Da je neko ljudima u Lanusu pre tačno 60 godina rekao da je upravo u njihovom gradu, tog dana, rođeno božanstvo, nasmejali bi se nevoljno i rekli – pustite nas malo na miru, imamo mi svoje probleme.
Godinama kasnije otkriveno je da mali Dijego Armando ima božansku nogu, u jednoj utakmici je „kupio“ i božansku ruku, a svet ga zaista gleda kao fudbalsko božanstvo. Obožavaju ga i sadašnji i bivši i budući.
Kada je njegova Himnasija gostovala prošle godine Njuel Old bojsima, domaćin, bivši Maradonin klub, priredio mu je posebnu čast – legendarni fudbaler je utakmicu vodio iz posebne fotelje. Kao sa trona.
Bio je igrač čiju je veštinu nemoguće ne voleti, pa čak i oni kojima nije bio drag, nisu mogli da spreče krajičak usana da se razvuče u tajni osmeh kada Maradona na terenu napravi vragoliju i razgali okupljeni svet.
Jedan od najboljih igrača svih vremena, koji je poznat po svojim čestim ispadima van terena, takođe je čovek čvrstih levih opredeljenja. On to nikada nije skrivao, rizikujući da se… ne dopadne. I to ga je pratilo od kada je prvi put zakotrljao loptu.
Tako je njegova ličnost ostala podeljena na dve strane bele linije. Aut linije. O njegovom političkom aktivizmu, mogli ste da čitate u jednom od brojeva srpskog izdanja Mond diplomatika.
Na konferenciji za štampu 31. marta prošle godine, nakon utakmice na kojoj je pobedio Dorados, Argentinac je želeo da „trijumf posveti Nikolasu Maduru predsedniku Venecuele i svim Venecuelancima koji pateˮ, i iskoristio priliku da žigoše Sjedinjene Države i Donalda Trampa, kao one koji su u njegovim očima odgovorni za krizu u Karakasu.
„Ovi Jenkiji, koji su šerifi planete, misle da mogu da nas gaze jer imaju najmoćniju bombu na svetu. Ali ne mogu, ne nas. Njihov tiranin od predsednika nas ne može da kupiˮ, rekao je on.
On je pre toga otvoreno pružio podršku Maduru i označio Gvaida kao lažljivca.
Dijego Maradona nije nikada pokušavao da prikrije svoje simpatije prema čavizmu kao prema latinoameričkom socijalizmu. Tako su ga često viđali pored Uga Čaveza, osnivača venecuelanske „bolivarske revolucijeˮ. Naročito tokom „samita narodâˮ održanog u Mar del Plati (u Argentini) u novembru 2005. Ovaj antiglobalistički skup održan je na marginama IV samita Amerika koji je okupio, između ostalog, dva „neprijateljaˮ Džordža V. Buša i Uga Čaveza.
Stigavši na lice mesta posle noći provedene u „vozu Albaˮ u društvu sa Evom Moralesom (budućim predsednikom Bolivije) i brojnim aktivistima koji su se protivili projektu regionalne zone slobodne trgovine, za koju se zalagao Vašington, Maradona se, pre nego što je krenuo u Buenos Aires, istakao energičnim napadom na američkog predsednika: „Kao Argentinac, ponosan sam što mogu da se popnem na ovaj voz da izrazim svoje gnušanje nad tim ljudskim otpadom koji predstavlja Buš. Ja želim da svi Argentinci shvate da se mi borimo za dostojanstvo.“
Pre Nikolasa Madura, Uga Čaveza i Eva Moralesa, tu je bio Fidel Kastro. Godine 1987, tada na vrhuncu svoje slave sa klubom iz Napulja i Albićelesteom (šampion Italije sa napolitanskom ekipom i pobednik Svetskog kupa sa nacionalnom selekcijom, prethodne godine), ovaj argentinski majstor igre putuje na Kubu gde se upoznaje sa socijalističkim vođom.
On gradi odnos poverenja sa Kastrom, za kojeg kaže da mu se oduvek divio: „Proveli smo pet sati raspravljajući o Čegevari, o Argentini, o Kubi…(…) To je jedini političar, da tako kažem, kojeg nikada neće moći nazvati lopovom i pored toga što Amerika ne okleva da to čini. (…) On je revolucionar. Političari dolaze na vlast pomoću love, on je došao puškomˮ, objašnjavo je žučno Maradona reditelju Emiru Kusturici.
Kada se na sliku njegovog političkog aktivizma i njegove fudbalske magije, docrta mala ili malo veća doza nedozvoljenih sredstava, dobije se ličnost koju obožavaju i oni koji mrze neke njegove osobine.
Ako vas zanima kako to izgleda u stvarnosti, pogledajte sliku iz fotelje pored aut linije.
Tagovi
