„Nikola Jokić je fenomen“.
Ne pišu američki mediji o tome zbog toga što je srpski košarkaš prvi posle Demijena Lilarda koji je u dve vezane utakmice šutem u poslednjoj sekundi odlučio meč. Lilard je to uradio 2013. godine, pa bi vremenska distanca od šest godina mogla da bude razlog za priču o Jokiću, ali nije to u pitanju.
Nije stvar ni u tome što je to uradio tako ležerno, da je Milsap posle meča izjavio da je „bio ubeđen da će Jokić pogoditi i da u takvim situacijama njegovim saigračima preostaje samo da se izvale i uživaju“. Najbolji centar NBA lige navikao je navijače na svoj ležeran pristup.
Čak ni to što su američki mediji oštro kritikovali Jokića nakon dva poraza nije razlog današnjih hvalospeva. Normalno je da mediji kada je nešto dobro pohvale, a kada je loše kritikuju. Jokić je zaista izgledao kao da nije motivisan i činjenica je da nije dovoljno šutirao.
Jokić je fenomen zbog toga što njegov kvalitet raste postupno i neprimetno i sve ono za šta se pisalo i govorilo da on ne može, ili bi trebalo da uradi neko drugi, on sada radi.
Embid je brži, Embid je jači, Embid ima bolji dribling i toliko puta smo čuli da Jokić neće moći protiv njega.
A onda Jokić nadigra tog Embida. Bilo je verovatno boljih utakmica za srpskog igrača u dresu Denvera, ali koncepcijski, taktički i rezultatski, nije bilo mnogo takvih partija.
I onda kada lopte nisu ulazile, Jokić je znao odakle napada, gde napada, u kom trenutku napada. I to se isplatilo u četvrtoj četvrtini kada je postigao 16 poena i bilo glavni igrač u preokretu svog tima.
Da bi na kraju pogodio šut za pobedu, iako je on zamislio da meč reši Milsap.
Karl Entoni Tauns je fizički veći od Jokića, a brži je i precizniji, pisalo se i to. Izbacio ga je iz treće petorke pre dve sezone i izbacio ga je direktno iz plej-ofa. A onda je Jokić i njega nadigrao. Ako gledamo broj skokova, Tauns ih je napravio više, ali broj ne može uvek da pokaže odnos snaga na terenu.
Jokić je opet znao šta radi, kada radi, na kom delu terena. I kada nije ulazilo. I u poslednjoj sekundi, iz poluokreta.
Dakle, u poslednje dve utakmice Nikola Jokić nije imao najbolje statističke podatke u karijeri, ali je pobedio dvojicu velikih rivala i dva od tri najteža „meč-apa“ u ligi. To je uradio tako što je pogodio dva šuta u poslednjoj sekundi. Jedan koji je hteo i jedan koji nije hteo.
Ne stoji više argument da je Jokić nesiguran kada je završnica neizvesna i da loptu treba dati Mareju. Ne stoji ni to da ne može u direktnom duelu da pobedi Embida i Taunsa. Ne stoji ni to da je dostigao svoj pun kapacitet i da „nema toliko prostora za napredak“. Oni koji sport vide kroz brojeve, kao argument će imati tabelu – loš Denver ima skor 7-2, a loše motivisan Jokić rešava utakmice.
Sada je ostalo da se opet priča o slatkišima i gaziranim pićima i da se smišljaju novi igrački ciljevi koje Jokić „ipak ne može da ostvari“.
Tagovi
