U ulici Artur Grusijer, u desetom pariskom arondismanu, nalazi se stan u kome je Danilo Kiš proveo poslednje dane života. Ispred zgrade sa velikim crvenim vratima u broju 16 je tabla na kojoj piše samo toliko da je pisac ovde umro 15. oktobra 1989. godine. To je stan Paskal Delpeš, sa kojom je živeo svoj pariski period. Prozor na susednoj zgradi kao da je iz nekog drugog vremena, požuteo, tamnih oboda, sa čipkanim zavesama kao prizor iz neke daleke ruske gubernije ili nekog mađarskog sela iz filmova Bele Tara, a ne iz centra Pariza. Kao prozor kod Tarkovskog koji gleda u svet prošlosti. Mora biti da tu živi neki emigrant iz istočne Evrope, možda čak iz panonske ravnice, u kojoj je Kiš rastao.
Njegov pariski studio se nalazio u susednoj ulici Teson. Ulica je uska, tiha, u delu grada u kome vreva retko utihne. Iza ćoška vas već ponese šaroliki svet ovog popularnog kvarta, sa radnjama koje drže Pakistanci i barovima u kojima se polako ispija pastis dok se svet zanet poslovima spušta niz ulicu Fabur di Templ, u kojoj se veš i dalje suši na prozorima. U vreme dok je Kiš u njemu živeo, važio je za radnički kraj, u kome je bilo dosta Jugoslovena, mahom krojača koji su tih godina dolazili u Francusku.
Ceo tekst Ane Otašević objavljen je u Nedeljniku koji je na svim kioscima od četvrtka, 9. septembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Svi čitaoci na poklon dobijaju novi broj Njujork tajmsa na srpskom
Tagovi
