđeno u ono vreme kada niste mogli. Mi smo mogli 1990, ’91. zapravo, ’92. godine, mi smo mogli napraviti državu Bosnu i Hercegovinu, koja je bila daleko, daleko povoljnija za muslimane nego što je ova. Bili bismo svi skupa, ne bi bilo granica, ne bi bilo ničega i sve bi to bilo u redu. Imali bismo Vijeće naroda i bili zadovoljni. A vi sad, kad se propusti ta šansa i počne rat i ljudi se pobiju, a onda imate svoju teritoriju, pa proglasite Republiku, pa ostalo, i onda neko 1993. godine kaže: e, sad to ništa ne važi, hajde, vratite se na ono s čim ste bili zadovoljni. Pa, jesam tada bio zadovoljan, sada ne mogu jer je druga podela karata. Ja znam samo jedno. Objektivno, da nam je neko nudio, da je neko dao 1992. godine mnogo manje nego ovo što sad imamo i pored ovog što su uzeli, mi bismo to prihvatili. Doduše, prihvatili bismo bez rata. Zašto bismo sad prihvatili da nemamo svog predsednika Republike, da nemamo Skupštinu? U proleće se seje, na jesen žanje.

Koliko pratite političku situaciju u Srbiji?

Onako.

Kako vam se čini premijer Vučić?

Mogu vam reći da me iznenađuje odakle onolika njegova popularnost. Nezahvalno je govoriti o našim političarima, a ne o vašim. Mislim da je uzeo veliko breme i nisam baš siguran da će uspeti ono što je naumio. Čudan smo mi narod. Svi ovi što ga sad dižu u nebesa, jedan dan će okrenuti ćurak.

Kako tumačite promene u njegovoj politici?

Ja ne volim kad neko menja političko opredeljenje. Modifikovati možete, malo doterati, ali ne potpuno. Meni je to strano. Možda je to produktivno, to je racionalno. I jedan i drugi – i predsednik Nikolić i on su bili baš, da kažem, u prvim redovima Srpske radikalne stranke. Sad su se potpuno opredelili drugačije. Nekako mi je to pomalo nespojivo.

A da li vam se više sviđaju sada ili oni stari Vučić i Nikolić?

Pošto sam ja malo radikalniji, meni se više sviđaju onakvi kakvi su bili. Ja ne podržavam radikale previše. Znate, ima tu mnogo ekstremizma, izlaženje iz sale i sličnog. Ja sam upoznao Šešelja i njegovu intelektualnost. I da je on sad, recimo, racionalniji, kad bi bio nekih drugih osobina, bio bi savršen. Nije savršen. Ne volim te stvari. Ali nacionalno opredeljenje, bez šovinizma, smatram da je to patriotizam. Patriotizam je nešto što je sveto.

Jeste li se često viđali sa Šešeljom u Hagu?

Nismo često, ali jesmo dosta.

Da li se sećate njegove reakcije kada mu se pocepala stranka?

Potpuno mi je to izbledelo. Ali znam da mu nije bilo drago. Osećao se kao da mu, recimo, deo tela neko otkida. Sve ovo što sada na njih galami, on to govori jer je uvređen. On žali što je to tako. Oseća da je izdat.

Pitamo vas to jer, kada su bili lokalni izbori u RS, a nakon što je SNS osvojila vlast u Srbiji, onda je Mladen Bosić, predsednik vaše stranke SDS rekao: „Nadamo se da će ovaj talas promena početi da duva i preko Drine“. Šta mislite o tome? Da li vidite tu neke sličnosti?

Naši političari koriste političare iz Srbije radi svojih poena. Nikad nije bilo tog uticaja da kada se nešto pojavi u Srbiji, da se to automatski presadi ovde. Naprotiv. Tako je i predsednik Milošević mislio.

(Razgovarali Andrea Vuković i Veljko Miladinović. Razgovor vođen u maju 2015. godine)