Ide sen moja pored mene, ognjena sablast i džin modar.
Jun je šesnaesti. Stadion je u Gelzenkirhenu.
Rupa između štopera i beka, taman iza njihovih leđa, zjapi. Prekoputa su divlje zveri. Protivnik ima njega sa brojem deset na leđima, a nama ostaju samo molitve i psovke, obično u istoj rečenici. On se ružno smeje, ali najlepše u lice. Svaki put kad lopta pređe centar, niz kičmu prođe jeza kao roj skakavaca po vrelom junskom betonu oko stadiona, poprskanom ledenim kraft pivom. Flešbekovi su snažni, lekari i farmaceuti preporučuju jednu tableticu od 0,25 miligrama koja sprečava epileptične napade svima koje sećanje nije izdalo. Ako je snaga već morala.
Svuda su senke.
Promiču kako trepneš. Nadiru sa oba krila. Grupišu se na jednoj strani, pa umaknu na drugoj. Prolaze kroz poluprostore i kroz ljudske duše. I nema prilike za udah. Dan nema kraj. Kao sramota. I kao košmari.
Otprilike u 14. minutu čovek koga su odale razrogačene oči pomislio je da ima nečega podzemnog u tome, u tom 16. danu juna i tom gradu hiljadu vatri, pod kojima se iskopava ugalj. Nečega mračnog kao odvratno sećanje koje se ponavlja. Jer svuda su senke.
Da, taj 16. jun 2006. godine najteži je fudbalski trenutak ove zemlje koja i vreme fudbalsko i vreme životno deli po onom datumu kada su na Plitvicama postavljene barikade. Argentina je tog dana bila krdo divljih zveri, sa Huanom Romanom Rikelmeom koji je argentinsku desetku jedini nosio lako kao Dijego. I ružno su se smejali, direktno u lice posle svake od šest lopti koja je završila iza leđa Dragoslava Jevrića. Tačno 18 godina kasnije, u istom gradu hiljadu vatri, istog, 16. dana juna, na istom stadionu, isti je onaj čovek razrogačenih očiju, kome su preostale samo psovke i molitve u istoj rečenici, pitao da li je moguće da će sve biti isto.
Senke su promicale kako trepneš. Nadirale su sa oba krila, naročito sa desnog. Jer je taman tu, između štopera i beka, iza njihovih leđa, zjapila rupčaga duboka kao problemi srpskog fudbala. Grupisale bi se na jednoj strani, pa uzmicale na drugoj. Prolazile kroz poluprostore i kroz ljudske duše. I delovalo je da nema prilike za udah. Da ni taj dan neće imati kraj.
Engleska je baš u tom trenutku vodila 1:0, golom Džuda Belingema, koji je tako lako nosio englesku desetku, uz ružan osmeh, najlepši u naše lice. Srbija u prvih 5 minuta i 59 sekundi nije kompletirala ni jedno jedino dodavanje, a u tom 14. spojila ih je ukupno 19, naspram engleska 154. Lekari i farmaceuti već su digli ruke, a vreli beton oko stadiona isparavao je na kraft pivo i krv. A onda je košmar prestao.
Fudbalska reprezentacija Srbije započela je porazom Evropsko prvenstvo u fudbalu – i to minimalnim porazom od jednog od dva najveća favorita za osvajanje ovog turnira. Taj gol koji je u uvodu u utakmicu postigao Džud Belingem, naletevši iz drugog plana na centaršut koji je iz nebranjene Ahilove pete srpske odbrane uputio Bukajo Saka, ostao je jedini na utakmici koju su mnogi okarakterisali kao najlošiju u prvoj rundi grupne faze Eura. Engleska je osetila krv, Srbija je osetila strah, svuda su bile senke, ali je na kraju jeza poput roja skakavaca prolazila niz kičmu navijača Engleske. „Izvukli smo se“, rekao je Hari Kejn engleskim novinarima. „Sabili su nas u šesnaesterac nekoliko puta i morali smo da patimo večeras, da bismo došli do cilja. Utoliko je slađe.“ Srbija je turnir u Nemačkoj započela porazom, ali je opšti utisak po poslednjem zvižduku Danijelea Orsata bio pozitivan. Oči su ostale razrogačene, ali ne od straha, već od piva i želje: „Dajte sad te Slovence i Dance.“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 20. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
