Jedna od najbitnijih stvari vezana za geografski položaj Niša jeste da kroz njega prolazi Via Militaris poznat i kao “Carigradski drum”. Niš se nalazi negde na pola puta od Rima do Konstantinopolja, sadašnjeg Istanbula, kroz njega je svojevremeno prolazio i famozni “Orijent ekspres” i Agata Kristi u svom poznatom romanu “Smrt u Orijent ekspresu” navodi kako je jedna od usputnih stanica i grad na Nišavi. Via Militaris je veoma star, datira još iz prvog veka, grad Niš je još stariji. Ali značaj njegovog mesta kao bitne tačke na Via Militaris aktuelan je i dan-danas, samo što su mnogi, izgleda, to zaboravili, naročito sami Nišlije i oni koji upravljaju gradom. Kao da istorija nije učiteljica života već tek usputni podsetnik na dane slavne istorije. Kao da ovo današnje vreme neće, jednog dana, takođe postati istorija. Slavni grad ili ne, to najviše zavisi od onih koji danas žive u nekadašnjem antičkom Naisu.
Čak i u vreme tzv. “turskog adeta” Niš je bio važno mesto, jer su Osmanlije jasno uvideli prednosti njegovog položaja na mapama carstva. Niš je bio sedište vilajeta, značajan trovinski i društveni centar, nadaleko čuven po svojim zanatlijama. Jedna velika janjičarska pobuna počela je u Nišu, uzdrmavši čitavu carevinu i zbacivši sa trona čak i sultana u Stambolu.
Kada pitate ko je bio najbolji gradonačelnik Niša u istoriji, dobićete kao odgovor razna imena. Ali oni malo upućeniji u istoriju Niša reći će vam da je to bio Midhat-paša.
Nažalost, ovih dana se u Nišu češće licitira ko je bio najgori gradonačelnik Niša u istoriji i za tu “prestižnu” titulu konkurišu uglavnom ljudi koji su vodili Niš od raspada SFRJ naovamo.
Jedan letopisac je ostavio zapis:
Godine 1861. dođe u Niš Midhat-paša. Jedna od najglavnijih mu briga bejaše da sazna, iz kojih knjiga srpska deca uče. U tu svrhu, on poruči, da će doći u školu da pregleda knjige. Uoči njegovog dolaska u školu zapali se škola tako, da je ona osvanula sutradan u pepelu. Godine 1863. podignuta je zgrada osnovne škole kod Saborne crkve. Za ovu zgradu varoški prvaci sakupiše 100.000 groša, za čudo i sam Midhat-paša dade 2.000 groša, a vladika Kalinik takođe 2.000 groša manje jedan, a da ne bi izgledalo da je ravan paši.
Paša je bio čovek koji je delimično obrazovan na zapadu, što je presudno uticalo na njega, samo tri godine pre dolaska u Niš, proveo je šest meseci na studijskim putovanjima i usavršavanju po Zapadnoj Evropi, Beču, Londonu, Parizu i Briselu gde je uvideo da Osmansko carstvo mora da modernizuje.
A svoju viziju reformi sproveo je upravo u Nišu.
Podiže škole, puteve, mostove, bavi se socijalnim, zdravstvenim pa i vojnim problemima. Formira Islahanu zanatlijsku školu u kojoj mogu da se školuju i hrišćanska i turska deca. Midhat-paša će Niš napustiti 1872. godine ali će iza njega ostati veliki trag.
Nakon odlaska iz Niša, on će preuzeti novu dužnost – postaće valija Dunavskog vilajeta. Na tom položaju, pokrenuće inicijativu za osnivanje preduzeća koje će se baviti prekodunavskom trgovinom između Osmanskog carstva i podunavskih zemalja.
Pošto carstvo nije posedovalo preko potrebne parobrode na Dunavu, hitno je naručeno devet brodova.
Prvom koji je isporučen, paša je nadenuo ime – “Niš”.
Nakon oslobođenja Niša od Turaka, viteški knez Milan Obrenović, okružen svojim štabom, pozdravio je vojsku, pred konakom u gradu.
Knez je tom prilikom izdao za građane niške proklamaciju:
“Posle petstoletnog robovanja i teškog stradanja vašeg pod vladom nepravde i nasilja ja dolazim među vas sa hrabrom svojom vojskom kao vaš oslobodilac i donosim vam znamenja hrišćanske prosvete, slobodu, pravdu i sigurnost… U današnji dan posle pet stotina godina, ponosito se vije na bedemima slavnog grada Niša Srpska zastava. Neka je ta zastava za vas znak, da svaki građanin, ma koje vere bio, može računati na moju blagonaklonu zaštitu. Ja vas pozdravljam kao zastupnik pravde, kao branilac slobode jednake za sve građane, za sve veroispovesti.”
Neki istoričari, naročito sa katedri niških fakulteta, tvrde da je oslobađanje Niša bilo “preduslov” da Srbija od kneževine postane kraljevina. Tako ispada da je Niš, figurativno, bio kruna koja bila potrebna potonjem kralju Milanu Obrenoviću kako bi postao “prvi srpski kralj posle Kosova”.
Za vakta Obrenovića, Niš je doživeo svojevrsni demografski bum, njegovo stanovništvo enormno je poraslo na tada impresivnih 26.000 stanovnika. Primera radi, susedni Leskovac taj broj neće dostići čak ni pedeset godina kasnije, po završetku Drugog svetskog rata, dok prestoni Beograd u to vreme ima tek nešto više od 70.000 stanovnika.
Marta 1895. godine, u Parizu, pred odabranom publikom, braća Ogist i Luj Limijer prikazala su svoj prvi film “Izlazak radnika iz fabrike Limijer”. Ovo delo smatra se prvim filmom u istoriji. To je ujedno bila i prva bioskopska projekcija na svetu.
Prva bioskopska projekcija u Nišu desila se 1897. samo dve godine kasnije.
Stariji sugrađani će vam tako posvedočiti da je Niš sedamdesetih i osamdesetih bio divno mesto za život. Grad bez kriminala, buke, zagađenja, gužvi… Grad koji ima univerzitet, aerodrom, polufinalistu kupa UEFA, Filmske susrete, Kerber, Galiju, Piksija, Šabana Bajramovića…
I komunističke vlasti u vreme SFRJ bile su svesne značaja Niša kao grada. Predsednik SFRJ je u Nišu čak dočekivao i strane državnike. I danas možete čuti priče starijih sugrađana kako su gledali Tita i alžirskog predsednika Ahmeda Ben Belu kako se voze niškim ulicama u kabrioletu i mašu okupljenim građanima, tj. drugovima i drugaricama.
“U Elektronskoj industriji u Nišu radi više inženjera nego u celom Alžiru”, rekao je okupljenim novinarima alžirski predsednik kada je zajedno sa Titom 7. marta 1964. godine obišao pogone EI Niš.
Sam Tito je Niš prvi put posetio 6. jula 1952.
Radovan Cukić, kustos Muzeja istorije Jugoslavije, ovako opisuje tu posetu:
“Tito je vozom došao do Niške Banje, a potom automobilom do Niša. Obišao je Ćele-kulu. Potom je održan veliki miting na kome je prema novinarima ’Politike’ bilo oko 200.000 ljudi. Posle mitinga, Tito odlazi u Nišku Banju, u Hotel ’Ozren’, gde je primio delegaciju grada Niša.”
Stariji sugrađani će vam tako posvedočiti da je Niš sedamdesetih i osamdesetih bio divno mesto za život. Grad koji nije ni mali ni previše veliki, bez kriminala, buke, zagađenja, saobraćajnih gužvi… Grad koji ima univerzitet, aerodrom, polufinalistu kupa UEFA, Filmske susrete, Kerber, Galiju, Piksija, Šabana Bajramovića… Moj prvi odlazak na more, kada sam imao samo četiri godine, dakle 1980. bio je – avionom. Let iz Niša za Tivat, pa u Herceg Novi. Ja sam baš tipični Nišlija, moj otac bio je inženjer i radio je u Mašinskoj industriji a majka je radila u EI Niš. Koliko su ove dve industrije bile moćne govori i činjenica da smo osamdesetih letovali u Čanju, jer je MIN imao svoj hotel, za svoje radnike, sagrađen od novca iz firminog budžeta. Hotel i danas postoji i ima staro ime – “Niš”.
S druge strane, Elektronska industrija Niš je još 1985. na tržište izbacila svoj novi proizvod – personalni kompjuter.
“Pecom 32” i “Pecom 64” bili su tzv. “kompaktni modeli” računara i njih su napravili niški inženjeri, bili su namenjeni školama i nastavi i sećam se da je u mojoj osnovnoj školi tih godina napravljena računarska učionica gde je na svakoj klupi bio po jedan “Pecom” koji je za nas u to vreme predstavljao čudo tehnologije. Zanimljiv podatak jeste da je “Pecom” ispod tastature imao procesor Cosmac CDP 1802, isti onaj koji je NASA koristila u istraživačkoj misiji “Voyager”.
Za tu epohu i relativno skromnu cenu u odnosu na strane kompjutere, “Pecom” je bio sasvim solidna mašina sa 32 KB memorije, skromnim zvukom i rezolucijom od 240×216 piksela u osam boja.
Kako smo od “Pecoma” i NASA došli do toga da se sada u hangarima EI motaju kablovi a najčuveniji niški proizvodi su burek sa sirom i pljeskavica od pet komada, pitanje je za ozbiljnu analizu.
Čak je i Slobodan Milošević imao u vidu Niš kao mesto od posebnog značaja pa je u svoju kampanju prilikom famoznog “buđenja naroda” uključio i grad na Nišavi gde je obećao brda i doline ali smo od tih obećanja u devedesetima dobili rat, sankcije i siromaštvo plus poslušničku i udvoričku lokalnu vlast koja ga je nominovala za Nobelovu nagradu za mir.
I komunističke vlasti u vreme SFRJ bile su svesne značaja Niša kao grada. Predsednik SFRJ je u Nišu čak dočekivao i strane državnike. I danas možete čuti priče starijih sugrađana kako su gledali Tita i alžirskog predsednika Ahmeda Ben Belu kako se voze niškim ulicama u kabrioletu
To mu se na kraju obilo o glavu jer je upravo iz Niša krenula pobuna koja je na kraju kao rezultat imala njegov pad sa vlasti. Niš je bio jedan od prvih slobodnih gradova u Miloševićevoj Srbiji. Takođe, Niš je bio poprište verovatno najveće izborne krađe u istoriji srpskog parlamentarizma. Ta krađa je bila toliko bezočna i očigledna da su se, prema izjavama svedoka i savremenika, džakovi sa glasačkim listićima iznosili sa biračkih mesta i spaljivali na nepoznatim lokacijama. U toj operaciji je, kažu, bio glavni organizator izvesni pekar, istaknuti član vladajuće partije, kome je sledećeg jutra neki poljoprivrednik iz obližnjeg sela uleteo traktorom u radnju i potpuno je demolirao. Pošto je pekara bila odmah do Pravnog fakulteta koji sam studirao u to vreme, a mi studenti u protestu, neki moji vickasti kolege nalepili su na razbijenom ulazu pekare list papira sa oglasom: “Prodajem polovne delove za traktor”.
Još jedan nadaleko čuveni brend Niša – specifičan smisao za humor.
I Zoran Đinđić je znao važnost Niša pa je pre konstituisanja nove gradske vlasti 27. januara 1997. prvo otišao da pozdravi niške studente. Slušao sam ga kako govori u prepunom amfiteatru Ekonomskog fakulteta i kako nam poručuje da ne smemo da zaboravimo na svoj slavni grad, Konstantina, kralja Milana, drugu prestonicu…
Danas je Niš opet na raskršću.
I svi se opravdano pitaju šta ga tačno definiše.
Ključ, zvezda ili riznica?
Da li se tako može opisati moj grad 2024?
Ali ono što je prećutano, nije zauvek izgubljeno, kako to reče neki pisac pametniji od mene, jer grad nisu zgrade, kuće i putevi, već ljudi. I oni mogu da nađu način da slavni grad Niš ponovo vaskrsne u toj svojoj slavi.
Bilo bi umesno pronaći ključ, njime otvoriti riznicu i iz nje izvaditi zvezdu.
Ne onu Muratovu ili Titovu, nego neku bolju, moderniju, lepšu, koja će ponovo da obasja usnuli Niš i probudi ga iz sna dugog više od tri decenije.
