Beograd signalizira da je spreman da implementira francusko-nemački predlog kako bi izbegao navodne teške ekonomske i političke posledice. U Prištini, čini se, tog straha nema. Ali ima od nepredvidljivosti Kurtija.
Septembra prošle godine, kada je francusko-nemački plan predstavljen stranama, nije izgledalo kao da će premijer Kosova Aljbin Kurti biti taj kojeg će međunarodni predstavnici duže ubeđivati da prihvati predlog. Jedan od razloga zašto Kurti deluje otporniji na pritiske jeste to što Kosovo nije preterano osetljivo na pretnje ekonomskim sankcijama.
„Analitičari navode da za Kosovo sankcije nisu iste kao za Srbiju. Srbija je i više zadužena i ima više investicija“, kaže da DW novinarka iz Prištine Zana Cimilji. „Prema nekim ocenama, može da se desi da Kosovu opet bude odložena vizna liberalizacija, ali suspendovanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju je nešto što teško mogu da zamislim“, kaže Cimilji.
Dok se u kosovskoj javnosti ne razmatraju posledice odbijanja predloga po samo Kosovo, u Srbiji je to tema svih tema. Mnogi pritom odbijaju da poveruju predsedniku Aleksandru Vučiću da mu je posrednička petorka postavila ultimatum, odnosno zapretila obustavom bezviznog režima, procesa EU-integracija i povlačenjem investicija.
Međutim, u intervjuu „Glasu Amerike“, američki izaslanik Gabrijel Eskobar jeste potvrdio da poslovni ljudi pitaju da li je Srbija pod sekundarnim sankcijama, te traže savet o investiranju u Srbiju. A i Vučić je na konferenciji za novinare nakon posete petorke podsetio na 75.000 radnih mesta u nemačkim firmama u Srbiji.
Lične posledice?
Ipak, javnost je sklonija da veruje da će posledice odbijanja predloga biti više lične po Vučića i poslovne interese njegove porodice, nego kolektivne. Slično je i na Kosovu:
„Mnogi smatraju da bi, u slučaju da ne prihvati predlog, sam Kurti mogao biti sankcionisan, a ne i Kosovo“, navodi Cimilji i ujedno podseća na slučaj Ramuša Haradinaja kojem je svojevremeno odbijena viza za SAD nakon što je odbio američki savet da ukine takse na uvoz robe iz Srbije.
Članovi Kurtijevog kabineta već su morali krajem prošle godine da otkažu posetu SAD, nakon što im je sama ambasada savetovala da nije trenutak da usred krize sa tablicama napuštaju Kosovo. Sa izuzetkom jedne poslanice Kurtijevog Samoopredeljenja, niko iz izvršne vlasti za sada nije dobio poziv da prisustvuje Molitvenom doručku u SAD. S druge strane, sve veće opozicione partije pohvalile su se svojim pozivom na to tradicionalno okupljanje svetskih lidera koje se na Kosovu duboko uvažava.
Bez eksplicitnog priznanja
Drugi razlog zašto se Aljbin Kurti protivi predlogu sporazuma jeste što to ipak nije konačan i sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa, odnosno on i dalje ne podrazumeva puno priznanje Srbije.
To je implicitno, ali dovoljno jasno, potvrdio i sam Lajčak. On je u intervjuu televiziji „Klan Kosova“ naveo da se i nakon prihvatanja predloga EU, rad na ispunjenju njegovog mandata – postizanju sveobuhvatnog sporazuma – nastavlja.
Bez priznanja od strane Srbije, upitna su i priznanja evropskih „nepriznavača“, najpre onih najtvrđih – Kipra i Španije. A za Kosovo je prihvatanje novih aranžmana za srpsku zajednicu, bez da bar dobije garanciju za priznanje svih članica EU – neprihvatljivo.
Međutim, nemački ambasador u Prištini Jern Rode, izjavio je u četvrtak da takva garancija nije nešto što predlog može da ponudi: „Ne možemo donositi odluke umesto drugih zemalja EU, niti EU može da garantuje za stav Nemačke po bilo kojem pitanju. Međutim, ulažemo napore da krenemo ka tome da tih pet zemalja prizna Kosovo“, rekao je Rode.
Nepredvidivi Kurti
Da li Kurti „tvrdi pazar“ kako bi dobio što jače garancije „nepriznavača“ ili, kako sugerišu neki analitičari, bar izmesti Zajednicu srpskih opština u konačan sporazum? To ne znaju ni oni koji vrlo blisko prate sve u vezi s dijalogom.
„Kurti se smatra nepredvidljivim i ljudi ne znaju šta da očekuju od njega“, kaže Zana Cimilji. „Moguće je da u poslednjem trenutku ipak prihvati predlog, ali trenutno nije jasno da li njemu više odgovara da izazove izbore, sam sebe svrgne sa vlasti i još ubedljivije osvoji naredne izbore ili ipak pristupi formiranju ZSO, ali tako što će i druge da uključi u proces i podeli odgovornost.“
Zaokret Srbije ka Zapadu?
U Srbiji neizvesnost leži u pitanju šta bi (ne)prihvatanje predloga moglo da znači za geostratešku orijentaciju Srbije i oko te odluke gotovo da vlada strah. Ujedno se stranke već uveliko izjašnjavaju o prihvatljivosti te ideje. Već drugog dana februara o predlogu će se diskutovati u Narodnoj skupštini, a iako tekst nije objavljen, prema potvrdi Miroslava Lajčaka, najnovija verzija, koja se pojavila u srpskim medijima ove srede, nije potpuno identična predlogu na stolu, ali jeste u velikoj meri ispravna.
Podrška predlogu mogla bi da bude odlučan signal zaokreta Srbije prema Zapadu, što je, čini se i jedan od glavnih prioriteta američkog ambasador u Prištini Kristofera Hila. Proteklih meseci on je bio vesnik promene poruka SAD prema Srbiji, ocenio je u debati Centra za društveni dijalog i regionalne inicijative asistent na Fakultetu političkih nauka Marko Dašić i ujedno naglasio da su te poruke „postale prijemčive srpskoj javnosti“.
Ambasador Hil je tako početkom nedelje obznanio ono što se dalo naslutiti iz poseta Eskobara i Šolea: formiranje Zajednica srpskih opština – što već gotovo deset godina u dijalogu zahteva Srbija – biće ispunjeno do proleća i to pre postizanja sveobuhvatnog sporazuma.
Evropske ili evroatlantske integracije Srbije?
Na istom panelu Hil je, umesto evropskih integracija, upotrebio termin „evroatlantske integracije“, koji kada je reč o Srbiji koristio i proteklih meseci. Dašić kaže da to znači da se „u igru uključuje i NATO“:
„U srpskoj javnosti se o tome nije razgovaralo još od kada je Vuk Drašković bio ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore. To je novina za srpsku javnost, ali ako pažljivo pratimo i neke istupe Gabrijela Eskobara uoči dolaska Dereka Šolea, on je često umeo da kaže da su i Kosovo i Srbija deo transatlantske zajednice, iako ne učestvuju u radu formalnih struktura, a da je ideja suživota i pomirenja upravo ta – da se i Kosovo i Srbija i formalno uključe u upravljačke strukture transatlantske zajednice“, ukazao je Marko Dašić.
Suptilna, ali značajna promena terminologije, dala se zapaziti i prilikom gostovanja predsednika Odbora Skupštine Srbije za Kosovo i Metohiju Milovana Drecuna na televiziji N1: „Naše mesto je tu u evroatlantskom partnerstvu. Dogovor sa Zapadom može da počiva na kamenu-temeljcu – dogovoru oko Kosova“, naveo je visokorangirani član Vučićeve SNS.
Razlozi za žurbu
I nisu to jedine promene u porukama SAD. Pored preuzimanja ključne uloge u koordinaciji procesa formirana Zajednice srpskih opština, Šole je u intervjuu „Fajnenšel tajmsu“ po prvi put među međunarodnim predstavnicima ZSO pomenuo u kontekstu autonomije. Njeno formiranje je takođe prepoznato i kao ključni mehanizam za povratak oko 3.000 radnika kosovskih institucija srpske nacionalnosti koji su svoja radna mesta napustili 5. novembra prošle godine, a povratak na posao uslovili formiranjem te institucije dogovorene u Briselu 2013. i 2015.
Istovremeno, iz ambasade Nemačke u Prištini poručeno je da će Kosovo teško dobiti podršku za članstvo u Savetu Evrope dok ne ispuni sopstvene obaveze u vezi sa formiranjem ZSO.
Promene u stavovima Zapadnih sila prema tome kako bi trebalo pristupiti dijalogu, a posebno pitanju formiranja ZSO, velike su i brze. Oni sami navode da žele da prestanu da troše vreme i energiju na gašenje kriza kojih je Lajčak u protekloj godini izbrojao čak šest. Na Kosovu, međutim, razlog za žurbu vide u nečem drugom:
„Ovde se može čuti da je dijalog ušao u kritičnu fazu, da je zbog konflikta u Ukrajini pritisak veliki i da se ne želi da se ostave otvorenim pitanja poput ovoga između Kosova i Srbije, jer Evropa i Amerika žele da se koncentrišu na konflikt u Ukrajini“, zaključuje za DW Zana Cimilji.
Tagovi
